Ако је тачна она Хегелова мисао да је слобода, заправо, спозната нужност, зар нисмо, онда, данас све даље од те врсте слободе? Вођени либералним идејама брисања граница, било на пољу тржишне економије, политике пост-истине и пост-модерних медија или на плану личних задовољстава, ми вјерујемо да је слобода одсуство сваког табуа. Добра граница је, тако, само пређена граница. И за нас она није више некакав рубикон опасности и искушења, већ мјера прогреса – још једна уклоњена препрека и технички рјешива, сувишна сметња.
Али нужност о којој Хегел говори је у вези са драмом сазнавања, са чежњом за спознајом, за визијом и за слободом воље и избора. Управо на том нивоу избора нешто нам се чудно дешава. Прошетајте најближим шопинг молом и баците поглед у излоге. Видјећете да се иза привида шаренила реклама и марки скрива у нашем видокругу, испред носа, заправо, пар истих корпоративних гиганата који ексклузивно контролишу огромну већину на тржишту доступних производа. Нестле фамилија, тако, не производи само чоколаду. Она контролише и производњу минералне воде, сијасет производа за мршављење, као и храну за кућне љубимце. Фејсбук није само Фејсбук. Овај конгломерат је власник и других друштвених мрежа, као рецимо Воцапа. А компанија Тесла не производи само возила на електрични погон. Она убрзано ради на микро чиповима, који уграђени у људски мозак треба да контролишу процесе мишљења. Технологија је тако наша коначна фантазија о слободи избора и превазилажењу лимита наметнутих законима природе. У новијој теорији, у ствари, и сама ријеч ,,природа“ је прогнана из употребе и сматра се превазиђеним концептом и језичким конструктом који означава свијет у коме живимо. Али зашто, онда, баш тај свијет у коме живимо све мање дјелује као свијет, а све више подсјећа на цикличну пустињу, путујуће стратиште и логор који само мијењају мјеста зависно у ком правцу токсични вјетар глобализације дува?
И управо у том смислу црногорски избори од 30. августа су означили не само прекретницу на политичкој сцени Црне Горе, већ и повратак на велика врата хегелијанског концепта људске слободе као спознате нужности. Ови избори су били избори прихватљивих компромиса. Они су били у вези са сагледавањем сопствених лимита, са оним могућим и дозвољеним, са прихватљивим и прагматично просвијетљеним. Па је тако својом изјавом о одметању ,,у шуме“, након немоћи да формира владу по својој мјери, предсједник Црне Горе, заправо, показао до које мјере га је оно либерално поимање слободе као преласка свих граница одвело у слијепу улицу фантазије о сопственој свемоћи. Док је обрнуто од тога, витална спремност господина Дритана Абазовића да прихвати и пригрли ограничења свога положаја унутар нове коалиције настале након парламентарних избора, омогућила и ослобађање једне нове енергије грађанске еманципације.
Али, шире гледано, зар нас пандемија вируса ковид-19 није натјерала на парадоксалну и често болну спознају да нова слобода лежи у вјештини устезања? Зар вирус није натјерао глобално јавно мњење да пригрли ограничења сопствених слобода као врсту новог ослобађања? Зар нас друштвено дистанцирање и маске на лицима нису приморале да видимо једни друге другачије и стварније, и у стварности заједничке драме индивидуалног битисања? Зар сада не морамо да бринемо више о старијима од себе? Зар стални страх од нежељеног контакта са неслућеним преносиоцима болести није вратио, на прећутан начин, поштовање правила бонтона? Најпослије, зар питање заштите човјекове околине није постало алфа и омега наше будућности, а ,,мајка природа“ ушетала на мала врата невидљивог вируса на велику сцену нове политичке реалности, гдје се она, у ствари, није само потврдила као наша ултимативна стварност већ и слобода?
А у историји је безброј примјера да је слобода извојевана борбом једног народа или друштвене групе, потом захтијевала другу врсту напора да се те идеје реализују у свакодневној стварности и њеним облицима друштвеног живота. Модерно друштво је бројним демократски конципираним институцијама, каква је између осталог и изборни процес, успјело да створи претпоставке слободног учешћа у политичком одлучивању и на индивидуалном и на друштвеном плану. Међутим, многи пратећи фактори, као утицај медија и њихово учешће у савременом друштвеном животу, као и интересне групе и моћне организације као црква, захтијевају један посебан ниво грађанске свијести. Свијест и Слобода, дакле, иду заједно и нераздвојиви су. А сазната нужност, о којој је говорио Хегел, на примјеру Црне Горе, односи се на сазнање да је она прије свега своју самобитност остварила у модерном контексту као секуларна и независна, међународно призната држава, а не као идеолошки производ било које владајуће гарнитуре или идеје власти.
