„Uz tresak, nebo je osvanulo u mojoj sobi a u dnu drmajućeg pogleda, ukazala se morska pučina. Кrevet je poda mnom krenuo, skakućući prema zidu, na kome su do jutros bili prozori. Zaustavio se na po puta. Ostao sam mu vjeran, ležeći. Iz vana se uzdizao oblak prašine pomiješan s larmom i vriskom zbrkanih riječi, zatvarajući mi malopređašnji vidik... Šta se sve u snu može, na um ti pasti ne može. Okrenuo sam se sanjiv, na drugu stranu da nastavim... Tek što sam trenuo, nasta java. Odnekud je upao otac i strgao me s kreveta vukući me prema izlazu. Pao sam na iskošeni pod dok se plafon stropoštavao prema vanjskom zidu. Nekako sam se, dok je sve treslo, domogao stubišta i gotovo se stovrljao u prizemlje. Baš i ne znam kako sam se našao u uzrujanoj gomili na stiješnjenoj pjaceti, uskipjeloj od zapomaganja. Nije se moglo ni na jednu stranu. Sve uske ulice, a širih nema, prepriječene ruševinama. Кad se trešnja malo primirila, izgubljeni su blenuli u nebo iako se sve dešavalo na zemlji. Neko je tada obrnuo prema luci i svi su krenuli na tu stranu preko prepona, verući se ili puzeći ispod njih. More je pjenilo zamašnim talasima tukući u pristan na kome su se gomilale otrgnute barke. Luka je bila zbjeg izbezumljenih koji nemaju kud ni kopnom ni morem; sličan onom koji je 79. n.e. opisao Plinije Mlađi u Pompeji.
Starog grada nema. Zavijan neprozirnim dimom i prašinom. Nemaš kud ni đe. Moglo se bježati samo pogledom ili glavom bez obzira. Pogled mi je strkao na etažne hotele uz plažu. Bijeli isfrizirani spratovi, jutros su svi stanovali na prizemlju. Odjednom na gradsku kapiju, mirno, gotovo svečano, kroz dimni zastor izbila je mala povorka s nosilom. Na čelu, jedini gradski crevljar, zvani Mato šuster. Uz pomoć susjeda iznosio je nepokretnu majku, na vratima od plakara. Stara je spokojno, u nalakćenoj ruci držala krletku sa egzotičnom papigom. Uznemirena ara je skakutala po kavezu grgoljeći frazu, koju je vjerovatno jutros u panici čula od svoje vlasnice: sve je đavo ponio, sve je đavo ponio... Snimatelj je na te riječi rekao stop: ,,Sve je rečeno!“... Ali sagovornik nastavi: ,,Nije?... Iza nosila, ogoljena od više sile, izbila je šusterova kći. S rukama na grudima, samo u roze gaćicama, čepala je bosa. Primorski skrojena s ogoljenim oblinama i krivinama, izgledala je ugledno. Uvijek je imala cipele koje joj je tata redio po italijanskoj modi. Jutros ni papuče. Gazila je meko. Gledali smo u nju kao u dobar dan, iako ga nije bilo na vidiku“.
„Stop!“ Zapovijedio je, ovog puta, reditelj.
***
Zemljotres je proglašen katastrofom. Danima, tlo je na mahove treslo goneći već prognane, a mi smo se trudili da TV objektivom pokupimo preostali i razbacani život. U gradu ga više nije bilo. Većina đece je evakuisana što dalje od potresenog područja. Početak priče je bio tu. Trebala nam je sredina i kraj. Preostali stanovnici su bili izloženi na sajmu, pod željeznim šatrama. Život, spavaonice, menza. Sve je ujedno, jer ništa drugo nije radilo. Jedino, pošta... I šuster Mato. Porodica mu na sajmu, on nasamo. Sam na ledini, ka' Banović Strahinja ,,sam lije i sam čašu pije“. Pod vojnim šatorom, krpio je život i obuću. Nabasali smo na njega i odma mu poturili mikrofon:
„Zvek me bio naša' od majke, jatke. Bila je na sajmu s njezinijem papagajom Čedom. Neće živ od nje, ona ni mrtva bez njega. Imala je i sanitetsku njegu, ali kako se zemlja zatrese, Čedo u trilika; sve je đavo ponio, sve je đavo ponio...! Peruške su lećele iz kaveza kad se pomami. I tako zemlja se ne smiruje a Čedo ne bataljuje. Tade su mi jatku s Čedom prognali sa sajma i jedva sam je smjestio u neku prikolicu da tu kojevitezaju“.
Obućar je govorio zguren na niskoj stolici, unesen u rabotu. Lederio je stare crevlje, bušeći šilom đon i zabijajući drvene čavle.
,,...A mene je i prije zemljotresa naša' jad bez lijeka, od moje žene. Suśetka Stake je kupila nove plakare Treska... tresnem joj ga majci... Pozvala je moju ženu na kavu i na viđenje namještaja. Кad je ova vrnula doma, sačekala me s pričom da, a cik zora, zovem Tresku i rezervišem plakar. Ponavljala je ka' Čedo, i ka' da će sve đavo ponijet, ako ga ne uzmemo. To je ukras od namještaja a za praktičnost da ne govorim... I sve tako dok smo legli a i kad je s jadom zaspala, buncala je o plakaru. Nijesam ga zažima. Jedva mi je svanulo... Rekoh joj zvaću iz radnje... i odoh za poslom. Кad sam se uveče vrnuo, plakari su već bili postavljeni a ona se poperila ispred... Evo što si naručio! Pogledni ovu bruku. Svaka ti je rabota ovakva. Nijedna vrata ne ljube, no zinula ka aždaje. Zovi odma' da miču bruku. Zovi! Zvaću, rekoh i nestadoh. Zvao sam i kazao o čemu se radi. Odazvali su se s izvinjenjem i rekli da će poslati nova vrata, iz paka. Postavili su ih isti dan. Кad ja tamo... i nova su zinula. Ne ljube, pa ne ljube. Opet jad. Opet žena. Opet ja zovi! Da crkneš od muke. Žena ne zatvara usta a plakari vrata!
Bio je petak. Pozvali su iz Treske mene i rekli da će komplet plakar vratiti u salon a novi neraspakovan donijeti śutra, iako skraćeno rade... a ako ne stignu da ga sklope, sve će u poneđenik obaviti... Dodadoše da su novi paket provjerili, da su sva vrata prava ka lenjir i da ljube!“
Obućar je zakucao zadnji čaval, odložio alat, obrisao ruke o kecelju i pogledao pravo u kameru... ,,A kad je u neđelju zaigrala zemlja, vrata svakome ljube i svijema se zatvaraju!“
Onda je prihvatio flašu rakije, uzeo čašu, nalio je i stresao u grlo... ,,da ubijem muku od svega što je đavo ponio“. Brišući usta, opet pogleda u kameru.
„To što nam se desilo najbolje je, u dvije riječi, opisa' Božo.“
„A ko je Božo?“
,,Niko. Gradski oriđinal koji je živio u napuštenu trafiku. Кad je zagrmljelo iz zemlje i on je završio na sajmu. Taj dan se ništa na svijet nije desilo do naš zemljotres, pa je vas svijet čuo za nas. Кad je Božu brat u Ameriku čuo za katastofu, posla mu je depešu: ,,Božo, brate, đe si?“ Poštar ga je našao neđe na sajmu i predao mu brzojav. Upitao ga je... Oli mu odgovorit? Oću. Napiši! ,,Nijesam doma, Božo!“
Reportažu smo tako i završili. Reditelj je predložio da bi malo optimizma bilo dobro za kraj; da umontiramo obućarevu kći koja je u tom beznađu izgledala ka' dobar dan itd... te da s njom završimo. Rekao sam: Ne! To sa ćerkom ima smisla za kraj, ali nezajažljivoj ljudskoj gluposti, kraja nema.
