Ako još nekog rata na Balkanu bude i bilo, onda će ga Srbija, zasigurno, voditi hladnim oružjem. Dakle, mačem, kamom, lukom i strijelom i iznad svega isukanim krstom vaskolikog pravoslavlja. To je izgleda skrivena poruka gorostasne, neki će reći groteskne, skulpture Velikog župana Stefana Nemanje, rad ruskog skulptora Aleksandra Rukavišnikova, poznatog još iz sovjetske epohe po svojim monumentalnim vizijama u bakru i mesingu. Njegov Nemanja, težak ni manje ni više nego 68 tona, nedavno je stigao u urbicidom razoreni savamalski basen i tu, oko železničke stanice, u srcu Beograda, stvorio svojim dolaskom novi psiho-topografski kontekst praćen kontroverzama.
Rasprava se u srpskoj javnosti vodila oko umetničke vrednosti Rukavišnikovoga ostvarenja, oko njegovih gargantuanskih dimenznija, samog mesta, urbanističke uklopljenosti ovog bronzanog diva u genius loci glavnog grada, i uopšte o smislu podizanja jednog takvog obeležja ovde i danas, srednjovekovnom vladaru nečega što se u ono doba gradova država nije ni zvalo Srbijom već Raškom. Ali ono što je svima, pri tom, čini se promaklo je činjenica do koje mere je ovaj čin demonstracije meke srpske sile raspoloživim ruskim umetničkim sredstvima i te kako u skladu sa širim globalnim trendovima i strujanjima. Niko nije smogao snage da podigne pogled dalje od sopstvenog pupka parohijskih interesa i uvidi notornu činjenicu šire geostrategijske ironije. A to je ono da je kolektivni napor nacionalnog uzdizanja u srednjevjekovno nebo zlatnog srpskog doba dinastije Nemanjić uz svesrdnu pomoć agitprop umetnosti velikog ruskog brata, zapravo, u prećutnoj sprezi sa dijaboličnom idejom iza NATO bombardovanja u proleće 1999, idejom da se SR Jugoslavija degradira bombama i mic po krvavi mic vrati najmodernijim tehnologijama ratovanja iz vazduha i sa neba, ni manje ni više, nego baš u srednji vek! I upravo ta frivolna ideja arogantnog zavojevača, ovde je, nekih 20 godina kasnije, kao po nekom edipovskom usudu podignuta do nivoa bronzanog fetišizma i fetišizirana.
NEINTEGRISANA DRUGOST
Rukavišnikovljev Nemanja je ovde ono što Lakan zove predmet a ili ona ne-integrisana drugost tuđinca, projekcija traumatične želje zavojevača na pokoreni, raspamećeni i devastirani narod, polu-lud od poraza i izgubljen u vremenu tranzicije. Zato nije s goreg da se prisetimo da je sistematskim uništavanjem infrastrukture, rušenjem mostova i bombardovanjem puteva, simboličnim targetiranjem zdanja od ključne vojno-političke važnosti kao, recimo, remek dela jugo modernizma, zgrade generalštaba arhitekte Nikole Dobrovića, putem satelitski navođenih projektila cela jedna zemlja i njeno stanovništvo, kao u filmu naučne fantastike, nekim krvavim vremeplovom, preko noći takoreći, vraćeno par vekova unazad. I u tom kontekstu poraza šta bolje potvrđuje potpuni trijumf NATO pakta nad propalim Miloševićevim režimom nego hladno oružje u bronzanoj ruci Velikog raškog župana upereno besciljno i paranoidno u prazninu zagađenog beogradskog vazduha. Stefan Nemanja tu nije vojskovođa svesrpskog sećanja na bivše vojne uspehe, on je amblem srpske apokalipse i vesnik novih poraza, bronzani došljak iz krivotvorenih istorijskih knjiga preko doktrinarne svesti Rukavišnikovih ruku da kao loš dvojnik kralja Aragorna u tumačenju Vigo Mortensena u „Gospodaru prstenova“ (2001) Piter Džeksona ujedini senke i aveti pravovernog ratništva protiv virtuelizovane svemoći Novog svetskog poretka, ili Mogadora uzavrele mašte, odnosno onog dalekog oka olimpijskih visina i kamere s neba, koja sve vidi kao na dlanu.
Važno je i to da je u levoj ruci Rukavišnikove skulpture i Hilandarska povelja, što je dopunski simbolički indikator načina na koji će taj novi rat za zemlju putem krvi i svim raspoloživim srednjovekovnim sredstvima srpska strana voditi u budućnosti. Nova taktika te doktrine svenarodne fantazije o zadružnoj i dogovornoj državi dovoljno velikoj da pod jednu kapu i na jednom mestu svim Srbima, ma gde oni bili, ponudi osećaj domaćinske sigurnosti, najbolje formuliše neko ko se zasigurno već oseća politički zbrinut u senci Nemanjinog spomenika, odnosno episkop bački Irinej. On doslovno veli: „U istoriji nema konačnih rešenja, istorijske okolnosti su promenjive i već su se u odnosu na kraj prošlog veka promenile, možda još uvek nedovoljno, ali ne smemo da gubimo stpljenje“.
Dakle, taktika je ovde u prolongiranju trenutka istine i odugovlačenju u nedogled suočavanja sa stvarnošću. Ali pošto istina nije istina ako nije srpska, čekanje na svojih istorijskih 5 minuta može i te kako da se isplati. Neka se smeni par koljena. Neka se zametne trag već prolivene krvi i neka se na vatru mita dolije još malo sveže telesne tekućine. Pa ćemo i ovo sve nanovo, da krenemo iz početka i kao da ništa nije bilo. Istorija je fluidna kategorija po Irineju i u njoj nema konačnih rešenja. I samo srpska dogma pretvaranja poraza na terenu u mitomanske pirove pobede u usijanim glavama narodnih masa je kategorija večnosti i time neupitna. Samo to traje. Priči i političkom bajanju zato nema, niti sme da bude kraja. A kad priča zamre, ima da pukne neki novi genocid. Tako Irinej rezonuje, ali i mnogi drugi Srbi. Naročito oni koji prave trenutni profit na prodaji monističke vizije nacionalističke magle.
SRPSKA STVAR
A jedan od, možda, najtvrdoglavijih stratega tog srpskog monizma bio je Amfilohije Radović, koji je za srpsku stvar izvojevao i najveću recentnu srpsku pobedu koja ima ime i prezime, odnosno zove se Zdravko Krivokapić. U međuvremenu, mikrokosmos se urotio protiv Amfilohija i on je izdahnuo usljed zdavstvenih komplikacija nastalih kao posledica najezde nečega što su naučni krugovi krstili kao covid-19. A njegovo političko čedo i neka vrsta političkog Frankenštajna, Krivokapić živi i dalje i sticajem okolnosti i igrom slučaja našao se pre neki dan u noćnom letu za Beograd, da tamo gde treba izrazi volju crnogorskog naroda o tome ko bi trebao da bude najprimereniji Amfilohijev naslednik. Ono što je srpska elita iz srpske prestonice, međutim, očekivala je to da Krivokapić, konačno, više padne na sopstveni mač i prestane da žonglira na identitetskoj žici između brđanskog Borata i nevernog Tome, part time dvojnika troglavog mitskog bića, koje iz kuloarskih dubina crnogorskog parlamenta, čeka onih svojih, irinejevskih 5 minuta i čija su prezimena Mandić, Knežević i Medojević, samo šifre dnevnosti za njihov naporni podzemni rad razdvajanja srpskog žita od srpskog kukolja, a sve pod satelitskim nadzorom većih zverki, tamo negde severno, gde ruske tajne službe brinu brigu o sveslovenskoj bezbednosti.
Ono što se, zapravo, od premijera Krivokapića očekivalo nije možda toliko to da se sapletne o sopstvene pertle i padne na svoj mač, koliko da poljubi metaforički balčak onoga isukanog svesrpskog sečiva polubožanskog i poluholivudskog Rukavišnikovog Nemanje u Sava Maloj, onog pozitivistički novo baroknog župana iz skulptorskog fundusa psihološkog ratovanja koji isijavajući svojom zelenkastom patinom sa pozlaćenog postolja vizantijskog šlema širi Putinov uticaj na planu kulture i mekšim sredstvima nego što je to ovaj demijurg svih totalitarnih strategija činio u Ukrajini ili u Siriji. U tom ekskluzivnom smislu, Nemanjina skulptura nije tek bilo kakav kič. Ona je remek delo onoga što bi nazvali camp, odnosno tako savršen kič da ga prevazilazi i postaje tako novi umetnički kvalitet.
A to kako Borat nije ispao Borat koji gubi svoj nos u guznom razdeljku svojih pratilaca i patrona i kako je to čudno stvorenje prevazišlo samo sebe, to kako je izneverivši srpska očekivanja našlo svoju crnogorsku kičmu u srcu Beograda, ostaje da se nagađa. Ono što je sigurno je to da je Krivokapić svojim blitz-krieg noćnim desantom na zasedanje Svetog arhijerskog sabora ne samo napravio thriller od politike, nego je povukao i prvi politički potez dostojan crnogorskog premijera. Pakt sa Rukavišnikovim Nemanjom tako ne samo da nije moguć, nego će uvek zavisiti od onog drugog dubljeg pakta Borata u samom sebi sa Njegošem u Boratu i sa klicom crnogorskog digniteta u svetosavljem sluđenom duhu Krvokapićevog bića, bića koje će se, na kraju, ipak boriti sa sobom i sa svetom kao što su se njegovi crnogorski preci borili u Veljem ratu - iz sveg srca, hladnim oružjem uglavnom, na juriš i na prepad.
