Onog časa kada su novosadski studenti sa Tehničkog fakulteta objavili da zahtevaju vanredne izbore u Srbiji, a beogradski studenti najavili objedinjeni demonstracioni prvomajski nastup sa najvećim sindikatima radničke klase ispred sedišta Vlade Srbije, mi smo odahnuli. Konačno, na to smo čekali, ide se na još jači pritisak. Sa njime će još više padati nacionalistička temperatura režima a rasti temperatura promene Srbije ka stvarnoj ustavnoj demokratskoj zemlji.
I bilo je divno gledati novu interpretaciju Prvog maja u Beogradu sa pomešanim studentima i sindikatima. I narodom. Sa njom se Srbija odvojila od samozadovoljne hedonističke roštiljske i šatorske atmosfere proslave ovog praznika u socijalističkoj Jugoslaviji i obnovila mu večni zahtev za permanentnom revolucijom. Možda baš ne onako kako je to već o njoj govorio Lav Trocki. A nije to, kod Trockog, bila obnova svetske internacionalne revolucije pod upravom Moskve - kako je to zamišljao Lenjin, i njegov ubica Staljin, već je to bila obnova američke prvomajske želje iz čikaške 1890. godine za pravima na dostojanstven rad, hleb, slobodu i mir u svakom narodu i njegovoj državi.
LUDVIG BRENTANO
Sa spojem studenata i sindikata u Srbiji dodat je novi prilog ideji nemačkog ekonomiste Ludviga Luja Brentana da se do socijalne ravnoteže u Nemačkoj dođe ujedinjenjem partijskih i sindikalnih organizacija. Ta njegova ideja iz kasnog 19. veka je odbacila marksističku želju za pretežno partijskim udarnim organizovanjem zaposlenih u korist obaranja građanskog društva na putu ka komunističkom uređenju bez privatne svojine. Brentano nije hteo da ruši kapitalizam, on je u „socijalnom tržištu“ Zapada video okvir traganja za progresom. Javno se sporio sa Marksom a čak ga je optužio i da je falsifikovao govor britanskog premijera Gledstona.
Tada, u povoju Evrope za obostranim pravima na udruživanje i saradnju rada i kapitala sa državom - kako je o tome 1891. godine govorio papa Lav Trinaesti, to je bila velika novost. Razvio se kaleidoskop različitih partijsko-sindikalnih saveza, ali i čist sindikalistički talas koji nije trpeo partijsku borbu za prevlast u parlamentu, već je težio isključivo vanparlamentarnom pritisku. On je čak otišao i u anarho-sindikalizam sa željom da se osnuje nedržavna humanistička zajednica.
Taj „sindikalistički“ ekskluzivizam su razvijali studenti u Srbiji od novembra 2024. godine do pre nekoliko dana. Nisu hteli da sarađuju ni sa kime. Ali, sa verovatno, rastućim javnim raspoloženjem da to nije dovoljno za uklanjanje režima Aleksandra Vučića, oni su odlučili da idu na vanredne izbore. I da pre toga uđu u otvorenu saradnju sa sindikatima - ali ne i sa opozicionim partijama. To, koliko mi znamo, u istoriji parlamentarizma u Evropi učinjeno je još jedino u Francuskoj 1968. godine.
Takav savez studenata sa radničkim sindikatima - bez saradnje sa partijama je fenomen. Da li će uspeti? Verovatno teško.
NEMAČKI SLUČAJ
Ideja Ludviga Brentana o simbiozi partija sa sindikatima je uspešno izvedena u Nemačkoj tek posle Drugog svetskog rata. To se za njegovog života, do 1931. godine, nije u Nemačkoj dogodilo uprkos velikom rasulu kojem je i on doprineo podržavajući sa preko 90 uglednih ličnosti ulazak Berlina u Prvi svetski rat.
Posle 1949. godine u Nemačkoj je pod upravom kancelara Konrada Adenauera sve do 1963. godine izbegavana opasnost od obnove komunističke partije Nemačke pod kontrolom SSSR-a, i tada je došlo do tesnog saveza demohrišćanskih snaga sa radničkim sindikatima u korist obnove Nemačke američkim kapitalom. To je učinjeno odmah posle američkog oproštaja od sulude revanšističke ideje Ruzveltovog i Trumanovog ministra finansija Jevrejina Henrija Morgentaua iz 1944–1947. godine, da se uništi sva nemačka strateška industrija, zaliju rudnici a država pretvori u seljačku koloniju - u „njivu krompira“, kako im se podsmevao Gebels kada je čuo za procurelu ideju iz Vašingtona.
Adenauer je postigao uspeh. U eri Hladnog rata Zapadna Nemačka je izbegla „marksističku opasnost“ i stabilno se razvijala i čak je postala temelj ujedinjene Evrope. Adenauer je umro 1963. godine, a posle njega je partijsko-sindikalni savez počeo da slabi sa rastom srednje klase i sekularizmom demohrišćana. Obe strane su izgubile deo bića.
I sindikalizam je u celoj zapadnoj Evropi počeo da slabi, sve do danas. A na Istoku, posle pada Berlinskog zida, nije se uspešno obnavljao. Pre toga, poljska sindikalna „Solidarnost“ je bila samo politička maska za obnovu državne nezavisnosti Poljaka i oslobođenja od sovjetskog socijalizma. Američka CIA se tome pridružila i tajno ju je pet godina finansirala sa dva miliona dolara godišnje.
FRANCUSKA POBUNA
Pariski studenti su 1968. godine izazvali politički zemljotres zbog pitanja koje je našim studentima izgledalo šaljivo: pobuna je počela zahtevom muških studenata na Sorboni da mogu ulaziti u ženske izdvojene zgrade -spavaonice i biti sa devojkama kako im se zajedno prohte. To je tamo bilo zabranjeno. A to u našem socijalizmu, sa pobunom beogradskih studenata 1968. godine, u njihovom Studentskom gradu, uopšte nije bilo sporno. Jugoslovenski komunisti su odmah 1945. godine izveli anti-patrijarhalnu seksualnu revoluciju u skladu sa programom nemačkog marksiste i starog šefa SDP-a Augusta Bebela.
Potom su Sorbonci, momci i devojke, krenuli dalje. Razbesneli su se zbog nejasnog stava Pariza prema antikolonijalnim pokretima u Africi i Aziji, zbog američkog upada u Vijetnam kog su Francuzi 14 godina pre toga napustili, zbog mlakog kaznenog otpora predsednika De Gola propalim francuskim protivnicima nezavisnosti Alžira, zbog ubistva Martina Lutera Kinga i rasizma, zbog malih plata u Francuskoj, zbog nesigurnog zapošljavanja, zbog zastarelog visokog obrazovanja, zbog slabe radne i zdravstvene zaštite zaposlenog stanovništva, zbog atomske pretnje i Hladnog rata. Klicali su kineskom Mao Ce Tungu, vijetnamskom Ho Ši Minu i kubanskom Če Gevari i „opasno“ se približavali marksizmu i širokom spektru radikalnih ideja, uključujući trockističke i anarhističke.
DE GOL BJEŽI I VRAĆA SE
Dva najveća sindikata su tada stala uz studente i na ulice u Francuskoj je izašlo deset miliona demonstranata. Ugibala se zemlja. Predsednik De Gol je bojeći se državnog udara tajno helikopterom pobegao u Nemačku, zajedno sa familijom, noseći pokretno bogatstvo i nakit svoje supruge. U Baden-Badenu se sastao sa šefom tamošnjeg francuskog dela NATO vojske Žak Masuom i dobio od njega uverenje da će ovaj sprečiti državni udar - pod uslovom da ne kažnjava francuske protivnike alžirske nezavisnosti i ne progoni ih zbog nekadašnjih zverstava nad Alžircima. Alžir je postao nezavisan još 1962. godine, Jugoslavija mu je u tome značajno pomagala po cenu sukoba Tita i De Gola. Oni se nikada nisu sreli, počev od De Golovog protesta Titu što je 1946 .godine streljan Draža Mihailović.
De Gol se sutradan vratio u zemlju - a bio je ohrabren i stavovima francuskih komunista i socijalista da neće podržati preterane aspiracije studenata. Tada je francuska levica napustila studente - kao i kod nas Dačićevi srpski socijalisti, koji ih danas tuku policijom a ostavljaju učitelje i profesore bez plata. Tadašnji degolistički predsednik vlade Žorž Pompidu nije podržao studente i sindikate, ali je morao pod odlukom De Gola da raspiše vanredne izbore u maju 1968. godine.
Studenti i sindikati nisu tada pobedili, pobedio je De Gol, ali su mnogi zahtevi studenata bili prihvaćeni. Zaplašena Francuska zbog sile novih ideja nije htela dalje. A De Gol je hteo, i što je čudesno, raspisao je referendum za teritorijalnu decentralizaciju vlasti u aprilu 1969. godine. Paradoksalno, za tu ideju su glasali levica i studenti i De Gol, ali ne i većinska Francuska. De Gol je podneo ostavku, utonuo je u tišinu, i umro je 1970. godine.
I njegova partija do danas ne voli studente: njen predsednik Nikolas Sarkozi je na 40. godišnjicu od studentske pobune 2008. godine rekao da je nužno da se „jedanput zauvek ukloni duh 1968“, dok Emanuel Makron nije na 50. godišnjicu studentske pobune 2018. godine želeo da je ičim obeleži. Nije mu to vredelo, nezaboravna je. Zrači Pariz i sada, i američki pokreti , ženski „Me Too“ i antirasistički „ Black Lives Matter“ ne kriju da ih nadahnjuje studentska Francuska, kao što to pre 57 godina nisu krili ni Pupinov američki univerzitet Kolumbija, Kornel, Berkli, i jugoslovenski studenti.
GLAVNE NEDOUMICE U BEOGRADU
Dve glavne nedoumice muče sve nas. Prva je da li je dobro izaći na izbore u Srbiji pod sadašnjim političkim odnosom snaga i izbornim uslovima režima Aleksandra Vučića, a druga je, da li je dobro da studenti samostalno izađu na izbore ili ne - i ujedine se sa partijskom parlamentarnom opozicijom, sindikatima i građanskim organizacijama.
Mi smo pristalice izlaska na izbore odmah, i podržali bismo blok studenata sa svim anti-režimskim organizacijama. Forma saveza je tu izvedeno, drugorazredno je pitanje. Mi ne verujemo u politiku molbe diktatoru za ravnopravne uslove izbora gde će on zbog svoje popustljivosti rizikovati svoj poraz. Bio bi taktički nerazuman. Mi verujemo u njegov poraz protiv narodnog fronta uprkos nezakonitim manipulativnim veštinama njegove vlade, uprkos podršci Putina, uprkos šeprtljanju Brisela, uprkos podršci Perićeve Patrijaršije i Dodikovih veštačkih građana Srbije koji u Srbiji stanuju po transformatorima. Studenti i opozicija u Srbiji sada imaju zajedno više od dve trećine glasačke podrške u narodu i ta glasačka većina se ne može savladati kontrolisanom televizijom, batinanjem studenata i penzionera, i potplaćivanjem izbornih grupa.
POBJEDA JE NADOHVAT RUKE
Studenti sada mogu u spoju sa sindikatima i opozicijom kontrolisati svaki birački odbor u svim krajevima i zabitima Srbije. Naravno, kao i obično, ne mogu uspešno kontrolisati glasanje u vojsci, zatvorima, diplomatskom koru i dijaspori, ali ih to ne može poraziti. To ne znači da su već sada pobedili - jesu po popularnosti, ali je moraju tehnički i potvrditi.
Oni su svojim marširanjem već savladali propagandu režima. Potukli su televiziju i svakodnevne Vučićeve izlive senzacionalnih informacija o domaćoj i svetskoj prljavoj zaveri protiv njegove poštene i pravedne vlasti. Studentskim odugovlačenjem sa kapitalizacijom tog uspeha jenjavala bi entuzijastička žestina glasača i verovatno bi se jedan njihov deo povukao u depresivno raspoloženje. To se sada ne vidi - a vidi se nešto drugo, da kod svakog nasrtaja policije na demonstrante čak ni evropski džudista i kombinator sovjetskog džudoa i džiju-džica sa novosadskog Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, dekan Patrik Drid, ne može uz pomoć ratoborne policije, da računa na povlačenje studenata i građana sa borbene strunjače. Ne daju mu studenti kancelariju. Narod stiže u odbranu studenata za pet minuta, a potom opet Novi Sad izlazi na bulevare i ne daje ih Vučiću.
PRELAZNA VLADA
Kada je DOS u Srbiji septembra 2000. godine izbacio iz fotelje Miloševića na predsedničkim saveznim izborima i pri tome osvojio i većinu u Veću republika u Saveznoj skupštini, on je sa Crnogorcima obrazovao legitimnu saveznu vladu. Ali je i obrazovao privremenu republičku vladu sa socijalistima na nivou Srbije iako se republički izbori još nisu sproveli. Milošević se tome nije mogao odupreti. Vojska Jugoslavije i policija Srbije je prešla na stranu naroda, i slušala je DOS a ne njega, iako to nije bilo iznutra svuda iskreno. Ta privremena prelazna vlada je organizovala republičke izbore u decembru 2000. godine i DOS je glatko preuzeo i formalnu vlast u Srbiji.
GDJE JE POBJEDA
Sadašnja situacija u 2025. godini u Beogradu nije ni nalik onoj iz 2000. godine. Vučić još nije izgubio vojsku i policiju. Partija mu se jeste vidno okrnjila, i više ne može da mu priredi radosne ulizičke mitinge, ali on još uvek može da se inati sa studentima oko „ispunjavanja“ njihovih raznih zahteva. Stalno će ih lažno usvajati sa neprekidnom demonizacijom Univerziteta i opozicije.
On će se predati tek kada bude video da narod zna gde mu je rezidencija, što krije. Ako bi studenti i „prelazna“ opozicija sada, suprotno tome, prešli na zahtev za prelaznom vladom i odbacili izlazak na izbore pod sadašnjim okolnostima, oni bi sadašnje povoljne okolnosti ruinirali i pretvorili ih u uspomenu. Čekanje na milost cezara i blagoslov patrijarha je isto što i molba dželatu da ne podigne sekiru. A kada bi potlačeni mogli čekati da im se Satana na prestolu dobroćudno preda, onda bi sve revolucije, pobune i državni udari u istoriji bili izlišni.
Ne izvode prevrat ravnopravni već slabiji i ugnjeteni, čija se energija sa pobedničkom žudnjom pretvara u veselu zastavu na jarbolu. Od 1990-2000. godine je u mnoštvu prilika deo opozicije u Srbiji proglašavao izborni bojkot i napuštao je čak i parlament. Nije tu bilo uspeha - uspeha je bilo u kombinovanoj borbi na svim frontovima, bez napuštanja ijednog. Želimo da ih studenti i narodni otpor u Srbiji tako i razumeju i krenu u borbu za izbore. Pa šta bude. Jer gore može uvek biti.
