,,Nije Milošević kriv, mi smo govna“, glasi rečenica koju pre više od deceniju i po, u jednoj sceni ,,Profesionalca“, kultnog ostvarenja Dušana Kovačevića, izgovora beogradski glumac Dragan Jovanović.
Šokantno je koliko i intrigantno što ta rečenica, koja se onomad odomaćila u javnom diskursu, ima produženo dejstvo i vek trajanja, a kako vreme odmiče, sve više dobija na aktuelnosti. I ,,leži“ kidnapovanoj Srbiji – ko budali šamar! Vučićevoj, ne Miloševićevoj Srbiji. Kao da uopšte pomaka niti razmaka nema između onda i danas, a to je tri decenije, rođaci, ili trideset godina da baš nikakvog otklona nema.
Sem što ljušture spadaju i nanovo se navlače, isto optočene zlom i samo na prvi pogled modernije.
STATISTI I AKTERI
Opet, kad se malo udubiš vidiš da u toj nadrealnoj stvarnosti Srbije devedesetih godina prošlog veka, pri pokušaju obnavljanja velikosrpskog nacionalističkog projekta, što je rezultiralo buđenjem arhaične svesti, oslobađanjem atavističkih instinkta, bolesnim stanjem duha, na kraju i varvarskim ratovima, u toj plimi isključivosti, mržnje i pomračenja pameti Aleksandar Vučić nije bio tek ,,jedan od“ stotina lakomislenih bezimenih ljudi koji su bili akteri tog krvavog potonuća.
Bio je on i te kako na sceni, i to ne kao statista: bio je akter razbojničke sile koja je, uništavajući i vlastiti narod, imala njegovu gotovo plebiscitarnu mazohističku podršku. Gle čuda, baš kao danas. Ćirilični deža vi!
Aleksandar Vučić nije međ Srbalje banuo s neba ili došao na vlast s političke margine. Rođen je u Beogradu 5. marta 1970. ,,Dok me je majka dojila, iskliznuo sam joj iz naručja. Pao sam i slepoočnicom udario u špic fotelje. Kažu da je krv šikljala toliko da su pomislili da nema ništa od mene...“, sa bezgraničnim samopouzdanjem sećao se prvih dana detinjstva.
ODLIČNJAK
Bio je odličan učenik. Pobeđivao je na mnogim takmičenjima iz istorije i šaha. Iako je studije završio posle šest godina, bliski mu biografi navode da je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu ,,u rekordnom roku s najvišim ocenama, kao jedan od najboljih studenata u generaciji“.
Kad je početkom oktobra 2015. školska godina na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu započela predavanjem tada premijera Srbije Aleksandra Vučića, dekan Sima Avramović nije odoleo: ,,Premijer je bio i ostao najuspešniji student Pravnog fakulteta“.
Nesrećnih devedesetih, u svojoj 23. godini, Aleksandar Vučić se pridružio ratnohuškačkoj Srpskoj radikalnoj stranci. Inteligentan, prodoran, sa već tada istančanim osećajem za javni nastup, Vučić je brzo avanzovao u poslanika, da bi 95. bio izabran za generalnog sekretara stranke.
U politiku je, kaže, ušao iz besa prema socijalistima: ,,Učlanio sam se u Srpsku radikalnu stranku 93, kao izrazito nacionalnu i patriotsku stranku, i to pre svega zbog hajki koje je u to vreme Milošević vodio protiv stranke jer je insistirao na prihvatanju Vens-Ovenovog plana“.
Pre nego što je zalutao na skup stranke uskonacionalističke orijentacije koja je zagovarala Veliku Srbiju, Vučić je boravio na Palama, gde je tokom 1992. radio u redakciji televizije Kanal S.
Zvanična biografija kaže da je pripremao i vodio vesti na engleskom, blok iz sveta, intervjue, reportaže. On tvrdi da je intervjuisao Karadžića, te da je stigao da s Mladićem odigra neku brzinsku partiju šaha. Udaljen je s TV Pala kao ,,nacionalno potkovan, ali nedovoljno talentovan za novinarstvo“. Jedna škola mišljenja na tom incidentu temelji njegovu patološku mržnju prema novinarima.
FRONT U BEOGRADU
Iako se i u medijima van Srbije spekulisalo da je aktivno učestvovao u odbrani srpskih položaja širom stare Jugoslavije, bliža je istini teza da se Vučić o granicama Velike Srbije brinuo sa fronta u Beogradu.
Samo desetak dana pre nego što će u Srebrenici započeti masakr muslimanskog stanovništva koji je Haški tribunal okarakterisao kao genocid, najmlađi poslanik izgovoriće sa govornice Skupštine Srbije reči koje će ga, bez obzira na brojne metamorfoze, obeležiti za čitav život: ,,Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom?!“
Mnogo godina kasnije priznaće da je napravio glupost, ali opet se pravdajući da je čak i ta glupost izvučena iz konteksta! Vučić će dalje kroz karijeru, prečesto da bi se to moglo nazvati incidentom, pribegavati pravdanjima o ,,izvlačenju iz konteksta“ ili lingvističkim ekspertizama i prepakivanju i prekomponovanju onoga što je zaista rekao u nešto što bi možda hteo da je rekao.
Vrhunac njegove političke karijere devedesetih uslediće izborom za ministra za informisanje u Vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića: neposredno uoči savezničkog bombardovanja postaće deo vlasti koju je ranije oštro kritikovao.
MINISTAR I UBISTVO
Zakon o javnom informisanju, koji su ogorčeni mediji prekrstili u Šešeljev ili Vučićev zakon, prema kojem tužilac nije morao da dokaže optužbu, a okrivljeni je imao 24 sata da dokaže svoju nevinost, za samo godinu dana oglobio je medije, direktore i urednike sa dva miliona i 400.000 ondašnjih maraka.
Zbog astronomskih kazni s medijske scene su nestali Dnevni telegraf, Naša Borba, Evropljanin. U nedelju 11. aprila 99. na Uskrs, na kućnom pragu sa 17 hitaca u leđa ubijen je Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina.
,,Sećate se izjave Milana Komnenića kada je bio savezni sekretar za informisanje, koji je rekao: Znate, moj prijatelj Ćuruvija jeste bio moj prijatelj, ali on se bavio svakakvim poslovima. Ja to nikada ne bih rekao“, izgovoriće Vučić šest meseci kasnije na konferenciji za novinare.
Kad mine ratno doba, u javnosti će početi da kruži zaboravljeni isečak iz nedeljnika Argument, koji je uređivao Ratko Dmitrović, jedna od ratnohuškačkih perjanica Miloševićeve ere. ,,Osvetiću se Slavku Ćuruviji kad-tad“, bio je naslov razgovora s Vučićem. Traumu iz 1999. i rata sa Atlantskim paktom delimično je ublažila odluka Vlade Srbije da ministru Vučiću dodeli stan od 117,48 metara kvadratnih.
U SLAVU RATNIH ZLOČINACA
Posle 5. oktobra predvodio je stotine demonstranata koji su naziv Bulevara Zorana Đinđića prelepljivali Mladićevim imenom (2007), i sa govornice parlamenta tvrdio kako je Skupština Srbije sigurna kuća za Ratka Mladića.
Iako savezni poslanik u Saveznoj skupštini Republike Jugoslavije u tri mandata i već iskusan političar, Vučić kao da se više dičio svojom navijačkom biografijom i retorikom, sa svim notama grubosti koje se podrazumevaju među osobama iz tog miljea.
