Један од најзначајнијих културних процеса за развој савремене европске цивилизације догодио се у ренесанси. Између XIV и XVI вијека долази до европског културног покрета који почиње да мијења човјеков однос према животу. Европска цивилизација креће да се развија након суморног средњег вијека у којем, ако није заостајала, свакако није била испред водећих ваневропских цивилизација. Захваљујући низу важних догађаја за човјечанство који су се десили у овом периоду, од открића Америке, Коперниковог система, Гутенбергове штампарије до разних техничких изума и многих достигнућа појединаца из разних сфера науке и умјетности, Европа почиње да преузима водећу улогу у свијету.
У том периоду културног процвата, ренесансна умјетност и умјетници одиграли су важну улогу која је претходила друштвеној побуни и духовном културном препороду Европе. Визионарска ренесансна књижевност представља темељну епоху свјетске књижевности, односно прекретницу у њеном даљем развоју. Формирају се нова схваћања улоге, сврхе и значења књижевности и умјетности. Свјетовна књижевност потискује ону намијењену црквеним потребама. Умјесто дотадашњег изворног црквеног учења преовладава обузетост свјетовним животом и схваћањем појединца као могућег носитеља највиших вриједности. Пишу се дјела за нови слој грађанства и не служе само да би се пјевала, рецитовала или изводила у неким свечаним приликама. Ренесансни књижевници препознају суштину проблема коју умјетнички успјешно исказују у својим дјелима, критикујући тадашње друштво уређено по мјерилима цркве, саму цркву и свештенство али не и суштину и потребу религије.
Како уочава Миливој Солар, ренесансни дух започиње већ у средњем вијеку с тројицом италијанских и свјетских великана – „Док је Данте још човјек средњега вијека у чијем се животном дјелу назиру обриси ренесансе, док је Петрарка већ човјек ренесансе у којем још донекле живи средњи вијек, дотле је Бокачо у Декамерону потпуно напустио насљеђе средњега вијека и постао зачетником нових токова у свјетској књижевности“. Нови дух се, даље, огледа кроз ненадмашну, за то доба, критичку сатиру Франсоа Раблеа, који у свом роману Гаргантуа и Пантагруел окреће цијели свијет средњовјековља „наглавачке“. Рабле се служи пародијом, преувеличавањем, изобличавањем, извртањем свих правила класичног приповиједања стварајући дојам комике и ироничне критике у којем се огледа црквено и друштвено наличје средњовјековне културе. Поред Раблеовог успостављања новог типа комике, због којег му је дјело стално било забрањивано и сатанизовано, ренесансна књижевност се обогаћује новим књижевним врстама које ће доминирати и данас. Попут „есеја“ чији је зачетник Мишел Монтењ са својим најзначајнијим дјелом Essais, затим дјелима Мигела де Сервантеса и Вилијема Шекспира, утемељитељима нововјековног романа и драме, у чијим је остварењима ренесанса доживјела највећи домет премашујући властиту епоху. Сервантес и Шекспир сматрају се оснивачима нове традиције у чију славу и част се сваке године 23. априла обиљежава Свјетски дан књиге и ауторских права, захваљујући легенди по којој су обојица умрли на исти дан.
Још једна симболична подударност. Исте године кад је рођен Шекспир, рођен је и Галилео Галилеј, утемељивач модерне науке. Попут поменуте двојице великана и Галилеова достигнућа представљају историјску и културну прекретницу човјечанства, као и отпор дотадашњем црквеном догматизму, чије сљепило и бездушност врхунац доживљавају увођењем инквизиције, а касније и издавањем индулгенција. Галилеј се морао одрећи свог чувеног дјела „Дијалог о два свјетска система“ у којем је исмијан црквени геоцентризам, а афирмисана идеја хелиоцентризма. Напуштио је своја научна увјерења да би избјегао спаљивање на ломачи, односно судбину Ђордана Бруна. Црква је добила битку против њихових живота али је изгубила битку против њихових остварења. Остварења ренесансног човјека, умјетника и научника, њихов отпор црквеном догматизму су свијет какав баштинимо данас.
