Grad gradila tri brata rođena…
Grad gradili, Skadar na Bojani…
Ne mogoše temelj podignuti,
A kamo li sagraditi grada.
(Zidanje Skadra)
Prošlosti, naravno, ne treba suditi. Naročito ne treba suditi (o) fenomenima koji su sami po sebi neutralni ili u odnosu na koje je alternativni ishod nepoznat ili nedovoljno predvidljiv, što čini svaku kontrafaktualnu raspravu u najvećoj meri besmislenom. Na primer – stanovište da je stvaranje Jugoslavije bilo pogrešno. Posledice alternativnog ishoda (Jugoslavija nije stvorena) dovoljno su nepoznate da predstavljaju samo puku spekulaciju, što ne znači, razume se, ni da je stvaranje Jugoslavije bilo ispravno. Takva vrsta kvalifikacije naprosto je nemoguća.
Sa druge strane, postupci aktera prošlosti, kao svesnih bića, rukovođenih određenim idejama, stavovima, vrednostima i interesima podležu oceni. Test za tu ocenu sadrži najmanje dva elementa: cilj delovanja i upotrebljena sredstva. Kod oba elementa prisutna je, često, i etička dimenzija: neki ciljevi su neprihvatljivi, upotreba određenih sredstava je nedopustiva. Oba elementa moraju se ukrstiti. Eventualno neadekvatna sredstva nekada su izraz zablude o stvarnosti, a nekada ukazuju na postojanja cilja drugačijeg od proklamovanog. Postupanje na određeni način čini verovatnijim, a ponekad i izvesnim konkretne ishode, koji se mogu bez velikog napora anticipirati. Ako je akter događaja mogao i morao znati za tu povezanost, postupci koji su preduzeti u konkretnom istorijskom kontekstu sa punim pravom mogu biti ocenjivani kao pogrešni ili ispravni, kako sa stanovišta podobnosti da se preko njih ostvari cilj, tako i sa stanovišta etike ili nekog drugog kriterijuma.
Pošto je Jugoslavija 1918. godine stvorena (što je neutralna činjenica), njen je zadatak bio da ostvari svoj istorijski smisao kao država. Štagod da je taj smisao bio u svojoj konkretnosti (tome je moguće različito pristupiti) uvek je potrebno imati u vidu apstraktni nivo: šta je cilj države kao takve? Na to pitanje mogući su, razume se, takođe različiti odgovori, ali jedan sve te odgovore nadilazi: cilj je svake države, pre svega – da funkcionalno postoji. Da bi obezbedila dominaciju vladajuće klase ili sreću svojih građana, da bi igrala konstruktivnu ulogu u međunarodnom poretku ili da bi ostvarila dominaciju u regionalnom ili svetskom okviru država pre svega mora da funkcionalno postoji. Ukoliko u tome ne uspe, opravdano je postaviti pitanje: zašto je u tom osnovnom zadatku neuspešna?
Kraljevina SHS/Jugoslavija od svog nastanka 1918. godine pa do neslavnog sloma 1941, odnosno 1945. godine bila je neuspešna država, pre svega sa stanovišta funkcionalnosti. Razlozi njene nefunkcionalnosti zasigurno su brojni i zaslužuju da im se kroz istraživanja posveti pažnja. Kompleksnost prostora (etnička, verska, jezička, kulturološka, socijalna) tu svakako zauzima visoko mesto i u evropskim okvirima je bila bez presedana. Periferije svih centara su se okupile u toj državi. U pogledu zemljišnih odnosa novonastala država bila je „muzej agrarnih struktura“. Seljaštvo, koje je činilo približno 80% stanovništva, nalazilo se u položaju od sopstvenika imanja u modernom buržoaskom smislu, preko seljaka u polufeudalnim i feudalnim odnosima, do dalmatinskog kolonata koji je predstavljao ostatak poznoantičkog sveta. Urbana kultura razvijala se u osmanskoj i srednjeevropskoj tradiciji, sa svim prelaznim oblicima i varijetetima, naročito izraženim na jugu centralne Srbije, ali i u Bosni i Hercegovini. Toj slici složenosti treba dodati mnoštvo političkih grupacija, partija i pokreta, od izrazito konzervativnih klerikalaca, preko demokratskih stranaka, populističkih pokreta, do komunističke levice.
Decembra 1920. Kraljevina SHS dobila je Ustavotvornu skupštinu čiji je sastav bio pravi „mali potres“ u odnosu na dotadašnju raspodelu političkih snaga. Više od trećine mesta u Ustavotvornoj skupštini pripalo je potpuno novim političkim organizacijama. Stranke koje su se do tada smenjivale na vlasti osvojile su jedva nešto više od polovine mesta, ali su i one bile međusobno suprotstavljene. Najviše poslaničkih mandata imale su Demokratska i Radikalna stranka (91, odnosno 92 poslanika), dok su sledeće po snazi bile pomenute tri nove političke snage: komunisti sa 58 poslanika, radićevci sa 50 poslanika i agrarni blok sa 39 poslaničkih mesta. Ako je u datim prilikama bilo moguće zanemariti komunističke poslanike, čija partija nije imala teritorijalno homogenu bazu, uspeh Radićeve Hrvatske pučke seljačke stranke, koja je osvojila ubedljivu većinu u hrvatskim krajevima, bilo je potpuno nerazumno ignorisati. Vladajući krugovi izabrali su upravo takav pristup. Logika koja je to opravdavala bila je da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan jedinstveni narod i da „plemenske razlike“ ne igraju relevantnu ulogu u političkom odlučivanju. Ipak, teško je bilo ne primetiti da je za ustav novostvorene države glasalo samo 20 Slovenaca i 11 Hrvata, dok su glasovi tridesetak muslimanskih predstavnika obezbeđeni korupcijom i podmićivanjem.
Imajući u vidu sve pomenute i mnoge druge unutrašnje protivrečnosti novonastale države, ipak nema razloga da se ekstravagantno izbegava zaključak da je ključni neposredni razlog njene nefunkcionalnosti bilo nezadovoljstvo ustavnim uređenjem, koje nije bilo rezultat konsenzusa ili makar kompromisa njenih konstitutivnih elemenata, već izraz volje vladajuće elite, pretežno iz redova srpskih političkih činilaca. Ustavno uređenje Kraljevine SHS iz 1921. povelo se za idejom da je najcelishodniji način hvatanja u koštac sa opisanom složenošću prostora novonastale države njena dekretirana unifikacija. Nije, pritom, ni najmanje slučajno što je takvo uređenje najviše odgovaralo shvatanjima političkih predstavnika najmnogobrojnijeg naroda („plemena“ kako se tada govorilo) – Srba. Umesto najsveobuhvatnijeg dogovora oko načina na koji će jugoslovenska država biti organizovana, izabran je put nadglasavanja i odbacivanja svake ideje pokrajinskih autonomija. Tako je 28. juna 1921. usvojen Ustav Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca koji je ovu državu uredio na unitarističko-centralističkom principu, pri čemu ni lokalnim samoupravama nije bilo prepušteno da se o nečemu od značaja za lokalnu sredinu ozbiljnije pitaju. U uslovima očajne komunikacije efikasno upravljanje iz jednog centra predstavljalo je kolosalni napor i faktički je bilo nemoguće.
Činjenica je da je, primera radi, Ivan Meštrović svojevremeno izradio maketu za Vidovdanski hram i nesporno je da je jugoslovensko opredeljenje u smislu narodnog jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca imalo svoje utemeljenje i među Hrvatima. Isto važi i za Slovence i Srbe. I Stjepan Radić i Ante Trumbić, čak i kao prominentni protivnici centralizma i unitarizma među Hrvatima, imali su takva shvatanja. Ali moralo je i na takve pojedince delovati uzbunjujuće pisanje radikalske Samouprave povodom usvajanja Vidovdanskog ustava: „Ovogodišnji Vidovdan povratio nam je carstvo!“
Dominacije srpskog (osobito srbijanskog) političkog faktora u prvoj jugoslovenskoj državi nije bila samo posledica mušičavog nepristajanja (pre svega) Hrvata na koncept centralizma, već je bila jedan od ukalkulisanih ishoda, ukoliko drugi ne pristanu na koncept države kakav su beskompromisno želeli da nametnu vodeći krugovi srpske buržoazije. Koliko je stanje u toj državi bilo nepovoljno svedoči i činjenica da je nezadovoljstvo postojalo i među onim činiocima u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, Makedoniji i Crnoj Gori koji su, uprkos svemu, pristajali na saradnju. Srpski vladajući krugovi ni u jednoj varijanti nisu bili spremni da trpe konkurenciju u pogledu vodeće pozicije u državi, ali je preterana tvrdnja da je njihov cilj bila nacionalna asimilacija Hrvata i Slovenaca (što ne važi za Crnogorce, Makedonce i ambivalentan odnos prema Muslimanima). Pristanak političkih predstavnika drugih naroda na koncept kakav je ponudila srpska buržoazija bio je za ovu preferencijalna opcija ali, sa stanovišta srpskih vladajućih krugova, nije bio bez alternative oličene u perspektivi pune dominacije državom. I u tome je bila neotklonjiva greška, budući da se radilo o sredstvima (unitarizam-centralizam) nepodobnim da ostvare cilj funkcionalne države. Jer niti je pristanak drugih na nametani koncept države bio izvodljiv, niti je „srpska teza“ mogla da se održi i da zaista nadvlada. A bez jednog ili drugog funkcionalne države nije moglo da bude.
U tom smislu nije ni najmanje slučajna, a ni beznačajnа elaboracija Slobodana Jovanovića koji ovako zaključuje: „Sa sociološkog gledišta, država SHS biće stara država… ako Srbi iz kraljevine budu uspeli da austrougarskim Jugoslovenima nametnu svoj nacionalno-kulturni tip; bude li se, naprotiv, mešavinom Srba i Jugoslovena stvorio nov nacionalno-kulturni tip, onda će i njihova zajednička država biti sa sociološkog gledišta nešto novo. Mešavina Srba i Jugoslovena tek je počela i da li će se taj proces izjednačavanje završiti pobedom Srpstva ili njegovim stapanjem sa Hrvatstvom i Slovenstvom u Jugoslovenstvo, to je što se ne može znati pre proteka većeg broja godina“. No, kakav god da je trebalo da bude ishod ovako opisane dileme, srpski vladajući krugovi želeli su da čvrsto rukovode tim procesom. Kada se tome doda i realpolitički „odnos snaga“, kao i identitetske lojalnosti, ne treba ni najmanje sumnjati da bi čak i nekakav integrativni identitet zasigurno, u percepciji onih koji bi proces usmeravali, trebalo da bude snažno pod uticajem „srpskog stanovišta“. Tome je imao da posluži i ustavom proklamovani unitarizam i centralizam, iako za takvo nešto nije bilo nikakvog izgleda. Ono što pobuđuje svojevrsnu začuđenost jeste pitanje kako je moguće da tako očigledna nemogućnost nametanja rešenja koje drugi u velikoj većini odbacuju nije bila dovoljan podsticaj da se od takvog koncepta odustane. Nastanak Jugoslavije nije bio greška. Greška je bilo uverenje da ona može postojati na način koji je bio neprihvatljiv za veliki deo njenog stanovništva.
