Sećam se kao da je juče bilo. Novembar 1988. godine, veliki skup na Ušću, poznat i pod zvaničnim imenom „Bratstva i jedinstva“, dakako ciničnim. Okupila se masa pristalica novog vožda na najmasovnijem mitingu poslednjih decenija, broj nije poznat, procene idu od nekoliko stotina hiljada do 1,3 miliona. Izređali se predgovornici među kojima se posebno istakao Milovan Vitezović, lansiravši popularnu krilaticu: „Dogodio se narod“. Kad su sporedni besednici završili sa govorancijama, na binu se popeo obožavani Slobodan Milošević, mesija ovdašnji, pa krenuo da drži slovo.
Reči voljenog Slobe raspaljena masa je pratila frenetičnim pokličima i skandiranjem, sve dok vožd nije izgovorio sledeće: „Ljudi će pristati da žive i sa siromaštvom, ali neće pristati da žive bez slobode. Bar ovi ljudi ovde okupljeni i ljudi u Srbiji, kojima i sam pripadam”. Tu se masa malo primirila, odjednom se neko ćutanje spustilo na stotine hiljada okupljenih ljudi. Milošević na to nije obratio pažnju, već je nastavio još borbenije: “Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van zemlje”. Masa ni mukajet, uopšte ne reaguje na svetu srpsku zemlju.
Priprema za ratove i siromaštvo
Milošević je tada pokušao da raspali netom zapreteni žar, pa je izvukao siguran adut iz rukava u formi zavere protiv Srba, vekovnih neprijatelja vaskolikog srpstva, podjarujući osećanje ugroženosti sa namerom da ga alhemijski transformiše u žudnju za osvetom: “Pobedićemo dakle, bez obzira što se i danas, kao i nekad protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. Njima poručujemo da uopšte nismo plašljivi, da u svaku bitku ulazimo sa namerom da je dobijemo…”
Kod tih reči zavladao je totalni tajac, potom je počelo gunđanje, masa je postajala vidno nezadovoljna, a oni što su stajali po obodima stali su da se lagano razilaze, očigledno razočarani govorom. Milošević je jedva stigao da dovrši rečenicu i prozbori: “…da nepravedne i nepoštene bitke na štetu drugih naroda nikada nismo vodili”. Bilo je kasno, mobilisana jedinstvena masa ponovo se pretvorila u pojedince, slobodne strelce, koji su se razmileli diljem prestonice.
Nije se ljudima dopala dilema: siromaštvo ili sloboda. Slobodni su već bili, još od 1945, poslednji put je tu slobodu pokušao da ugrozi Staljin tri godine nakon oslobođenja, ali došlo je do snažnog otpora, pa od toga ništa nije bilo. Živeli su u slobodi i relativnom blagostanju, bolje nego sve generacije pre njih, još od doseljavanja Slovena na Balkan, a sad odjednom neki rukovodilac priča o siromaštvu. To ne sluti na dobro.
A još je zlokobnije bilo pominjanje nekakvih bitaka protiv nekih zamišljenih neprijatelja. Mir je svetinja, vrhovna vrednost, tako su deca socijalizma učila decenijama, mir ćemo čuvati kao zenicu oka, a sad odjednom neki nakostrešeni tip im priča o potencijalnim bitkama, mada nas niko nije napao. Kao da nismo učili kako ratovi i bitke izgledaju, kao da ne znamo koliko smo postradali u borbi protiv fašizma. Tako je počelo hlađenje širokih narodnih masa prema Miloševiću.
Stotine hiljada Miloševićevih portreta
Dobro, nije se baš tako dogodilo, iako je moralo tako da bude. Desilo se upravo suprotno. Miloševića su prekinuli na pola rečenice, milionska masa je na sam pomen predstojećih bitaka potpuno pomahnitala, pala u krvoločni zanos, počela da urla “Slobo, Slobo”, potrajalo je to prilično dugo, tek kad su malo prestali da se raduju budućem klanju, vožd je uspeo da dovrši rečenicu.
Nisu najave siromaštva i rata otreznile milionsku masu koja je u Miloševića videla spasitelja, iskupitelja, vođu u Novi Jerusalim u Nebeskoj Srbiji. Sinan Gudžević piše da je doputovao u Beograd 30. novembra 1988. godine, nakon jednogodišnjeg izbivanja iz glavnog grada nekadašnje SFRJ. Bilo je to samo desetak dana posle mitinga na Ušću. Na železničkoj stanici ga je dočekao sledeći paranormalni prizor: “Ispred stanice je bilo desetak taksi vozila. Svako je vozilo imalo poster sa likom Slobodana Miloševića, poneko i po dva. Taksi koji je po redu zapao mene imao je taj poster na staklu ispred mene. Ispod slike je pisalo: Smrt fašizmu Slobodan narodu. Pitao sam taksistu da li je poster stavio po nečijem naređenju. Rekao mi je ‘svi taksisti koji imaju Slobinu sliku, imaju je po svome izboru, i po čistom srcu’”.
To je samo jedna ilustracija atmosfere koja je vladala u Srbiji krajem osamdesetih godina prošlog veka, u vreme znamenitog buđenja naroda koji se, onako bunovan, tek prenut iz sna, bacio na neumereno obožavanje friškog izbavitelja nacije. Miloševićevi portreti krasili su izloge, prodavnice, berbernice, radnje, automobile, kamione, autobuse, bilo ih je na sve strane. Stotine hiljada tih portreta bili su samo spoljašnja manifestacija mnogo crnjeg unutrašnjeg stanja gorepomenutog “čistog srca”, duše i ostalih unutrašnjih organa – tamo su se ugnezdili resantiman, ogorčenost, ozlojeđenost, kult velikog vođe, predstava o sopstvenoj nadmoći nad drugima i žudnja za osvetom nepostojećih rana.
Pred bitkama i u bitkama
Sećam se kao da je juče bilo. Okupila se nepregledna masa na Gazimestanu, 28. juna 1989. godine, da proslavi šeststotu godišnjicu Kosovske bitke. Početkom te godine Miloševićev režim ukinuo je autonomiju Kosova. Policija je nasilno ugušila štrajk rudara, pohapsili su na stotine ljudi koji su se bunili protiv ukidanja autonomije. Tenkovi su držali pod opsadom Skupštinu Kosova 23. marta, kako bi “pomogli” delegatima da usvoje amandmane na Ustav i tako se odreknu pokrajinske autonomije. Pet dana nakon toga i Skupština Srbije usvojila je amandmane, dok su na Kosovu građani demonstrirali protiv ukidanja autonomije i započete represije. Specijalne jedinice policije su pucale na demonstrante i ubile 24 osobe.
U govoru na Gazimestanu Milošević je izgovorio čuvenu najavu buduće apokalipse: “Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”. Kratko i jasno. Nedvosmisleno. Na te reči masa se ipak pobunila, dozlogrdilo joj je huškanje na rat, nasilništvo, tenkovi na ulicama, prebijanje i ubijanje demonstranata, režim je prevršio meru.
Dobro, možda su malo podlegli propagandi, možda su im se svidele te lažipriče o vraćanju dostojanstva, o slozi i jedinstvu, sve je to zvučalo uzbudljivo, bilo je zabavno jedno vreme, ali kad su krenule najave ratova, ulaska u novu klanicu sa prvim komšijama sa kojima smo živeli u miru skoro pola veka, kad je pala krv nevinih demonstranata – đavo je odneo šalu, došlo je vreme za hitno otrežnjenje.
Volja naroda
Nije se desilo. Nije se desilo ono što je moralo da se desi, a dogodilo se ono što nije smelo da se dogodi. Većinska Srbija nije se zgrozila najavama krvoprolića, naprotiv, sa velikim oduševljenjem i entuzijazmom prigrlila je ratno huškanje, osetivši odjednom iznenadnu snagu, doživljavajući sebe kao veliku silu koja će pokoriti sve oko sebe. Nije se većinska Srbija zgrozila ni nad pobijenim demonstrantima, naprotiv. Mržnja prema Albancima u to vreme već je bila opšte mesto, nakon višegodišnje propagande, ubilačko nasilništvo Miloševićevog režima dočekano je sa odobravanjem.
Izborni rezultati govore više od hiljadu reči. Na predsedničkim izborima održanim u decembru 1990, Milošević je osvojio neverovatnih 3.285.799 glasova. Bio je to plebiscit kojim je potvrđen status mesije. Na parlamentarnim izborima Socijalistička partija Srbije dobila je manje glasova od svog predsednika, ali ipak ubedljivo najviše od svih stranaka – 2.320.587 birača poklonilo je poverenje SPS-u.
Mogli bismo da se pravimo ludi, da se pretvaramo kako birači nisu znali za šta glasaju, kako su bili zbunjeni, zavedeni, izmanipulisani, omađijani, ali to bi bili samo lažni izgovori. Svako ko pamti ono doba zna da je Milošević dočekan kao mesija, izbavitelj, novi Karađorđe, Božji izaslanik i pomazanik.
Nakon što je započeo ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Milošević je ponovo ubedljivo pobedio. U decembru 1992. godine osvojio je preko 2,5 miliona glasova na predsedničkim izborima. Nešto manje od tog broja osvojili su zajedno socijalisti i radikali na izborima za Narodnu skupštinu. Volja naroda je bila kristalno jasna: Ubij! Zakolji! Da ništa ne postoji!
To su naših ruku zlodela
Čak i na izborima za predsednika krnje Jugoslavije 2000. godine, kad je režim najzad pao, Milošević je osvojio preko 1,8 miliona glasova, dočim je za Tomislava Nikolića glasalo skoro 290 hiljada birača. Posle četiri rata, desetina hiljada pobijenih, miliona raseljenih, ko zna koliko osakaćenih, posle sukoba sa celim svetom, posle stradanja, bede, gladi, sveopšteg razaranja – više od dva miliona punoletnih osoba svoje poverenje poklonilo je anđelima uništenja, onima koji su ih doveli na dno dna.
Pre nego što optužimo druge za sopstvenih ruku dela, možda nije loše da malo pogledamo u ogledalo. Mnogi od onih što su u Miloševiću videli Boga više nisu među živima, ali ostali bi mogli nešto da kažu o zlu koje su počinili, svesno ili nesvesno. Zašto su uporno glasali za masovnog ubicu? Zašto niko nije slušao upozorenja Bogdana Bogdanovića iz 1987, već su ga složno proglasili izdajnikom i neprijateljem? Zašto su se oglušili na upozorenje Koče Popovića iz 1988. godine da je Milošević običan bankarski pacov zbog kog će biti krvi do kolena?
Zašto su se oduševili najavama ratova, klanja i razaranja, umesto da se usprotive, kao što bi uradio svaki normalan čovek? Kad je krv potekla, zašto nisu sa gnušanjem odbacili vernost vinovniku pokolja? Zašto se nisu nikada pobunili? Kakvi su to ljudi što obožavaju agresore i nasilnike? Koji vam je đavo?
