Krajem septembra 2026. godine, stigla je vest da EU priprema predloge mapa puta za Crnu Goru, Ukrajinu, Moldaviju i Albaniju. Ideja je jednostavna: zemljama koje nastave da sprovode ključne reforme treba ponuditi jasniji put ka članstvu, sa konkretnim koracima i okvirnima rokovima za završetak pregovora.
Vest me je vratila u 2008. godinu, kada smo imali drugačije mape puta ali sa uporedivom svrhom – da istaknu jasne korake koje zemlje Zapadnog Balkana treba da ispune za viznu liberalizaciju.
Tada sam, neposredno nakon završetka fakulteta i početka master studija, radila na projektima Međunarodne organizacije za migracije i asistirala Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije u sprovođenju pojedinih obaveza iz mape puta za viznu liberalizaciju. Bila sam ponosna što sam učestvovala u poslu koji je, zajedno sa radom brojnih institucija i ljudi, doveo do ukidanja viza za građane Srbije u novembru 2009. godine.
Danas, 2026. godine, za Srbiju nema mape puta. Nema je ni za nekoliko drugih zemalja regiona. Ali problem nije samo u tome što je Srbija izostavljena iz nove inicijative nego i sa kojim zemljama je svrstana zbog nazadovanja u oblasti demokratije i pravosuđa – a to su Turska i Gruzija.
Kako se Srbija našla u ovom društvu?
Velikim delom se odgovor nalazi u Beogradu. Evropska komisija već godinama vrlo jasno govori šta koči Srbiju. Napredak u vladavini prava i normalizaciji odnosa sa Kosovom određuje ukupni tempo pristupnih pregovora. Tome je pridodat i novi geopolitički kontekst u kojem je kompletno usaglašavanje za Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom test političke i strateške opredeljenosti zemlje kandidatkinje sa politikom EU.
Drugim rečima, nije problem u tome što Srbija ne zna šta treba da uradi pa joj je potrebna neka mapa puta. Problem je u tome što bi ozbiljno sprovođenje najpre reformi u oblasti vladavine prava promenilo način na koji država funkcioniše.
A Srbija, nažalost, odavno više nije republika već nešto što nazivam Savamalskom oligarhijom – poredak koji je, nakon rušenja u Savamali 2016. godine radi ubrzane izgradnje Beograda na vodi, izgrađen na sprezi političkog vrha, krupnog kapitala i privatnih investitora sa ciljem privatizacije javnih dobara uz suspendovanje institucija zarad bogaćenja jedne ekonomsko-političke elite za koju zakoni ne važe jednako kao i za obične građane. Srbiji nedostaju vladavina prava i demokratija koje bi ograničile koncentraciju političke moći, što su fundamentalni preduslovi za članstvo u EU. Za vladavinu prava i demokratiju se građani Srbije moraju boriti nezavisno od želje da, dokazujući demokratski status, dokažu spremnost i volju da budu deo EU. Nažalost, neretko se građani nisu u dovoljnoj meri za to borili što je kod mnogih stvorilo utisak da bez pomoći EU ova borba uopšte ne može da se dobije. Zato su pitanja evropeizacije na početku povezivana sa pitanjima demokratizacije. Istovremeno, sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke Srbija je dobila vlast koja deklarativno govori da je članstvo u EU strateški cilj, dok ne samo da je izgradila politički model koji onemogućava ispunjavanje uslova za članstvo već je i aktivno sprovodila antievropsku kampanju u samoj zemlji – umanjivanjem značaja EU za Srbiju, žalbama da je Srbija uradila sve što se od nje traži a da nije nagrađena otvaranjem klastera, i okretanjem Rusiji, Kini i Trampovoj Americi. Vremenom je postalo jasno da je cilj režima da kandidatura postaje trajno stanje, kako bi Srbija imala određene ekonomske koristi i pristup evropskim fondovima, ali da se na sve moguće načine izbegnu duboke institucionalne promene koje bi ograničile izvršnu vlast.
Saradnja EU zvaničnika sa vlašću kao sa legitimnim sagovornikom, interes za stabilnošću i činjenica da je SNS pridruženi član Evropske narodne partije koja je godinama, kao najveća evropska politička partija, popunjavala predstavnicima iz svojih redova sve za Srbiju relevantne političke funkcije untar EU, stvorila je kod značajnog broja građana utisak da Brisel toleriše autoritarizam zarad stabilnosti. Umesto da evropeizacija bude demokratizacija, ona se sve više povezivala sa podrškom konkretnom režimu umesto sa demokratskim institucijama i pravima građana. I to je ka evroskepticizmu povuklo i mnoge nekada snažno proevropske birače u Srbiji.
Drugi veliki uzrok slabe unutrašnje podrške procesu evrointegracija od strane građana jeste činjenica da je normalizacija odnosa Beograda i Prištine ugrađena u pristupni proces kroz Poglavlje 35 otvoreno 2015. godine, od kada EU eksplicitno povezuje napredak u normalizaciji sa ukupnim tempom pregovora. Kada se evropske integracije povežu sa pitanjem Kosova, u kojem je Brisel kao institucija posrednik u dijalogu, a implementacija obaveza iz dijaloga određuje tempo pregovora, lako je predstaviti članstvo kao proces u kojem Srbija nešto „mora da preda“ da bi dobila nešto zauzvrat. Takvim tumačenjem je režim SNS redovno manipulisao i ono je dodatno smanjivalo podršku evropskim integracijama.
Sve ovo ne znači da Srbija nema bilateralnih sporova kao država kandidatkinja sa državama članicama. Istina je da sa većinom susednih zemalja Srbija ima otvorena pitanja. Ona najozbiljnija su sa Hrvatskom i pre svega su vezana za pitanje nestalih i problem granice. Ona sada ne određuju tempo pristupnih pregovora na način na koji ga određuju vladavina prava i normalizacija odnosa sa Kosovom. Ipak, iako je Hrvatski sabor usvojio deklaraciju kojom se obavezao da bilateralne sporove neće koristiti kao instrument pritiska u procesu proširenja, odnosi Hrvatske i Srbije su takvi da je teško zamisliti da Hrvatska to ne iskoristi u slučaju da Srbija otkoči proces evrointegracija. Tim nestabilnim odnosima posebno doprinose javni sukobi u periodu obeležavanja bolnih godišnjica poput operacije Oluja ali i sve učestalija praksa proterivanja više hrvatskih državljana od strane Srbije zbog navodne bezbednosne pretnje jer su učestvovali ili bili prisutni na masovnim protestima u Srbiji nakon pada nadstrešnice. Zvanični Beograd i prorežimski mediji su studentske i građanske proteste opisivali kao “obojenu revoluciju” sponzorisane spolja, a Hrvatska je možda najčešće obeležavana kao taj sponzor čemu je pored tradicionalnih netrpeljivosti doprinelo i to što su se u njoj u izgnanstvu našli studenti grupe Stav iz Novog Sada nakon optužbi za rušenje ustavnog poretka.
Jedina susedna država sa kojom Srbija nema otvorena pitanja - Severna Makedonija - sama je bila žrtva zloupotrebe pristupnog procesa za rešavanje sopstvenih bilateralnih pitanja, čime je sam proces izgubio kredibilitet a državu kandidatkinju izložio dodatnim političkim krizama i oslabio entuzijazam u vezi sa evrointegracijama među građanima. Aleksandar Vučić se neretko pozivao na primer Severne Makedonije da pokaže kako je ova zemlja čak promenila i ime a ne može da otvori klaster i slao poruku građanima Srbije da evrointegracije nisu isključivo zasnovane na zaslugama i reformama, već na geopolitičkim uslovljavanjima i bilateralnim sporovima država članica čime je prebacivao je deo odgovornosti na samu EU.
Iako smatram da bi bilo dobro ukinuti mogućnost veta za članstvo koje je isključivo vezano za bilateralne sporove, ne deluje da će do takve reforme EU doći. No bez obzira na proces evropskih integracija, regionalna saradnja bi trebalo da predstavlja mnogo više od obaveza koju nameće Brisel jer je rešavanje otvorenih pitanja sa susedima od ključnog interesa za Srbiju.
Za stvarno poštovanje takvog pristupa, potrebna nam je drugačija Srbija. Zato danas prava mapa puta za Srbiju ne može biti dokument sa datumima za otvaranje klastera, već mapa puta ka državi u kojoj je na izborima moguće smeniti vlast, u kojoj sud može da presuđuje protiv savamalske oligarhije, u kojoj građanin ne zavisi od političke pripadnosti da bi ostvario svoja prava, u kojoj državni funkcioneri ne vode rat protiv obrazovanja i prete rušenjem državnih univerziteta i u kojoj se studenti ne proglašavaju teroristima. Tek takva Srbija može da uđe u dijalog sa zemljama regiona i rešava bilateralna pitanja odnosno da demokratizuje unutrašnju raspravu o spoljnoj politici i strateškom opredeljenju Srbije ka EU.
Ovaj autorski tekst nastao je na poziv Centra za demokratsku tranziciju (CDT), u okviru aktivnosti posvećenih evropskim integracijama i regionalnoj saradnji na Zapadnom Balkanu.
