SAD su uvele sankcije koje se odnose na lica i preduzeća za koje se osnovano smatra da su u osnovi mreže prekograničnog kriminala, političke korupcije i partijskog reketiranja. Izveštaj ističe da je Zvonko Veselinović „lider organizovane kriminalne grupe, i da je jedna od najozloglašenijih koruptivnih figura na Kosovu“, i dovodi se u vezu sa „ubistvima, trgovinom narkoticima, krađom automobila i kamiona, i podizanjem barikada na graničnim prelazima Jarinje i Brnjak“. Milan Radoičić, stvarni lider Vučićeve kosovske Srpske liste i visoki funkcioner vladajuće SNS, svojevremeno je osumnjičen da se „nalazio na čelu kriminalne grupe koja je organizovala i izvršila ubistvo jednog od vođa kosovskih Srba Olivera Ivanovića“.
Uspon organizovane kriminalne grupe krenuo je kad su 2011. zapaljeni granični prelazi između Srbije i Kosova, Jarinje i Brnjak, kako nad njima ne bi uspostavila kontrolu vlada u Prištini. U incidentima su učestvovali agenti tadašnjeg predsednika Borisa Tadića koje je delegirao ilegalni kabinet Mikija Rakića iz Žitorađe koji je navodno upravljao bezbednosnim sektorom, a zapravo koordinisao mreže korupcije, organzovanog kriminala i regionalne destabilizacije. Tada neuspešno, neki od aktuelnih lidera opozicije Vučićevom režimu istovremeno su davali materijalnu, logističku i medijsku podršku antievropskoj proruskoj opoziciji u Crnoj Gori. Dolaskom na vlast naredne godine, 2012, Aleksandar Vučić preuzeo je sve kriminalne i koruptivne mehanizme bivše vlasti, i razvio ih do savršenstva, tako da je upravo zaradio američke sankcije. Vučić je tada, 2012. i 2013, nudio garancije Briselu i Vašingtonu da će raditi na evropskoj integraciji, dogovoriti obostrano obavezujući sporazum s Kosovom i stabilizovati finansije, i sve je slagao. Slična obećanja davao je Crnoj Gori, da će obustaviti podršku ibeovsko-klerikalnoj iredenti, i poštovati njenu nezavisnost, i sve je slagao.
Na putevima, po ulicama i trgovima Srbije okupljaju se demonstranti koji zahtevaju povlačenje dva sporna zakona, a najglasnije i kompanije Rio Tinto, pre svega jer su uvereni da je zapadna korporacija koja posluje po modelu imperijalizma i kolonijalizma, i opasost za životnu sredinu. Iste političke snage organizovale su podršku litijama i ibeovsko-klerikalnoj iredenti u Crnoj Gori. Jedan idiotski aforizam kruži opozicionim krugovima, o litijama i litijumu, i tu nema pomoći. Slični će zameniti slične, kao i 2012. U toj meri je javnost razorena propagandom kojom Vučić i Đilas svojim medijima razaraju poslednje ostatke zdravog razuma. Nije slučajno da se ponavlja obrazac koji je Srbija primenila na Crnu Goru. U godinama nakon proglašenja nezavisnosti, kad se i Crna Gora neoprezno prepustila ruskim investicijama, time i političkom uticaju, Tadićevi pregovarači koji su poklonili Naftnu industriju Srbije ruskoj mafiji 2008, izveli su organizovanu kriminalnu grupu na barikade na Jarinju i Brnjaku 2011. Indicent na Jarinju suviše je podsećao na uspeh prethodnog, takođe kosovarskog klana, koji je 2003, u saradnji sa istim političkim snagama, učestvovao u atentatu na premijera. Jasna je vertikala svih procesa koji su usledili: preusmeriti tranziciju na službe bezbednosti i državne mogule, očuvati zamrznute sukobe na Kosovu, ali i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, i onemogućiti Srbiju i susede da uđu u EU i NATO.
Veliki nered nastupio je pre svega zbog prelivanja krize koja pogađa zapadni svet od ruske aneksije Krima i agresije na Ukrajinu 2014. Usledili su Sirija i migrantska kriza, Tramp i Bregzit. Nemačka kancelarka Angela Merkel je 2011. nakon incidenta u Fukušimi odlučila da zaustavi nemački nuklearni program, energetska tranzicija u međuvremenu nije uspela, a nemačka ekonomija prinuđena da 40% prirodnog gasa uvozi iz Rusije. Odlazak kancelarke koja je lično najdgovornija za razaranje evropskog jedinstva, čime je plaćala energetske aranžmane s Vladimirom Putinom, već je inicirao političke promene u Austriji, Bugarskoj ili Češkoj, gde se takođe osećao maligni ruski uticaj. Zaoštravaju se odnosi SAD i Kine, koja je uspostavila koruptivnu mrežu od Pireja do Baltika. U sumi aktuelnih procesa, nagoveštena je nova logika koja navodi da je pad aktuelne ibeovsko-litijaške vlade u Crnoj Gori razumljiv i u širim okvirima, ne samo poželjan kako bi se zaustavili uništavanje institucija i javno budalesanje kojem premijer daje jedan bizaran lični pečat.
I preostale teškoće su jasne i očigledne. EU nam je potrebnija nego ikad, i Crnoj Gori i Srbiji, kako bi se uspostavio uređen i efikasan razvoj sistema i institucija, ali je EU još 2014. ostala bez zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Nova nemačka vlada sigurno neće raspolagati dovoljno uverljivim potencijalima demokratskog uticaja. Put do Brisela zasad vodi preko Vašingtona. Lančana reakcija je verovatno jedna od šansi da se i EU i bivša Jugoslavija oslobode svih ludaka koji su zaposeli predsedničke i premijerske funcije.
Za evropsku Crnu Goru je otežavajuća okolnost u kojoj ona u Srbiji nema partnera, ni u vlasti, niti u opoziciji. I jedna i druga strana su antievropske, i u sprezi sa službama koje su kontrolisale i montirale sve tri članice vladajuće koalicije u Crnoj Gori. DPS je u međuvremen izgubio onu snagu i viziju s kraja devedesetih, kad je bilo jasno da će samo sinergija demokratskih snaga sa obe strane osloboditi Crnu Goru vojne okupacije, a Srbiju zločinačke vladavine. Opozicija u Srbiji, sačinjena od bizarnih ličnosti,plitkih ideja, dosadnih floskula i kadrovskih uzoraka poznatih i bliskih istih službama, i ako porazi Vučića, obezbediće samo kratkotrajno smirivanje. EU i SAD moraju uspostaviti konkretne mehanizme da Beograd i Podgoricu usmere isključivo na reforme i integraciju. Sami sa sobom možemo samo nazad na Brnjak i Jarinje.
