Povodom pomalo nadrealne posete predstavnika šest crnogorskih opština Skupštini Srbije i izveštaja koji su tamo podneli, postrojeni pred Milicom Zavetnicom, Darko Šuković se prisetio hita Riblje Čorbe “Kako je lepo biti glup” koji adekvatno opisuje ovaj događaj. Tu se ne iscrpljuju veze između Bore Đorđevića i vaskolikog ugroženog srpstva u svim srpskim zemljama koje nikako da se ujedine u jednu malo veću Srbiju, po meri ideologa obnove Dušanovog carstva.
Vazali su pred Milicom Đurđević-Stamenkovski zapomagali o vazda ugroženom i napadnutom srpstvu u Crnoj Gori, o progonima i nasilju koje trpe, ponavljajući staru izanđalu priču koju slušamo evo već tri i po decenije. Toliko su Srbi u Crnoj Gori ugroženi da im je broj sa 9,34 posto (prema popisu iz 1991. godine) skočio na (28,73 posto (prema popisu iz 2011. godine), da ne pominjem druge pokazatelje. I to je uobičajeni deo širenja nacionalističke paranoje, još od Memoranduma SANU, propagandisti se ne obaziru previše na realne pokazatelje i stvarnost. Njih realnost zapravo i ne zanima, već njena nasilna promena u skladu sa zacrtanom ideološkom agendom.
Nacionalistički telal
Vratimo se Bori Čorbi. Njegova delatnost se obično deli na dva dela koja naizgled nemaju nikakve međusobne veze. S jedne strane je Bora Čorba, slavni roker, autor brojnih popularnih pesama, a s druge – šovenska zadribalda koja stoji na strani ratnog projekta za stvaranje Velike Srbije. Nije Bora vređao samo Crnogorce, već sve redom, Slovenci su za njega “bečki konjušari”, a posebno se istakao u napadima na Albance, i to u vreme najradikalnije mrziteljske kampanje protiv ovog naroda. “Kada Nuši srpsko groblje ruš i/ pomaže mu Gaši / jer se Nuši plaši / I Ljatifi i Majanci / i ostali Indijanci” – tako je pisao slavni roker.
Kasnije je bodrio srpske snage tokom ratova, sarađivao sa grupom “Minđušari” iz Knina (“E, moj druze zagrebački / eto nas kod vas u pljački”), snimao duete sa Bajom Malim Knindžom, u kojima je poručivao: “Ćuti, ćuti, Mujo, ubiću te ja / Znaš li onu našu ‘Stiže vojvoda'”. Nakon svih izgubljenih ratova i počinjenih zločina, Đorđević je nastavio u istom duhu, mirno je branio i glorifikovao ratne zločince, izlivao iz sebe najcrnju homofobiju i šovinizam, te ostao dosledan sebi s kraja osamdesetih.
U suštini, nije tu bilo ničeg novog, Đorđević je samo upevavao i rimovao floskule nacionalističke propagande koja se tih godina mogla čuti i pročitati na svakom koraku, opšta mesta jedne antiljudske ideologije koja služi kao providno pokriće za pokolje, etnička čišćenja i genocid.
Čudesna transformacija
Mnogima je ostalo zagonetno kako kako je roker koji je napravio “Ostani đubre do kraja”, “Pogledaj dom svoj, anđele”, “Zvezdu potkrovlja i suterena”, “Dva dinara druže”, “Dobro jutro”, “Lutku sa naslovne strane” ili “Na zapadu ništa novo” postao nacionalistički tribun i ponosni vlasnik titule “četnički vojvoda”. Uvreženo je mišljenje da je reč o čudnovatoj transformaciji, neobičnom i neočekivanom preobražaju koji se dogodio bog zna kako. Nije njegov slučaj usamljen, u pitanju je masovna pojava, nebrojeni su ljudi osamdesetih prešli na mračnu stranu, pisci, muzičari, intelektualci, novinari, akademici, čak i neki kritičari nacionalizma i kampanilizma poput Milovana Danojlića.
Na prvi pogled, te dve životne etape posve su nespojive, inkompatibilne, kao da su u pitanju dve različite osobe, a ne biografija jednog te istog čoveka. Međutim, stvari bi se mogle posmatrati i malo drugačije. Možda nije tako teško poverovati u tezu da nikakvog preobražaja nije bilo, da nije došlo do transformacije iz rokera u četnika, već da se sve vreme radi o doslednom ispoljavanju iste suštine, istog osećanja sveta. Nije došlo do promene svetonazora, već do pomeranja tematskog težišta, sa individualnog se prešlo na opšte, sa ličnog na nacionalno.
Žrtva tuđe zlobe
Nacionalizam koji je osamdesetih zavladao javnim prostorom zasnivao se na resantimanu, na priči da su Srbi uvek i svuda bili žrtve, da smo zloupotrebljeni i iskorišćeni, da nas nezahvalni susedni narodi pljačkaju, da smo u Jugoslaviji najgore prošli. U jezgru nacionalističkog osećanja sveta stoji pozicija žrtve: za sve naše nevolje i nesreće (često potpuno izmišljene) uvek je kriv neko drugi, nikada mi sami.
Drugi nas ugrožavaju, rade nam o glavi, mrze nas, sve čine da nam napakoste, a mi jadni i naivni uvek nastradamo. Silne samosažaljive žalopojke nad zlehudom nacionalnom sudbinom preplavile su javni prostor i traju do dana današnjeg. Mnogo pre nego što je nacionalizam došao na vlast, Radomir Konstantinović je u “Filosofiji palanke” pisao da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu. Pesnički subjekt loše nacionalističke poezije koja se predstavlja kao ideologija uvek je žrtva tuđe zlobe. Neumerena autoviktimizacija služi kao savršeno opravdanje za buduću osvetu onima koji su viđeni kao uzrok naše patnje i nesreće.
Progonstvo iz raja
A kako stoje stvari sa subjektom Đorđevićeve poezije? Da nije u kakvom srodstvu sa ovim nacionalističkim subjektom što neprekidno nastoji da od sebe načini pasivni objekt i žrtvu? Od samog početka karijere u Ribljoj čorbi, od albuma “Kost u grlu”, Đorđević peva iz pozicije žrtve, pojedinca kog su drugi ojadili, unesrećili i bešćutno izručili patnji. Mnogi hitovi Bore Čorbe govore upravo o tome, recimo pesma “Ostani đubre do kraja” sa prvog albuma. U njoj se pesnički subjekt, ostavljeni muškarac ispoveda, dok stoji“za šankom delimično pijan, / mrzeći pomalo i sebe i druge”. Junak se neumereno odaje patnji, otkrivajući uzroke svog žalobnog stanja: “Nisam od onih koji cvile... / Više te nemam i šta tu mogu? / Ja ću se posle odvući kući / samo da popijem još jednu s nogu... // Nisi valjda luda da se stidiš / što si me prognala istočno od raja? / Bar se nasmeši kada me vidiš. / Ostani đubre do kraja!”
Nije od onih koji cvile, ali zapomaže na sav glas, pomalo uživajući u svom bolu. Ona ga je prognala iz raja, ne znamo zašto, očigledno iz čista mira, ni krivog ni dužnog. Ovakvog čoveka je našla da ostavlja, otkud njoj uopšte pravo da slobodno odlučuje da li će s nekim da bude u ljubavnoj vezi. Naravno, u ovakvoj konstelaciji žena može da bude samo đubre jedno pokvareno. Zla žena proterala je Đorđevićevog junaka iz ljubavnog Edena, pa je ovom preostalo samo da se naliva konjakom, da bdi u beskrajno dugim, prokletim noćima i da psuje vinovnicu sopstvene nesreće. Reklo bi se da se pesničkom subjektu neobično dopadaju i čemer koji oseća i pozicija žrtve koju je umislio, ne bi ih dao ni za šta na svetu.
Večni epizodista
Na drugom albumu “Pokvarena mašta i prljave strasti” nalazi se i čuveni hit “Dva dinara, druže”. I tu pesnički subjekt, ostavljeni muškarac, prevaren, izrađen, ostavljen, zapomaže nad sopstvenim stradalništvom. Lepo su planirali venčanje, porodicu, decu, a ona ga ostavi da pati. Otišao naš junak u kafanu gde su uvek odlazili i sedeli na istom mestu, pa ga sve stiglo: “Sedeo sam tako sam za našim stolom / sve što iole vredi palo je u vodu. / Opet me je žensko napravilo volom, / igrao sam samo epizodu, samo epizodu”.
Ponovo se dešava isto, ponovo je naš junak ostavljen, ni kriv ni dužan, ko zna zašto. Očigledno je da se čitav ženski svet zaverio protiv njega, jer mu se ovo ne događa prvi put: opet ga je žensko napravilo volom. Po ko zna koji put. Ne žena, ne devojka, ne osoba koja ima ime, nego “žensko”. Igrao je samo epizodu, kao žrtva tuđe ćudi, ništa od glavne uloge.
Ako se takva situacija neprekidno ponavlja istom čoveku, mogao bi eventualno da pomisli da je možda nešto i do njega, ali to mu ne pada na pamet. Što je sasvim logično: ako bi se preispitao i uvrdio da i on snosi deo krivice, da nije veza propala iz čista mira, ništa od neumerene patnje i opscenog užitka u poziciji žrtve. A to je ono do čega je Borinom junaku zapravo stalo, sve drugo je šarena laža.
Otima, a ništa ne daje
Slična situacija ponavlja se i u mnogim potonjim pesmama, uvek muškarac pati, uvek je nevina žrtva neke zlobnice, a nikada ne saznajemo detalje, šta se zapravo dogodilo, u čemu je problem, zašto on nema sreće u ljubavi. Jedini izuzetak je pesma “Neću da ispadnem životinja” sa trećeg albuma “Buvlja pijaca”. Tu lirskog subjekta iznenada spopadne napad iskrenosti, pa krene da se ispoveda: “Neću da ispadnem životinja, / ja ne umem udvoje da trajem. / Ja sam ti ljubavna sirotinja, / otimam a ništa ne dajem. /
Mogu da ti valjam samo dva-tri dana, / u osećanjima užasno sam štedljiv”.
Izgleda da ipak nije bio problem u partnerkama pesničkog subjekta. Otima, a ne daje, nikom ništa ne pruža, ne ispoljava nikakva osećanja osim mrzovolje i natmurenosti (“Ja sam rođen namrgođen”), a posle mu kriv đavo. Pritom je taj subjekt uvek folirant, i kad navodno pati i kad prividno priznaje sopstvenu krivicu. U prvom slučaju uživa u svom bolu, čačka ranu i održava je u životu da traje što duže, a u drugom se miri sa postojećim stanjem i nema nameru da nešto preduzme ne bi li se bar malo promenio, koliko je to moguće.
Nacionalističko osećanje sveta
Iako govori o intimnim doživljajima pesničkog junaka, Đorđević sve vreme zapravo produkuje jedno osećanje sveta. Kad se svet njegovih pesama sa ljubavnih, ličnih tema proširi na kolektivni plan dobijamo nacionalističko osećanje sveta. Umesto ostavljenog muškarca koji pati jer mu je naneta nepravda - imamo Srbe koji pate zbog nanete im nepravde; umesto zle žene, “đubreta” preispoljnog – imamo zle Hrvate, Albance, Bošnjake, Slovence, Crnogorce koji nas prave volovima; umesto ljubavne patnje, imamo nacionalni neprebol jer nas niko ne razume, jer komšije sve čine da nas upropaste, a u Jugoslaviji “igrali smo samo epizodu”.
Put do pakla popločan je osećanjem opljačkanosti, uvređenosti, osujećenosti. Svejedno je da li su pizma i kivnost usmereni prema jednoj osobi ili prema čitavom svetu – rezultat je uvek isti. Nije slavni roker morao da postane četnički vojvoda, nema u ljudskom svetu ničeg neminovnog, ali je takav razvojni put potpuno logičan. Nije se Bora Čorba ni menjao ni transformisao, već je samo ličnu poziciju žrtve proširio na ceo kolektiv.
