Stigla je potvrda. Knjiga Bećira Vukovića postoji.
Stigao je dokaz. Bećir Vuković i Radomir Uljarević falsifikovali su podatke o objavljivanju knjige.
Evo kratke retrospektive događaja nakon što je Milica Kankaraš-Berber ukazala na manipulacije vezane za ovu publikaciju.
Dragica Lompar, direktorica Nacionalne biblioteke „Đurđe Crnojević“, nije ostavila prostor za nedoumice: „Na osnovu izuzetno preciznih podataka, nemamo saznanja da je ova publikacija u bilo kojem formatu objavljena. Obzirom da nije evidentirana u našim bazama, a nijesmo je dobili ni u fizičkom obliku, nije ni mogla biti kataloški obrađena“.
31Nakon toga se, gostujući u emisiji na Gradskoj televiziji, dobitnik Trinaestojulske nagrade za 2025. godinu, književnik Bećir Vuković zapitao što se sad „zaviruje“ u CIP i konstatovao da je nagrađena knjiga „registrovana“ u Srbiji, jer svoje knjige uglavnom publikuje u toj državi. Bećir je mislio da je uspješan manipulator, jer je svoju laž gradio na jednoj činjenici – publikacija će se zaista kataloški obrađivati u državi u kojoj je objavljena.
No, pregledom sajta Narodne biblioteke Srbije utvrđeno je da knjiga ipak nije „registrovana“ u biblioteci koja je po srpskom Zakonu o izdavanju publikacija zadužena za kataloške zapise. Pretragom mjesečnih zapisa NBS dokazano je da CIP za knjigu Kuće beskućnika ova biblioteka nije izdala, a pretragom Cobissa pokazalo se da su uz nju upisani ISBN i Cobiss broj knjige „Njegoševe večeri poezije“, koji su izdati aprila 2025. godine. Podśetiću da se ovi podaci ne izdaju retroaktivno za već odštampane knjige, tako da se kataloški zapisi izdati 2025. ne mogu pojaviti na knjizi iz 2024. godine.
Međutim, onda se pojavio korpus delicti. Njena malenkost – knjiga. A na zadnjoj stranici sve potrebne informacije.
Prvo: Iako se u falsifikatima na srpskome Cobissu kao izdavač navodi Štampar Makarije iz Beograda, u štampanoj publikaciji taj je Štampar Makarije smješten u Podgorici. Za katalogizaciju publikacije izdate na teritoriji Crne Gore Narodna biblioteka Srbije jednostavno nije nadležna i ne može izdati kataloški broj. Zato ga i nije izdala.
Drugo: Iako je Vuković rekao da mu je knjiga registrovana u Srbiji, što je i pokušao ishakerisati, na knjizi nedvosmisleno piše: CIP – Katalogizacija u publikaciji Nacionalna biblioteka Crne Gore Cetinje. A još jednom da ponovimo, ni Cetinje ni Nacionalna biblioteka Crne Gore nijesu u Srbiji.
Treće: Ispod toga navoda piše ISBN (međunarodna oznaka publikacije) i COBISS.SR-ID (identifikacioni broj u bibliotečko-informacionoj mreži). Sasvim mala, malecka začkoljica. Nećete vjerovati, ali u Cobissu oznaka za crnogorsku biblioteku nije SR, već CG. Pitanje od nekih 12 prośečnih plata: kako bi crnogorska Nacionalna biblioteka mogla izdati identifikacioni broj srpskoga Cobissa? Nikako, zato što i nije izdala.
Taj Cobiss broj preuzet je od takođe Bećirove knjige Poneti na pusto ostrvo. To što ta knjiga ima istoga izdavača i istoga autora kazuje nam da su obojica znali što im je činiti i ovaj put. Zašto nijesu – to je pitanje za pravosudne organe.
Čak i da nije predviđen Zakonom o izdavačkoj djelatnosti, CIP su i autor i izdavač smatrali dovoljno bitnim da ga falsifikuju.
A budući da je kroz ovaj falsifikat zloupotrijebljeno ime i djelatnost Nacionalne biblioteke Đurđe Crnojević, da je na osnovu toga falsifikata knjiga prihvaćena za razmatranje od strane žirija, može se lako zaključiti da je autoru upravo taj falsifikat omogućio sticanje neosnovane finansijske dobiti te da postoji osnov za procesuiranje.
Stoga pozivam i Nacionalnu biblioteku i druge institucije i pojedince da pred nadležnim organima, policijom i tužilaštvom, pokrenu postupak utvrđivanja krivične odgovornosti, baš kao što ću i ja uskoro učiniti s advokatom Nikolom Beladom.
