Поједностављујући, и најкраће, у црногорској историји је остало да је ова држава савезница у Првом свјетском рату, десеткована ратним жртвама, окупирана од “братске државе” и под незапамћеним терором постала терра инцогнита у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Упркос начелима међународног права. Дипломатским замешатељсвом и сходно интересима великих који гутају мале. Политиком свршеног чина.
Или би српска историографија рекла да је било сасвим другачије: да се српски народ Црне Горе драговољно бацио у загрљај држави мајци Србији Великој и прекратио муке Исусове православном свијету у СХС творевини…? Па се, је ли, и аутокефална црногорска црква сљедствено томе загрљају, самопрогласила српском… И - живјели су срећно до краја живота, односно до усвајања Закона о слободи вјероисповијести…?па да
Ипак, иако се с лекцијом из Версаја, и о саги српско – црногорских односа након Првог свјетског рата, није претјеривало у уџбеницима историје, знање је надомјештано кроз српско – црногорске ратне подјеле у Другом свјетском рату, које су, како биљежи свакодневица, преживјеле до дана данашњег; као и живим свједочењем југословенском грађанском рату и, потом, кроз тобожњу црногорску равноправност током треће државне српско – црногорске заједнице у тзв. крњој Југаславији.
И, не задржавајмо се више у прошлости – нема више силе политике фалсификованог загрљаја. Правда, је ли, тријумфује кад - тад. Ту смо гдје јесмо. Али, данашњи српско – црногорски односи конфронтирани су до горљивих опомена како смо пред грађанским ратним сукобима. Пред братоубилаштвом - бруји одасвуд, ослушкујемо и пратимо догађаје нетремице. Немогуће… Зашто и чему?!
Застрашујуће олаке оптужбе о дискриминацији и етничком чишћењу Срба у Црној Гори које су запосјеле јавне просторе Србије и Црне Горе стављају нас изнова пред насљеђе српско – црногорске шизофрене располућености, (“нације са грешком” – луцидно и духовито, историчар Живко Андрјашевић); оживљавају све оно што је жигосано политичким балканизмима, што се уз демоне мржње, националистичког (и фашистичког) догађало у крвавим приказањима након суживота “у братсву и јединству” – а према чему су развијене демократске земље одавно постале ироничне и презриве (па и индефирентне) и - као да све то изнова доказује затуцаност, која куља и гура да у Црној Гори безглаво закорачимо унатраг.
Што се то све у балканском универзуму одлаже да се доведе у ред и колико ћемо још да се изговарамо његовим уклетим тмушама и да проналазимо кривца у другоме, друго је питање.
Опомињућа је студија Марије Тодорове Имагинарни Балкан (преведена је још 1999. са енглеског на српски) и веома актуелна, нажалост; али је овдје важнија посвета коју је ова изузетна историчарка, Бугарка у Америци, изузетно емотивно исписала на првој страници: “Мојим родитељима од којих сам научила да волим Балкан, без потребе да се њиме поносим или да га се стидим”. Крије се у том исказу једна формула – становиште и то и научна и политичка (смијем ли рећи и поносно политички женска?) која је упутна за данашње политике и јавни говор уопште.
Јер јесмо умишљено моћни док год на балканску раскрсницу не будемо гледали као на мост, а на прелазни балкански положај ка свијету демократских вриједности као на нашу моћ – да парафразирам Марију Тодорову.
А та “наша моћ“ подразумијева и црногорску и српску и хрватску и босанску… и косовску, македонску, бугарску, албанску… Но, подразумијева да прије свега увидимо чињеницу да Балкан није центар свијета. Што ће рећи: ни Србија, ако јој се то и чини. Као, уосталом, ни Црна Гора, ни… Умишљај малих о политичкој моћи равној моћи великих сила најчешће се показује трагикомичним, а увијек кобним. И без корона вируса и с њим. И са маском и рукавицама европског прогреса и без њиих. Поштапајући се Русијом да пожали ка’ да ће помоћи, Америком или Кином... из загрљаја са Европском унијом или без њега. Обија се о главу, заврши на периферији.
Цијелу ову ствар ипак најбоље квалификује Светислав Басара, српски писац и јединствени демистификатор појава на политичкој сцени, запажајући како “нама на Балкану не одговара редовно стање, без повишене борбене готовости, у коме нема потребе гинути за велике ствари”. “Ту, изгледа, лека нема”, вели Бас.
Па да опет поједноставимо и забодемо главу у стварност непосредну: пандемија корона вируса учинила је да, послије оног једног притиска на дугме аларма, планету Земљу доживимо малом, много мањом но што нам се икада могла учинити. Призивали смо нову нормалност, па је на ред дошао период бриге за голи живот, то јест од економске кризе, па смо велику свјетску здравствену кризу жељели да схватимо као позив на отрежњење и наду у нову архитектонику свијета (а тај потоњи наратив међу утопистима још важи), а код нас, приде, ето их потиснути нагони, мирише на идеологију крви и тла, буде се запретани страхови…
Епидемиолошки reality открива и снагу и слабост, огољава доминантно аутократске и освјетљава демократске природе свих - од друштава благостања до најсиромашнијих друштава.
Преко ноћи се моћ великих сила своди на утрку за спасоносном вакцином. Не само због њене комерцијалне вриједности, већ зато што има геополитичку вриједност.
Трка траје… Међу многим политичким ставовима које је изазвала пандемијска криза, издваја се један који изражава геополитичку неизвјесност еквивалентну неизвјесности коју живимо са притајеним вирусом, али може освијетлити и актуелни српско – црногорски антагонизам: Роџер Коен, политички аналитичар и писац, сматра да је посебно занимљиво што је ”велика пандемијска утакмица – овај дерби 21. вијека - далеко од завршетка”.
Он тврди и аргументује да Америка више није референтна тачка свијета, а да у глобални вакуум није ушао још нико од великих сила.
Циља ли Коен на коју од великих сила са Балкана, да се запитамо, за сваки случај…? Да не мисли на Србију?
