Verovatno je tačna procena Tatjane Stanovajeve u časopisu Foreign Affairs od 8. avgusta, 2023. godine, da je Putinova vladavina, ne samo vojno, već i politički značajno uzdrmana na frontu u Ukrajini i u moskovskom Kremlju. Ako je to tako, onda je tim jasnije zbog čega on nije doživeo uspeh da u bilo kojoj savremenoj međudržavnoj integraciji pronađe put da finansijski naudi dolarskoj i evrozoni, i oslabi geopolitičku izolaciju Rusije.
To je u istom časopisu u februaru ove godine predvidela i Karla Norlof sa Univerziteta u Torontu u svojoj političko-ekonomskoj analizi nesposobnosti Rusije da okrnji zavisnost sveta od dolara u korist rublje.
Mi se slažemo sa njihovim i drugim stručnim procenama o moćima ruske međunarodne ekonomske politike i tim pre nam je lakše da predstavimo na kom frontu se ovde vodi boj.
KOJIM SE NOVCEM NE PLAĆA
Kada bi se sve zlatne rezerve svih centralnih banaka na svetu istopile u jednu kocku, dobili bismo sobu čije bi stranice bile 16 metara. Možda sada koji santimetar i veća. Naravno, zlata van centralnih banaka ima izuzetno mnogo, ali ono ne služi kao sredstvo plaćanja već ide u nakit, dekoracije, medicinske instrumente i proteze, industrijske robe sa nerđajućim svojstvima, svemirsku tehnologiju, mobilne telefone, porodičnu rezervu i mnogo toga drugog.
No, zlato u centralnim bankama služi kao poslednja odbrana kreditne likvidnosti države. Ali, ako se zlato zaista za to i upotrebi zbog nedostatka „papirnih“ dolara radi isplate dugova – a ne za komercijalnu prodaju, onda je toj zemlji „Bog rekao laku noć“. To se dogodilo Grčkoj posle 2009. godine, jer nije imala dovoljno ni dolara niti eura niti zlata za otplatu dospelih državnih dugova.
Crna Gora ima nešto preko jedne tone zlata u rezervi centralne banke, dok Srbija ima oko 37,2 t zlata što joj daje preko dvije milijarde eura. Kilogram zlata je sada oko 57 hiljada eura. Misli se da su u Evropi najveće rudničke rezerve zlata u Bugarskoj i Srbiji. Za Srbiju prognoze ne padaju ispod 300-400 tona ukupne rezerve (idu i na 700 tona), što je godišnja proizvodnja Kine i Rusije, nešto preko 300 tona svaka.
Srbija je nedavno povukla onaj deo svoje zlatne rezerve koju je držala u Švajcarskoj i Engleskoj (sve zemlje to čine kako bi zlato sačuvale zbog mogućeg unutrašnjeg rasula) bojeći se zaplene, zbog opiranja politici SAD i Evropske unije prema Ukrajini. Upravo je ovakva zaplena ono što je zadesilo rusko zlato van njenih granica pod sankcijama Evroamerike.
OVIM SE NOVCEM PLAĆA
Ovo je struktura „papirnih“ novčanih rezervi svih centralnih banaka na svetu: američki dolar čini 60 odsto rezervi, euro 20 odsto, japanski jen 6 odsto, dok kineski juan (zove se službeno renminbi – „narodni novac“) zajedno sa kanadskim i australijskim dolarem ne prelazi 5 odsto, dok su ostale rezerve razbijene po brazilskom realu, emiratskom dirhamu, ruskoj rublji, indijskom rupiju i drugim.
Dakle, Evroamerika (sa Engleskom), sa Japanom, Australijom i Kanadom, daje preko 90 odsto svih svetskih rezervi koje služe za jemstvo za isplatu kredita svih korisničkih država i stabilnost nacionalnih valuta ukoliko su potpuno pretvorljive u dolare, euro, funtu i jen. Osim toga, evroameričke države daju oko 80 odsto svetskih investicija i 60 odsto svetske proizvodnje i trgovine.
Naravno, države mogu međusobno trgovati i bilateralnim prihvatanjem svojih nacionalnih valuta ili i robnom isplatom dugovanja – dakle, nevezano od dolara i drugih valuta, što, recimo, čine Kina i Rusija.
A Kina nagovara Saudijsku Arabiju da ne saopštava cenu nafte u dolarima već u juanima kako bi time naterala države u svetu da pristanu da im Kina plaća njihove robe u juanu kako bi one potom mogle juanima da Rijadu plate naftu. Tako bi Kina smanjila uticaj dolara i eura u međunarodnom platnom prometu.
Rijad tu itekako okleva, jer šta će biti sa juanom kada se u Kini uspostavi višepartijski parlamentarni sistem i možda dođe do političke krize sa ekonomskim nedaćama? A i šta će jednog dana biti i u Arabiji sa porodicom Saud?
NIJE DOLAR SVUDA OMILJEN
Prvi otpor dolaru posle Drugog svetskog rata pružio je francuski predsednik De Gol tokom 60-70-ih godina prošlog veka.
Iznerviran očiglednom „izdajom“ Amerikanaca odluke iz Breton Vudsa u Americi 1944. godine da celokupna količina dolara mora biti pokrivena zlatom u tvrđavi Fort Noksu - da bi ceo svet mogao da ga bez bojazni od inflacije koristi za trgovinu vezujući nacionalne valute fiksnim kursom za njega - odlučio je da sve francuske dolare zameni za američko zlato.
De Gol je zaboravio da je Amerika štampanjem daleko veće mase dolara od njegove pokrivenosti u zlatu podizala Maršalovim planom i drugim planovima poratnu Evropu, Japan i neke druge teritorije - poput Jugoslavije. On je je ljutit prenosio američko zlato podmornicama u Francusku da ga se „nepoznati“ ratni brodovi ne dočepaju na otvorenom moru...
Potom je američki predsednik Nikson 1971. godine ukinuo konvertibilnost dolara u zlato. Zlatni standard iz Breton Vudsa je tako pao, ali ne i dolar, jer svaka zemlja a ne samo SAD, štampa više novca od zlatnog pokrića zbog obima roba i usluga, kao i obima fiktivnog kapitala, koji prevazilaze vrednost zlata. Tu pomoći nema još od onda kada je Engleska posle Prvog svetskog rata ukinula stopostotno pokriće funte sterlinga u zlatu.
Dolar je do danas ostao glavna svetska trgovačka valuta zbog veličine američke ekonomije i njenog globalnog vojnog geopolitičkog uticaja. Ali, dolar posle 70-ih godina prošlog veka više nije sam. Posle 1971. godine, polako su kao svetski novac i devizna rezerva raznih zemalja nastupali nemačka marka i japanski jen.
Tom klubu su se tokom kasnih 90-ih godina prošlog veka stale približavati Kina, Evropska unija sa eurom, Brazil, Indija, Južnoafrička Republika i Rusija. Stižu i novi konkurenti.
ŠTO ŽELI PUTINOVA RUSIJA
Putin želi da Rusija uz pomoć drugih nezadovoljnih država dolarskom dominacijom poveća učešće rublje, ili neke nove nadnacionalne valute poput eura, i tako potisne Amerikance na manji finansijski uticaj. Sa tim državama bi Rusija oslabila dejstvo evro-američkih ekonomskih sankcija i time bi širila paralelno tržište ovom sadašnjem, koje je pod nadzorom Amerikanaca, i lakše nastavila sa ratom u Ukrajini.
Evroamerika je Rusiji zaplenila zlatne rezerve u inostranstvu, zaplenila joj je devizne rezerve u dolarima i eurima, zaplenila je fizičku imovinu ruske države u inostranstvu, zaplenila je spoljni kapital i imovinu ruskim bogatašima - a raznim ekonomskim i vojno-političkim pritiscima naterala mnoge države van dolarske i eurozone da obustave ili smanje trgovinu sa Moskvom. I izvoz Rusije u Kinu se smanjio. Zbog toga je sada porasla svetska zavisnost od dolara iako je u proteklim decenijama padala usponom novih ekonomija.
Putin je izbrojao brojne zemlje koje hoće smanjivanje dolarske dominacije među kojima su i Argentina, Brazil, Filipini, Turska, Čile, Pakistan i Tajland – koje drže sedam odsto svetske trgovine, ali, na njegovu žalost, one osuđuju rusku agresiju na Ukrajinu mada Moskvi nisu zavele evro-američke sankcije.
Te zemlje se boje sekundarnih efekata sankcija po svoje privrede, posebno se boje pada proizvodnje i trgovine - i inflatorne popune budžeta primarnom emisijom svog novca zbog pada prihoda. To je razlog da sada, neke među njima, iako nevoljno, ponovo žele jačanje dolarske zone, jer između „ratnog“ rvanja Evroamerike i Rusije, moraju stati uz jačeg.
MUKE SA PUTINOM U INTEGRACIJI BRICS
Putin ne sme da ode u Johanesburg 22. avgusta ove godine na sastanak pet članica integracione grupe koja se zove BRICS.
Njen naziv je akronim za Brazil, Rusiju, Indiju, Kinu i Južnoafričku Republiku. Ova poslednja, Pretorija, priznaje haški Međunarodni krivični sud i dužna je da uhapsi Putina bude li došao na njenu teritoriju. Možda će se zbog toga BRICS sastati u Kini, da Putin ipak može da dođe.
Ova je integracija nastala 2001. godine sa predlogom Rusije da se stvori zajednička valuta, slična euru, ali - sa pokrićem u zlatu, retkim metalima i pouzdanim rentonosnim kapitalima. Taj novac bi time trebalo da stekne veće poverenje država u odnosu na dolar i euro. I cilj je BRICS-a da do 2050. godine nadmaši ekonomiju i trgovinu Amerike i Evrope.
Do danas im nije pošlo za rukom da stvore zajedničku valutu. Ali su zato doprineli dizanju cene zlata jurnjavom da ga kupuju na berzi. Dolarom se u međunarodnim transakcijama danas plaća sa preko 84 odsto, a kineskim juanom do 5 odsto. Otuda je BRICS još uvek daleko od toga da stvori novu valutu.
Pogotovo ne sa Rusijom koja je u ekonomskom sukobu sa celom industrijskom severnom poluloptom na Zemlji zbog svoje varvarske spoljne politike. Njene se posledice vide ne samo u Ukrajini, već i na Balkanu i Africi . I u Crnoj Gori. Tako je krik brazilskog predsednika Lula da Silve u proleće 2023. godine u Pekingu - „zašto sve zemlje moraju trgovinu da zasnivaju na dolaru“ - ostao bez odgovora.
A i kako ćemo bez dolara? Teško možemo, možda je stoga i tačan odgovor jednog ekonomiste: „Evropa je muzej, Japan je bolnica, a Kina je zatvor“. Ostaje Amerika.
JEDNO VJENČANJE I VALCER
Da se podsetimo da je 2018. godine predsednik Putin bio u Austriji na venčanju tadašnje ministarke spoljnih poslova ove zemlje Karin Knajsel. U jednom vinogradu su prigodno odigrali i valcer. Ona redovno provodi odmor u ruskom selu Petrušovo, u oblasti Rjazan, oko 350 kilometara jugoistočno od Moskve. Na ruskom je kazala da ide tamo jer je „živina, patke i jarci na ulici“ veoma podsećaju na njeno selo iz detinjstva.
Po agresiji Moskve na Kijev, Knajsel je napustila Rosnjeft 2022. godine (Šreder svoja mesta nije). Ali - ne i Rusiju. Preuzela je u martu ove godine direktorsko mesto u Sankt Petersburgu nad novostvorenom istraživačkom ustanovom koja se zove „Geopolitička opservatorija za ruska pitanja“. Ona je napustila Austriju 2020. godine izgovarajući se dobijenim smrtnim pretnjama zbog navodnog pada u korupciju, privremeno se sklonila na jednu farmu u Francuskoj, potom je otišla u Liban, da bi se konačno skrasila u Rusiji.
Rusija je sama odgovorna što svojim postupcima potkopava poverenje drugih zemalja u iskrenost i etiku svoje elite. Iako mnoge zemlje žele da više učestvuju u finansijskim blagodetima i da manje zavise od dolara i eura, one ne mogu da zamene dolarskog lava saradnjom sa neiskrenom Rusijom i njenim jarcem iz Petruševa.
ZAVRŠNI PRIMJER
Ne iznenađuje nas opreznost Pekinga prema politici i budućnosti Rusije. Kina pojačava poverenje u svoj juan nezavisno od BRICS-a uz pomoć Međunarodne banke za poravnjanja iz Bazela. To je banka od 1930. godine naovamo, ona je banka preko 60 ujedinjenih centralnih banaka koja pomaže međusobnom „prebijanju“ dugovanja svojih članica.
Crna Gora je u njoj predstavljena preko Evropske banke iz Evropske unije. Kina je preko nje privolela Čile, Hong Kong, Maleziju, Indoneziju i Singapur da uplate svaka po dve milijarde dolara u zajedničku kasu za pomoć zemljama članicama u slučaju novčane nestašice.
To dokazuje njenu posvećenost zajedničkim interesima, iako ona od 2019. godine pojačava bilateralni metod trgovanja sa Rusijom preko juana i rublje. Time Rusija delimično nadoknađuje gubitke koje trpi izbacivanjem sa SWIFT-a koji kontroliše Vašington.
Preko kineskog CIPS-a ode oko15 hiljada transakcija dnevno čiji je obim oko 50 milijardi dolara (preračunato iz juana i rublje), dok preko američkog CHIPS-a ode oko 250 hiljada transakcija dnevno u vrednosti od 1,5 biliona dolara, što je 30 puta više od kineskog sistema.
I zato: dug je tu put za Peking, a za Putina pogotovo, da iz svetskog monetarnog kolača odseku veći komad za sebe.
ČIJU STRANU DA BIRAMO
Nema sumnje da su opravdane težnje sve više država, pogotovo novih lavova, da šireći trgovinu preko svojih valuta povećavaju integraciju sa svojim spoljnim partnerima, jer to vodi i u preraspodelu svetskih kreditnih aranžmana i prekompoziciju razvojnih politika. Svet mora biti ekonomski i politički multipolaran i ne sme da podleže diktatu iz samo jednog centra iako je demokratski. Mi smo gladni multipolarne demokratije.
Nevolja Rusije je njena teritorijalna nezajažljivost, korupcija i rastuća diktatura. Za takvu zemlju se ne žele vezati ni oni koji podržavaju smanjenje dolarske dominacije Amerike i evropskog eura. Rusija je stigla na ivicu da postane pretnja čak – egzistenciji sveta. Ne može ona – kao zemlja koja se vraća da ponovo proizvodi modele automobila „moskviča“ i „volge“ iz 60-70-ih godina prošlog veka da bude zastava novog poretka.
Otuda nije teško izabrati na čiju ćemo stranu otići.
