U igranom filmu retko ćete videti scene svečanih dočeka državnih funkcionera na crvenim tepisima. Sem ako nije reč o žanru političkog trilera ili istorijskom spektaklu, prijem stranih velikodostojnika predstavlja uvek glavobolju za filmsku produkciju. A ako bi scenario baš zahtevao neku scenu ceremonije aviona i limuzina, uniformisanog špalira, salutiranja i mahanja zastavama, onda bi se obično reditelj „snašao“ tako što bi dograbio par dokumentarnih snimaka iz nekog poluzaboravljenog arhiva i time bi u montažnoj sekvenci, makazama stvorio iluziju stvarnosti dočeka većih razmera.
Pre pojave kompjuterizovanih specijalnih efekata umetnost filma je, zapravo, bila više umetnost sugestije i nagoveštaja, umetnost želje za gledanjem radije nego spektakl bukvano vidljivog. Sa izuzetkom pornografije film se, dakle, nije samo oslanjao na čulnu stimulaciju, već je bio i medij čulne slutnje, intuicije i insinuacija. Voajerski medij svakako. Ali i medij za decu koja nikada ne odrastu, za avanturiste i napuštene žene, za erotomane boja i tekstura, obsesivne filmofile, sanjare i izgrednike. Film je, drugim rečima, funkcionisao kao san na javi. A filmske scene su obično bile jedan mogući, željeni i često nedorečeni nastavak naše dnevnosti. Kamera bi snimila ljude u pokretu na nekoj ulici, par u stanu, odelo, šešir i pištolj u kancelariji, ili dim cigareta, flipere i suknje u kafeima. Često bi film počeo prikazom grada iz vazduha, u noći ili u svitanje. Iz donjeg rakursa videli bi štikle neke žene koja negde žuri ili iz senke iščekivanja i pretnje pratili bi pogledom junaka, statistu sa zadatkom ili čistu „crvenu haringu“, odnosno lik koji nas namerno zamajava, vodi u pogrešnom pravcu, samo da bi stvarni obrt u filmskoj priči delovao efektnijim.
U kolima, za volanom ili u krupnom planu lice koje otvara oči na kraju košmarnog sna imalo bi metaforične dimenzije u filmu noir ili nekom psihološkom trileru. Ali malo koji film će se baviti prijemom državnih funkcionera kao takvim. Čitava ceremonija hoda po crvenom tepihu, rukovanja i salutiranja uz intoniranje nacionalnih himni, ulaska i izlaska iz crnih limuzina, uz pratnju još crnjih bezbednjaka streljajućkih pogleda iza naočara za sunce i dopunska svita drugih pratilaca kao ekstra jata letećih zvaničnika, skupa je rabota. Ona pre svega podrazumeva mnoštvo kostimiranih statista. A za verodostajnu inscenaciju stvarnog događaja trebalo bi imati i valjan dekor i raznu rekvizitu. Onda sve to dodatno treba nekako i snimiti, orkestrirajući za kameru to šarenilo formi i boja u neki vizuelni red kroz koji će latentna znakovitost slike postati konkretni, čitljivi znaci unutar kadra. Samo holivudski filmovi velikog budžeta, zapravo, mogu sebi da priušte takav luksuz bacanja para i viška vremena. Ali baš jedan takav holivudski doček, sve uz kolonu od 25 automobila, light show rotacionih svetala, medijsku pompu i crveni tepih upriličen je nedavno u Beogradu crnogorskom premijeru Dritanu Abazoviću. I čovek bi se upitao zašto? I zašto baš njemu i baš sada?
NESPOJIVOST
Odnosi Crne Gore i Srbije već duže vremena nisu najbolji i, u stvari, idu uporno silaznom putanjom. Pri tom se ne radi tu više samo o nekakvom sukobu trenutnih interesa, već, čini se, sve se više i očiglednije radi o fundamentalno različitim sistemima vrednosti. Kada je, recimo, crnogorska Skupština 17. juna 2021. načinila istorijski, civilizacijski iskorak izglašavanjem Rezolucije o zabrani negiranja genocida u Srebrenici, srpska granična policija je reagovala tako što je krenula da ritualno targetira odabrane poslanike crnogorske Skupštine koji su se valjda našli na nečijoj „crnoj listi“. Na sličan, istina manje drastičan, ali jednako ritualan način prethodni crnogorski premijer Borat Krivokapić bio je izvrgnut diplomatskom ruglu na crvenom tepihu prilikom svoje prve zvanične posete Beogradu. I to što se domaćin, tadašnji srbijanski ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, osim u izlizanim farmerkama, nije na aerodromu pojavio još i sa slomljenom čačkalicom između zuba i sa kaubojskim, Stetson šeširom natučenim na čelo imamo samo da zahvalimo onoj ruci koja je toga dana onako „kumovski“ vukla nevidljive konce iza scene. Rukopis iste te ruke i njena režija osetila se, međutim, jednako i ovoga puta kada je Dritan Abazović izašao iz svog crnog ,,mercedesa“ ispred Palate ,,Srbija“ i stao na crveni tepih.
Svima prisutnim toga dana izgleda bilo je jasno ko je reditelj holivudski koncipiranog dočeka osim samog crnogorskog premijera. On je delovao kao neko ko je u „događanje“ upao, s neba pa u rebra, iz nekog drugog filma. Avion kojim je doleteo u Beograd, izgleda, bio je onaj budženi vremeplov iz naučno-fantastičnog filma Roberta Zemekisa „Povratak u budućnost“ (Back to the Future, 1985) putem koga se glavni junak vraća u porodičnu prošlost svojih roditelja, na njihov početak kao para i ljubavnika, sve da bi „resetovao“ njihove odnose. Glavni junak koga igra Majk Dž. Foks takoreći u letu, na o-ruk i na mišiće popravlja greške i iskupljuje grehe svojih matoraca i time poboljšava samom sebi izglede na uspešnu budućnost kao njihovog naslednika kada se jednom ponovo vrati u sadašnjost. Nešto od te infantilne božanske misije dobronamernog, ali i nepozvanog dobročinitelja, izgleda da je motivisalo Abazovića pri dolasku u srpsku prestonicu. On će i sam kasnije, na konferenciji za štampu, u društvu srpske premijerske Ane Brnabić govoriti o „energiji“ u Beogradu sa kojom je „definitivno započeo jedan novi ciklus“. Kao da je balkanski dvojnik nekog od članova kalifornijskog pop sastava iz 60-ih Beach Boysa, Dritan čak priča o nekakvim „dobrim vibracijama“.
SROZAVANJE
Ali, u krupnim njegovim planovima sa te sudbonosne konferencije za novinare kao i kasnije, kada će konačno stegnuti ruku srpskog predsednika Aleksandra Vučića na prijemu u Vili ,,Bokeljka“, istu onu ruku koja je sve to vreme iza scene pomno, gotovo mafijaški teledirigovala Abazovićevu posetu, izraz u očima predsednika manjinske crnogorske vlade je čudno staklast. Reč je o ukočenom pogledu, automatizovanom i na auto-pilotu, bez uvida u stvari ili svesti o onome što mu se zapravo dešava. A ono što se kudravom Dučeu desilo na crvenom tepihu posle intoniranja himni je tragični identitetski kolaps. On je iz pozicije ideološke nadmoći jedne od mladih nada kako na crnogorskoj tako i široj, regionalnoj političkoj sceni, od momka koji obećava i koji je čak našao hrabrosti da poseti bombardovani Kijev i time u ime solidarnosti sa žrtvama rata u Ukrajini dovede i ličnu bezbednost u opasnost, naprasno, u Beogradu, sebe srozao na ulogu Vučićevog statiste sa zadatkom. Taj gubitak pozicije pod svetlošću istorijskih reflektora time je dramatičniji što je cilj posete Beogradu ostao, zapravo, nejasan, osim onih deklarativnih priča o „dobrim vibracijama“ i „resetu“ u odnosima.
Činjenica ostaje da je ovih dana Srbiji Crna Gora mnogo potrebnija nego što je to obrnuto slučaj. Našavši se, kako to EU zvaničnici sve glasnije izjavljuju, na „pogešnoj strani istorije“ zbog svoje toksične zavisnosti od ruskih energenata i tajnih agentura, Srbija sada putem inicijative „Otvoreni Balkan“ pokušava sebi da nađe alternativu za Evropsku uniju. Uz to, gubitak imidža na međunarodnoj sceni srpskog predsednika toliko je devastirajući da deluje beznadežno permanentan. Ali ova turobna, velikosrpska senka identitetske sumnje koja je sada kompletirala crni oreol oko Dritanove glave, otkrila je naprasno, isto tako, i ono njegovo da sada neviđeno lice.
Jer, baš ono što definiše kako filmsku glumu tako i uloge državnih funkcionera na političkoj sceni je upravo to što bi Stanislavski nazvao „radnjom iza“, odnosno akcija aktera između redova i u podtekstu govora koji izgovaraju. Ono što se stvarno hoće iza onoga što se nominalno kaže ključ je smisla kako na filmu tako i u domenu političkog novogovora ma kako holivudski on bio upeglan. I reč kao „reset“ kao i formulacija „dobre vibracije“ dobijaju na značaju tek kroz boju u glasu i ton kojim su izgovorene. Na kraju, ispostavilo se samo to da je jedina razlika između Borata Krivokapića, kome su zamalo pucali u noge da bi videli kako to on igra kazačok, i novog crnogorskog premijera samo u tome što je ovaj poslednji sam sebi pucao u noge na crvenom tepihu.
