Питање ношења или неношења заштитне маске постало је један од кључних знакова дистинкције и главних тема наше дневности. А парадоксално, они који су постали љути противници маске били су управо они чија би традиционална веза са оностраним требало да буде најјача. Тако је покојни Амфилохије, прије него што се заразио вирусом короне и од посљедица инфекције издахнуо, био један од противника ношења маске. У случају црногорског митрополита као да се маска против вируса косила са оном врстом маске коју је представљала његова свештеничка брада, и као да је тако вирус у себи, додатно носио клицу паганизма и грозничаве фантазије коју је хришћански великодостојник покушавао да савлада визуелним симболима своје вјере – црном мантијом, знаком овоземаљске смрти и својом дугом сиједом брадом као везом са старозавјетном благодати и Мојсијем.
Али, у историји културе свијета, нека врста маске је била и остала дио античке традиције свих крајева планете, како то наглашава гласовити културолог-научник Џозеф Кембел у својој тротомној студији ,,The Mask of God“ (Маске богова), у самом уводу: ,,Компаративна студија митологија свијета, открива нам поглед на културну историју човјечанства као јединствену... појављујући се свуда у новим комбинацијама... попут елемената каледиоскопа“. Довољно је поменути, на примјер, сјеверно-америчке шамане који су у ношењу маске видјели идентификацију са божанством. Симболичка вриједност употребе маске везивала се за обреде и ритуалне чинове, па су у Египту биле дио погребних обичаја имајући улогу заштите душе, док су за Инке златне маске симболизовале Сунце. У Јапану су тетовиране маске имале значај амулета.
У ствари, маска је покретала промјену улога у друштвеном животу, па је у Венецији античког доба значила једнакост, јер су разлике између друштвених класа и слојева, преко маске, биле на извјестан начин укинуте. Са правом је Јунг такве ритуално-фестивалске облике, њихове призоре, називао „архетипским сликама стварности“. Отуда је и масовна употреба маски у XXI вијеку за вријеме корона епидемије, иако функционално везана за здравствену заштиту од заразе, индиректно као одјек употребе маски, временом мијењала форме друштвеног понашања и на посебан начин чинила далеку прошлост присутном у новим околностима.
Могло би се рећи да је у питању сам језик, баш како је француски филмски редитељ Жан-Лик Годар у свом изузетном филму ,,Довиђења језику“, видио и показао његову замјену, умјесто ријечи – сцене визуелне стварности, попут њене сјенке. Посебан реквизит моно-мита који тихо траје до данас, представља баш маска као траг и наговјештај оностраног говора у домену ирационалних збивања.
Савремена епоха са електронском ером понудила је на много нивоа образину (маску) саме стварности, пребацујући из електронске информатичке мреже феномен виртуелности, на укупну друштвену збиљу.
Имиџ - имаго, односно слика, замијенио је бројне друштвене појаве и њихове садржине, па би се могао видјети као тип маске новог доба. Али управо револуционарни потенцијал који у себи крије маска је оно што је водило инстинктивном отпору званичника СПЦ и њених поборника. Страх од промјене улога, од кршења традиционалних норми и установљене подјеле мјеста у друштву, новог именовања и преименовања је и скривени разлог због кога је, рецимо, недавно и новоизабрани црногорски мандатар Кривокапић, на трагу ранијих контроверзних саопштења ректора цетињске богословије Гојка Перовића, изјавио да је причешћивање истом кашичицом у цркви питање вјере а не елементарне хигијене у борби против вируса. Док је одбијање ношења маски на сахрани Амфилохија, његов отворен ковчег, цјеливање леша инкубатора вируса короне постало врста идеолошког чина, политичког новоговора, и горда порука противницима. И тиме је страх од маске, заправо, демаскирао скривене мотиве актера на црногорској политичкој сцени али и шире.
Доналд Трамп, перјаница америчког неоконзервативизма, и прећутни заштитник-покровитељ неофашиста и Кју Клукс клана, неношење маске у вријеме пандемије покушао је да повеже са очувањем свог президенцијалног изгледа, свог мужевног, мачо имиџа, и свога империјалног суперега који су, међутим, сви заједно огрнути једном другом врстом образине. Наиме, запањујуће количине новинске хартије и гигабајта дигиталног простора посвећено је препуцавању око Трампове перике, његове вјештачке косе - заштитног знака, као и кожне маске његовог чудно тенираног лица додатно преобликованог најмодернијим достигнућима пластичне хирургије.
