Prvo što bi Srbija morala i mogla da uradi jeste da prekine sa dvostrukom igrom. To znači: hitno obustavljanje logističke i političke podrške Miloradu Dodiku u njegovom rušenju Bosne i Hercegovine, prestanak miješanja u crnogorske izbore i popise stanovništva, i iskreno, a ne deklarativno prihvatanje odgovornosti za prošlost. Bez demontiranja te velikodržavne matrice, svi regionalni forumi i inicijative, sem onih koje dolaze iz civilnog sektora, ostaju samo prazna ljuštura i predstava za briselske birokrate, kaže Aleksandar Popov za Pobjedu, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada.
Ističe da se „iz Beograda nesmetano diriguju medijske i internet kampanje koje destabilizuju Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Strah od uvođenja sankcija Rusiji je lažni narativ kojim režim plaši svoje rusofilsko biračko telo“.
„Sve dok je ova garnitura na vlasti, Srbija će ostati ruski „trojanski konj“ na Balkanu. Tek sa suštinskim otklonom od radikalske ideologije i stvarnim usklađivanjem spoljne politike sa Briselom, Srbija bi prestala da bude izvoznik ruske meke moći i malignog uticaja u komšiluku“, kaže Popov.
Veliko je interesovanje regiona za izbore u Srbiji zbog neizvijesnosti da li će posle 14 godina radikalska vlast i ideologija biti poraženi. Kako procjenjujete dalji razvoj događaja u Srbiji?
Popov: Danas, na dan vanrednih izbora na koje je Vučić bio sateran uz zid studentskim pritiskom, veliki deo građana Srbije gaji optimizam i veru da će nakon izbora otići u istoriju jedan autoritarni režim koji je zarobio državu i njih kao građane. Istovremeno, znajući s kim imaju posla, strepe od onoga što bi moglo da se desi u izbornoj noći, ili odmah posle nje. Ovde je danas teško zamisliti scenario iz Mađarske, gde bi autoritarac mirno priznao poraz i čestitao opoziciji. Vučić je u situaciji, da ako izgubi izbore, za njega i njegovu kastu gubitak vlasti ne znači samo odlazak u opoziciju, već direktno suočavanje sa krivičnom odgovornošću za četrnaest godina sistemske korupcije, kriminala i urušavanja države. Ta strepnja, koju sam spomenuo na početku, proizilazi iz straha da će Vučićev režim da bi sačuvao vlast, uz zloupotrebu institucija pokušati da lažira rezultate izbora, a na opravdane proteste građana odgovoriti represijom, što smo već videli na lokalnim izborima proteklih meseci. Njegovi mediji čak podstiču te strahove da bi se smanjila izlaznost na izborima, pa je u toj funkciji pre tri dana uhapšeno nekoliko ljudi u raznim gradovima pod optužbom da su se spremali da ugroze ustavni poredak.
Ali ima dosta signala da mu jedna po jedna institucija otkazuje vernost i putem medija ubeđuje javnost da će se strogo ponašati u skladu sa zakonom. To, kao i prisustvo ozbiljne ekipe stranih posmatrača, može pomoći da se takav scenario ipak ne dogodi. Čak su neki iz njegovog tabora počeli da napuštaju brod koji tone - u Čačku je pre nekoliko dana 300 članova SNS vratilo svoje članske knjižice. Kada uz sva saplitanja od režima, studentska lista i proevropske snage pobede i formiraju vladu, a ja sam uveren da će se to desiti, čeka nas mukotrpan, sizifovski posao. Demontiranje kriminalno-koruptivne hobotnice koja je pustila pipke u svaku poru društva i vraćanje otetih institucija građanima biće proces pun opstrukcija i nestabilnosti. Zato bi za sprečavanje opstrukcije, jedan od prvih poteza nove vlasti morala da bude lustracija i raspuštanje ili temeljna rekonstrukcija pojedinih sektora vlasti iz kojih je dirigovana represija nad pobunjenim građanima, kao što je na primer BIA.
Godinama svjedočimo o miješanju Srbije u unutrašnje stvari Crne Gore – raznim metodama. Da li će se promijeniti politika Srbije prema Crnoj Gori koja je na pragu EU bez obzira ko bude pobjednik izbora u Srbiji? Šta za Crnu Goru znači ako se ne promijeni vlast u Srbiji?
Popov: Ako kojim slučajem radikalsko-naprednjački režim preživi ove izbore, pritisak na Crnu Goru će se samo pojačati. Za Vučića je suverena, proevropska Crna Gora stalni trn u oku i negacija njegovog projekta „srpskog sveta“. On Podgoricu ne posmatra kao suseda, već kao unutrašnje političko pitanje Srbije i poligon za nametanje sopstvene agende preko proksija u crnogorskoj vlasti. Opstanak SNS-a na vlasti za Crnu Goru znači nastavak permanentne nestabilnosti i pokušaj kočenja njenog evropskog puta. S druge strane, promena vlasti u Beogradu bi momentalno relaksirala odnose. Nova, demokratska vlada u Srbiji bi morala da prekine sa paternalizmom i zvaničnu Podgoricu počne da tretira isključivo kao ravnopravnog partnera i državu koja je najdalje odmakla u evrointegracijama, što bi bio lekovit impuls za ceo region.
Srbija stoji na evropskom putu skoro deceniju, nije članica NATO ali neprestano optužuje političke protivnike da će oni uvesti sankcije Rusiji. Hoće li Srbija i dalje biti sigurno utočište za Ruse koji vrše razne hibridne akcije po regionu?
Popov: Ta priča o evropskom putu Srbije je odavno mrtvo slovo na papiru, obična fasada za zapadne partnere dok se na unutrašnjem planu sprovodi radikalna putinizacija društva. Vučićev režim svesno održava Srbiju kao sivu zonu i bezbednu kuću za ruske obaveštajne i hibridne operacije. Iz Beograda se nesmetano diriguju medijske i internet kampanje koje destabilizuju Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Strah od uvođenja sankcija Rusiji je lažni narativ kojim režim plaši svoje rusofilsko biračko telo. Sve dok je ova garnitura na vlasti, Srbija će ostati ruski „trojanski konj“ na Balkanu. Tek sa suštinskim otklonom od radikalske ideologije i stvarnim usklađivanjem spoljne politike sa Briselom, Srbija bi prestala da bude izvoznik ruske meke moći i malignog uticaja u komšiluku.
Šta je najveća kočnica u poboljšanju regionalnih odnosa i šta bi Srbija mogla prvo da uradi u tom smjeru?
Popov: Najveća kočnica je zvanična politika Beograda koja nikada nije iskreno odustala od hegemonističkih ambicija iz devedesetih godina, samo ih je prepakovala u moderniji rečnik. Umesto da bude sidro stabilnosti, Srbija je pod ovom vlašću postala stalni generator kriza u regionu. Prvo što bi Srbija morala i mogla da uradi jeste da prekine sa dvostrukom igrom. To znači: hitno obustavljanje logističke i političke podrške Miloradu Dodiku u njegovom rušenju Bosne i Hercegovine, prestanak mešanja u crnogorske izbore i popise stanovništva, i iskreno, a ne deklarativno prihvatanje odgovornosti za prošlost. Bez demontiranja te velikodržavne matrice, svi regionalni forumi i inicijative, sem onih koje dolaze iz civilnog sektora, ostaju samo prazna ljuštura i predstava za briselske birokrate.
Lider DNP Milan Knežević gotovo svakodnevno na prorežimskim medijima u Srbiji govori isti tekst da je Vučić zaslužan što je 2020. godine u Crnoj Gori promijenjena vlast. Da li je Knežević siguran oslonac Vučiću u kontroli birača koji iz CG glasaju u Srbiji?
Popov: Milan Knežević je odavno prestao da bude ozbiljan politički faktor, a njegovo delovanje se pretvorilo u čist politički šund i estradnu karikaturu. Otkako je izgubio ključnog saveznika u liku Andrije Mandića, koji je izabrao pragmatičniju ulogu u sistemu, Knežević je ostao izolovan na margini. Njegova očajnička akcija da preko lokalnih samouprava – koje za to nemaju apsolutno nikakvu zakonsku nadležnost – gura „otpriznavanje“ nezavisnosti Kosova, doživela je potpuni fijasko i ogolila njegovu nemoć. Zbog toga ga danas niko, ni u Crnoj Gori, a bogami ni ovde u Beogradu, više ne shvata previše ozbiljno. On više nije nikakav „siguran oslonac“ Vučiću, niti ima realnu političku težinu da kontroliše i usmerava biračko telo. Ta komplikovana operacija izbornog inženjeringa i šetanja birača sa duplim prebivalištima vodi se direktno kroz bezbednosne strukture i vrh SNS-a. Knežević tu služi samo kao potrošni, medijski megafon koji na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ponavlja izlizane fraze, dok je njegova stvarna upotrebna vrednost na terenu svedena na nulu.
