Nakon vidovdanskog protesta, režim Aleksandra Vučića maksimalno je pojačao represiju nad pobunjenim građanima. Na meti policije, Žandarmerije i raznih sumnjivih tipova koji glume policajce našli su se, pre svih, studenti i drugi mladi ljudi.
Snage koje bi trebalo da čuvaju red i mir ne rade ono za šta su plaćeni, već vijaju studente i srednjoškolce po ulicama i blokadama, premlaćuju nevine ljude, hapse bez povoda, privode koga stignu i upotrebljavaju prekomernu silu.
Po okončanju subotnjeg protestnog skupa, studenta Luku je pripadnik Žandarmerije tako surovo pretukao da je nesrećnom mladiću polomio gornju vilicu, nos, jagodičnu kost, čeona kost mu je naprsla, a ima i povrede očne duplje. Ništa mu nije pomoglo to što je podigao ruke u vazduh i što nije predstavljao pretnju ni za koga. Tako polomljenog su ga pripadnici snaga nereda i nemira držali u vozilu Žandarmerije narednih šest-sedam sati, bez ikakve lekarske pomoći. Tek sutradan su ga smestili u bolnicu, gde je završio na operacionom stolu.
Četiri policijske “marice” u punoj brzini jurnule su na demonstrante, pokrivajući celu širinu Ulice vojvode Stepe. Pukom srećom nisu pregazili studenta Matiju koji se zatekao između njih, ali ga je zato žandarm, koji je vrebao sa strane, dočepao, sabio uza zid i oborio na zemlju. Pre neku noć, čitav odred Žandarmerije nasrnuo je na studente ispred Pravnog fakulteta u Beogradu, mlateći ih i hapseći, uz usputno kršenje autonomije univerziteta. Tom prilikom se posebno istakla žandarka, inače MMA borkinja, koja je jednu studentkinju nabadala kolenom u glavu.
U istoj akciji je advokata Luku Vodinelića policajac u civilu oborio na trotoar tako krvnički da je čovek dobio prelom i dve naprsline ključne kosti, naprsnuće rebara, nagnječenje levog kuka i oguljotine oko kolena. Student i fotoreporter Aleksa Stanković pretučen je u policijskom vozilu, iako je imao višestruko istaknutu oznaku “Press”. Razlog prebijanja je “to što je prethodno objavio snimak na kom policajci vređaju devojke i nazivaju ih pogrdnim imenima”.
Ovih nekoliko nasumično odabranih primera dovoljno ubedljivo svedoče o policijskoj brutalnosti koja je dosegla radikalne razmere. Vreme je da se oprostimo od često ponavljane zablude kako će policija preći na stranu građana, kako će prestati da štite kriminalni Vučićev režim i početi da rade ono za šta su plaćeni – da hapse kriminalce i čuvaju zakon. To je nemoguća misija, pošto policija očigledno drugačije doživljava svoj posao – oni služe vladajućoj partiji, a ne zakonu i građanima.
Vučić kao Miloševićev učenik
Dobar deo javnosti je iznenađen i zatečen policijskom brutalnošću, ali nema mesta za takva osećanja. Nema mesta ni za tezu kako se nasilje vratilo kući, što reče Damir Avdić u pesmi “51”:
Pišu da će rat
da se vraća fašizam
to zvuči isto k’o da je negdje bio.
Nasilje, tortura, policija protiv građana, snage reda koje služe kriminalnom klanu na vlasti – to nije izuzetak, već pravilo, takoreći tradicija. Aleksandar Vučić se objavljuje kao dostojan naslednik Slobodana Miloševića, za čijeg vakta je provođena slična, pa i gora represija nad demonstrantima i pobunjenim građanima.
Dovoljno je setiti se masovnih opozicionih demonstracija održanih 9. marta 1991. godine, u organizaciji Srpskog pokreta obnove. Tog dana policija je pucala iz vatrenog oružja na demonstrante, pogodili su petoro građana i ubili srednjoškolca, sedamnaestogodišnjeg Branivoja Milinovića. Međutim, nije sve počelo tog dana, nego dve godine ranije.
Milošević je nastojao da ukine autonomiju pokrajine Kosovo, pa je u tu svrhu poslao tenkove koji su držali pod opsadom Skupštinu Kosova 23. marta 1989, kao garanciju da će delegati glasati po njegovoj naredbi, što se i dogodilo. Pet dana nakon toga i Skupština Srbije usvojila je amandmane, dok su na Kosovu građani demonstrirali protiv ukidanja autonomije i započete represije. Specijalne jedinice policije su pucale na demonstrante i ubile 24 osobe. Kada se u srpskoj javnosti govori o represiji Miloševićevog režima, retko se pominje ovaj slučaj, razlozi su očigledni. Iz istih razloga koji su uspeli da prežive sve promene preteklih decenija, danas neki beslovesni pojedinci skandiraju policiji: “Idite na Kosovo!”
Ubistvo i tortura
Narednih godina hapšenja i premlaćivanja pobunjenih građana i studenata postali su redovna praksa. Tokom masovnih demonstracija 1996/97. godine na građane su izvođeni vodeni topovi, policijski kordoni su ih jurili, premlaćivali i hapsili, bilo je na desetine povređenih. Na kontramitingu koji je Milošević organizovao 24. decembra 1996. godine, njegove pristalice su uzele stvar u svoje ruke. Miloševićevi lojalisti pretukli su do smrti Predraga Starčevića na mostu Gazela, a Živko Sandić, funkcioner SPS-a iz Vrbasa, ustrelio je hicem iz pištolja u glavu Ivicu Lazovića, pristalicu SPO-a koji je, srećom, preživeo.
Represija je dostigla vrhunac kad je Milošević osetio da mu se bliži kraj, pa je tako od maja do septembra 2000. godine uhapšeno 2.400 pripadnika pokreta Otpor. Policija je maltretirala Otporaše na razne načine. Tako su, na primer, u Smederevu Goran Novaković i Nebojša Pavlović uhvatili Đorđa Đorđevića koji je sa drugovima lepio nalepnice Otpora na zgradu Doma kulture, pa im je Novaković naredio da skinu nalepnice sa zida i da ih pojedu.
Andreja Čivtalića su priveli na Vračaru, jer je nosio majicu sa znakom Otpora. U policijskoj stanici su mu uzeli otiske prstiju i fotografisali ga, ali ga je na izlazu iz stanice presreo policajac, udario ga pesnicom nekoliko puta i potom ga sproveo u pritvorsku prostoriju. Otporaše su vezivali za radijator, tukli, zlostavljali, a mnogima su pretili da su “spremni svašta da urade” jer su bili na Kosovu.
Zločini na Kosovu
Pretnje su bile dobro utemeljene, jer je tortura koju su sprovodili nad Otporašima bila ništa u odnosu na ono što su radili kosovskim Albancima. Policijske snage su tokom rata na Kosovu učestvovale u brojnim zločinima, pljačkama i proterivanjima, zajedno sa vojskom. Dovoljno je pomenuti nekoliko primera. U Suvoj Reci su pripadnici Posebnih jedinica srpske policije i lokalne policijske stanice Suva Reka isterali su iz kuće i prisilno uveli u piceriju “Kalabria” pedesetak članova porodice Beriša, uglavnom žena, dece i staraca. Potom su pucali na njih iz pušaka i mitraljeza, a na kraju su bacali i ručne bombe u piceriju. Nakon pokolja izneli su leševe napolje, usput dokusurujući one koji su davali znake života. Najmlađa žrtva masakra bila je devetomesečna beba, dečačić se zvao Eron.
U opštini Vučitrn, između sela Gornje Sudimlje i Donje Sudimlje, policajci i pripadnici paravojnih formacija pobili su stotinak ljudi, albanskih izbeglica koje su srpske snage proterale iz njihovih domova. Potom su pobijene zakopali u masovnu grobnicu nekoliko kilometara istočno od Vučitrna. Iz te masovne grobnice nakon rata iskopano je 98 tela albanskih civila.
Za zločine na Kosovu suđeno je uglavnom komandantima, većina izvršilaca ubilačkih radova je uspela da se izvuče. Policajci koji su hapsili, maltretirali i mlatili građane i studente po Srbiji takođe nisu kažnjeni za svoja nedela. Neki od uhapšenih i terorisanih uspeli su nakon pada Miloševićevog režima da dobiju materijalnu odštetu na sudu, ali ne svi. I to je bilo sve što se tiče pravde za ljude koji su trpeli nasilje od policijskih batinaša, vernih slugu ondašnje vladajuće partije.
Mimo ustava i zakona
Prošlo je mnogo vremena od tog doba, danas u policiji rade neki drugi ljudi, ali to je i dalje ista institucija. Nikada policija nije suštinski reformisana, nikada pripadnici MUP-a nisu postali istinski čuvari zakona, reda i poretka. Zadatak policije je da štiti temeljna ustavna prava i slobode građana, kao i drugih ustavom zaštićenih vrednosti, ali to je tako samo na papiru. Mnogo šta je mrtvo slovo na papiru, počevši od Ustava Srbije pa do mnogobrojnih zakona koje nema ko da sprovodi u delo.
U našim okolnostima policijska zakletva deluje čak i komično: “Zaklinjem se da ću se dosledno pridržavati Ustava i zakona u vršenju policijskih poslova i da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju bezbednosti, zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i savesno i odgovorno služiti građanima Republike Srbije”. Kad bi značajan procenat policajaca ozbiljno shvatao reči koje izgovara na prijemu u policiju, ova zemlja bi potpuno drugačije izgledala. Međutim, naša tradicija je drugačija: ljudska, manjinska i ostala prava su apstrakcija za veći deo našeg društva, ne samo za policajce, u stvarnom životu važe neka druga merila i pravila.
Što reče Milan Piroćanac, jedan od najboljih ministara pravde i premijera koje je ova zemlja imala: “Mi ne shvatamo važnost ustanova i zakona za pravilan i pouzdan napredak u državi. S ustavom i zakonima, mi živimo pored ustava i zakona”. Ove reči su napisane krajem XIX veka, a kao da su nastale juče u podne.
Nekažnjivost zločina
Možemo mi da smišljamo izgovore do sutra, ali ako se u jednom društvu neprekidno ponavljaju iste pojave, ako svako malo imamo autoritarni režim koji bez po muke pronađe desetine hiljada sluga da sarađuju u njegovim nepočinstvima, ako je redovno stanje da organi reda služe vladajućoj partiji – biće da imamo neke temeljne, duboke, sistemske probleme.
Problem je u nama, u našoj dominantnoj političkoj kulturi, poimanju zakona i države, kulturnom modelu, svetonazoru. Kad na te strukturne probleme dodamo činjenicu da su policajci koji su činili zločine i druga krivična dela prošli nekažnjeno, današnja represija zaista nije neko iznenađenje.
Još jednom se potvrđuje da je uporno negiranje prošlosti, nekažnjavanje zločinaca i prestupnika, suštinski uzrok aktuelnog zla. Masovna pobuna studenata i građana daje nadu da bi moglo da dođe do promena, posle toliko vremena zabludelosti i glavinjanja. Pod uslovom da pobunjeni deo društva misli ozbiljno. Zato ne bi bilo loše da se građani malo obaveste šta je sve policija radila proteklih decenija, čisto da znaju sa čim imaju posla. I da prestanu sa skandiranjem policajcima: “Idite na Kosovo!”
