Neka nas ne začudi gornji naslov, sve što je istaknuto u njemu je povezano.
Predlozi Milorada Dodika i partije Aleksandra Vulina da Bosna i Hercegovina, kao i Srbija, odu u Johanesburg i učlane se u rusko-kineski BRICS verovatno zahtevaju dopunu u politici Crne Gore. Nije nemoguće da i pravoslavni ekonomisti iz nikšićkog ,,srpskog sveta“ to zatraže i za Podgoricu. Tako bi se svi Srbi balkanskog sveta objedinjeno našli na Rtu dobre nade u Africi, umesto da odu u Brisel.
Oni možda misle, kao i Bartolomeo Dijas kada je ovaj rt 1488.godine oplovio da raširi Portugaliju po istočnim teritorijama Afrike a zapadnim u Aziji - da to bude nada sreće za Lisabon. Portugalija je tamo donela svima crno ropstvo i postala autor rasističke ideologije kojom će se naknadno zaraziti mnogi režimi u Evropi, i Amerika.
USPON I PAD
Dodik i Vulin su verovatno čuli za BRICS krajem avgusta ove godine, iako je u njemu Moskva još od 2010. godine, i sa malim zakašnjenjem su krenuli za Vladimirom Putinom.
Međutim, izgleda da oni još nisu čuli da je bazna ideja BRICS-a propala. BRICS je nastao na preraspodeljnoj želji Rusije da oslabi međunarodnu trgovinu na američkom dolaru tako što će ujediniti svet na novoj, zajedničkoj valuti država izvan evro-američke dominacije dolara i eura.
Upravo je Putin odustao od te ideje kada je 23. avgusta ove godine izjavio u video-govoru iz Kremlja – jer nije smeo da dođe u Johanesburg zbog straha od hapšenja po nalogu Haškog krivičnog suda - da će Rusija nastaviti da kupuje rubljom preko bilateralnih sporazuma sa saradničkim državama.
A samo mesec ranije, u julu, je govorio da hoće novi svetski pol i valutu.
PUTINOV PREOKRET
Putin se suočio sa ovim pitanjem: koja će zemlja pristati da prodaje svoje robe za rublje iz Moskve koja je u ratnom stanju sa Ukrajinom i gde je Kremlj pod svetskim sankcijama?
To Putin nije objašnjavao. Vratio se govorom u Johanesburgu na bilateralne međudržavne trgovačke sporazume gde je prihvatio da obračunska valuta bude bilo koja od postojećih valuta. Oslobodio se ideje o BRICS-ovoj nadnacionalnoj valuti.
Odmah su mu se sa olakšanjem pridružili šefovi vlada Indije i Južne Afrike koji su odbacili zasnovanost ideje da korpom svojih valuta podrže jemstvom BRICS-ovu super-internacionalnu valutu (slično briselskom euru).
Jedino je brazilski predsednik Lula da Silva, zagriženi radnički levičar – ali i ugledni političar u svetu sa velikim socijalnim rezultatima u svojoj zemlji, vatreno zahtevao da se napusti dolar u korist valute novog ujedinjenog sveta. To je sada nemoguće, on je sanjar.
PROBLEMI BRICS-a
U stvari, iako je samit BRICS-a u Johanesburgu bio posvećen unapređenju saradnje pet država sa afričkim državama, upravo je tu pao.
Glavni problem BRICS-a nije samo u nesrazmernim ekonomskim snagama njegovih država članica, već i u apsolutno nespojivim političkim sistemima mnogih država sa potpuno različitim etičkim i pravnim sistemima, kao i u antagonističkim međusobnim politikama koje ih drže čak u ratnom ili poluratnom stanju.
Sigurno se pitamo kako će to afričke zemlje koje su u Organizaciji afričkog jedinstva i islamske zemlje koje su u Organizaciji islamske saradnje učiniti u raznorodnom BRICS-u više nego što su to mogle u svojim ,,matičnim“ udruženjima; zašto islamske zemlje nisu stvorile svoju zajedničku valutu, a afričke svoju?
To je zato što im je stepen ekonomske bliskosti nedovoljan, nije im dovoljna ni religijska i teritorijalna bliskost, kao ni politička istorija, a i razdvaja ih kulturna zasebnost. Tu ne može da pomogne ni spasonosni dolazak ,,srpskog sveta“ iz Beograda, Banjaluke i nikšićko-pljevaljskih pravoslavaca. Samo bi još oni nedostajali Kini i Indiji koje su u polu-ratnom stanju, tako i Pakistanu i Indiji, tako i Saudijskoj Arabiji sa Iranom, tako i Nigeriji sa Nigerom, i desetinama drugih zemalja u međusobnim suprotnostima.
Tako će sve ostati po starom bez obzira što nove države mogu ulaziti u BRICS do mile volje. Tim bi bilo gore po samoodrživost BRICS-a.
To ne znači da o političkom jedinstvu protiv Amerike i Evrope te države pod vođstvom Rusije ne mogu i dalje da maštaju do ritualne iznemoglosti. Recimo, Somalija i Eritreja. Trgovina će se i dalje odvijati sa rastućom prevlasti dolara i eura. Preko SWIFT-a je u proteklom julu mesecu išlo istorijski rekordnih 46 odsto svetskog plaćanja.
Svet stvarno ujedinjenih nacija u Njujorku ostaje na pravilima Svetske trgovačke organizacije, na finansijskoj kontroli Međunarodnog monetarnog fonda i na odlukama Međunarodnog suda pravde. I na dolaru iz Breton Vuds-a, kako je to već stvorio Džon Majnard Kejnz.
Ali, Kina nije pala. Ona ne deli rusku sudbinu.
KOME RUSIJA ULIVA POVJERENJE
Rusija je jedna od onih malobrojnih evropskih zemalja koje nemaju nikakvu istoriju demokratije i pravne države: njena politička istorija teče od careva, do boljševika i do Putina. Sada nema ni akademske demokratije na univerzitetu, jer studenti i profesori moraju obavezno ispovedati Putinov bukvar o ,,stvarnoj“ ruskoj istoriji. Uostalom, nisu gulage stvorili boljševici, već Romanovi, a ovi naknadni od 20. veka na ovamo su im učenici.
Kada je suviše mladi američki ekonomista Džefri Saks predložio 1993. godine Borisu Jeljcinu model izlaska Rusije iz socijalizma u savremeno tržišno društvo ,,šok terapijom“, čak ni on nije mogao pretpostaviti da će je Rusi 1995. godine pretvoriti u najveću svetsku pljačku 12 najvećih državnih preduzeća u korist 27 oligarha. Za nekoliko meseci oni su postali vlasnici preko 100 milijardi dolara, a ruski narod nije dobio ništa.
Među njima je bio i Boris Berezovski, koga je naknadno ubila ruska tajna služba u Londonu zbog otpora Putinu, i Roman Abramovič, miljenik Jeljcinove ćerke Tatjane Dijarčenko, koja je bila stvarni nadzornik ruske privatizacije koju su operativno izveli Anatolij Čubajs i Jegor Gajdar. Njen otac, Boris Jeljcin, to nije bio, niti se lično obogatio. To nije bio ni operativni predlagač privatizacije, američki Rus, Boris Jordan , niti njegov unutrašnji ruski podržavalac Vladimir Potanjin.
Recimo, Gazprom je vredeo oko 700 milijardi dolara jer Rusija drži oko jedne trećine svetske proizvodnje gasa, ali je deo Gazproma, ne mnogo manji od 350 milijardi dolara, prodat za 250 miliona dolara. Narod, kome je preko uputnica (vaučera) za učešće u raspodeli od prodatih preduzeća obećano da će od svakog moći da kupe po dve ,,Volge“, dobio je isplaženi jezik.
Nema upadljivih koristi za Ruse to što je ,,Gazprom“ i danas pod većinskim vlasništvom vlade Rusije, jer on daje oko10 odsto društvenog proizvoda Rusije, ali je njegov godišnji profit od ne manje od 15 milijardi dolara zanimljiv za njegove državne rukovodioce – koji ga privatno troše.
Preduzeće je nominalno državno, ali je profit personalni. Opozicionar Aleksandar Navaljni koga je Putin prethodno otrovanog ,,novičokom“ i bacio u tamnicu na preko 30 godina, je preko svog istraživačkog tima ,,Projekt“, tvrdio da Aleksej Miler, šef ,,Gazproma“, koji je oženjen bivšom Putinovom sekretaricom Marinom Jentalcevom, ima palatu sa imanjem kod Moskve vrednu 240 miliona dolara, a da preko agenata tajne službe i njihovih firmi drži najmanje 34 milijarde dolara u džepu.
Čak je i vozač jednog od ovih agenata vlasnik 660 miliona dolara.
Niko od ovih stvarnih vlasnika Rusije ne drži bogatstvo u rubljama, već u dolarima. I mnogi građani i firme su do juče bežali od rublje spasavajući se kupovinom kriptovaluta i njihovim pretvaranjem u dolare preko svetskih kripto razmenjivača. Sada je i to pred gašenjem, jer je Binance, najveća svetska platforma za držanje i trgovinu kriptovalutama još prošle godine, u aprilu, zabranila svim bogatim Rusima koji imaju kriptovalute u vrednosti od 10 hiljada dolara naviše da kupuju za rublje nove svote.
Ali nije ,,siromašnim“ građanima zabranila da se ,,penju“ do 10 hiljada dolara u kriptovalutama, no njih ima sve manje. Tu humanitarnu uviđavnost su sledile i američke razmenjivačke platforme COIN.O i Kraken.
Kako bi sa ovakvom ekonomskom izolacijom Moskva i mogla da stvori zajednički novac u BRICS-u kojim će da se suprotstavi dolaru? A u kom novcu drže svoju imovinu oligarsi ,,srpskog sveta“ iz Beograda, Sarajeva i Nikšića? U rubljama? Njih verovatno nije imao u vidu Džim O’ Nil iz Goldman Saksa kada je Putinu 2001. godine predlagao osnivanje BRICS-a.
Ali on nije Džon Majnard Kejnz.
MUKE CRNE GORE SA KINEZIMA
Kada je Đukanovićeva vlada 2014. godine uzela kredit od jedne milijarde dolara od Kine za izgradnju auto-puta Bar - Srbija, ušla je u geopolitički program Pekinga pod nazivom ,,Pojas i put“ koji je 2012. godine lansirao predsednik Si Đinping. Podgorica je time uletela u kinesku mrežu u kojoj se do sada našlo oko 150 zemalja u svetu. Na ove države Kina je u proteklih 11 godina kreditno uputila zapanjujući trillion dolara koji se uglavnom nalaze unutar evroameričke zone.
Siromasi u Aziji, Africi i Latinska Amerika ga ne mogu lako ,,usisati“, dok to mnoge evropske zemlje rado čine – poput Crne Gore i Srbije, ali i bogate zemlje unutar briselske unije. Pomenuti dolarski broj od triliona objavljuju Majkel Brenon i Frensis Fukujama u svojoj studiji u časopisu Foreign Affairs od 22. avgusta 2023. godine. Oni u okviru te svote od jedne hiljade biliona dolara pominju i Crnu Goru i njeno nesmotreno padanje u dužničko ropstvo.
Dakle, nije Kinezima toliko stalo da povedu preko BRICS-a u novi svet Zambiju i Bangladeš, već da se šire u evro-američkoj zoni. Tu je novac i globalni uticaj.
Mi ističemo da Pekingu mnogi prigovaraju to što on ne sklapa ugovore sa državama javno i nakon pobeda na međunarodnim konkursima već bilateralno, pri čemu on ne objavljuje ni tekstove sporazuma. Njegovi sporazumi ne dozvoljavaju ni zemlji primaocu kredita i infrastrukturnog projekta da upozna narod sa sporazumnim odredbama.
Otuda su ne samo javnost u Srbiji, već i građani i poslanici u parlamentu Crne Gore, uvereni da ne znaju za ugovorne propozicije sa Kinezima niti su mogli da savetima poboljšaju njegovu sadržinu. Takvi ugovori često vode optužbama da su vrednosti projekata ,,napumpane“ i da obuhvataju korupciju potpisnika. Taj tajni karakter kineskog poslovanja se svakako ne bi mogao lako održati u BRICS-u. Otuda razumemo zašto se Si Đinping nije naljutio na Putina što želi nastavak bilateralnog sporazumevanja i što okleva oko zajedničke valute, iako nijednog trenutka ne sumnjičimo kinesku stranu za nečasno poslovanje.
KO ZNA U CRNOJ GORI ZA SADRŽAJ UGOVORA
Izgleda da javnosti u Crnoj Gori nisu poznate odredbe ugovora između Krivokapićeve vlade sa dve američke i jednom francuskom komercijalnom bankom kojim se Crna Gora spasla bankrotstva zbog nesposobnosti da u julu 2021. godine isplati dospelu ratu za kredit za izgradnju auto-puta Bar - Srbija.
Crna Gora, jednostavno, ne može da zaradi dovoljno novca da isplati nesmotreno uzet veliki kineski kredit. Vlada Crne Gore je pokušala 2009. godine da preko internacionalnog tendera pribavi finansijera i izvođača za put Bar - Srbija, ali ih nije dobila. Okrenula se Kinezima u zatvorenim razgovorima i uzela previše novca, tako da joj je po proceni MMF-a iz 2019. godine državni dug u odnosu na društveni proizvod otišao na 89 odsto umesto da bude 59 odsto.
I Podgorica je zato uzela novi kredit od američko-francuskih banaka, kojim je Kinezima isplaćena rata za deonicu Bar - Boljare uz, navodno, smanjenje kamate hedžing trikovima. To je, doduše, dobro, i dobro je što je pod verovatno Spajićevom zaslugom preciziran crnogorski dug utvrđivanjem kursnog odnosa dolara i evra.
To je neshvatljivo propustila da učini Đukanovićeva vlada. I to je zbog pada eura u odnosu na dolar (kredit je Podgorica uzela od Kineza u dolarima) povećalo crnogorski dug za preko 100 miliona dolara. Godinu kasnije, u 2022. godini, je pušten u promet put Bar - Boljare. Ali da li je zaista koruptivno ,,naduvan“ crnogorski dug Eksim banci prema Kini, to, za sada, ne znamo.
I neshvatljivo je da je Đukanovićeva vlada dozvolila da se arbitraža u slučaju spora sa Pekingom izvede u Kini a ne u Evropi, u kojoj je švajcarska arbitraža uobičajeni deo nepristrasnog odlučivanja o sporu.
KINESKI PROGRAM ,,POJAS I PUT“
Dva su se mišljenja obrazovala oko suštine kineskog programa ,,Pojas i put“: prvi, da se tu radi o legitimnom nastojanju Kine da svojim novcem prodire u dužničke zemlje i da im uz uobičajenu novčanu nadoknadu izgrađuje puteve, mostove, tunele, železnicu, aerodrome, luke, kontejnerske terminale i druge infrastrukturne objekte; drugi, da nuđenjem većih kredita dužničkim zemljama od njihove moći da ih vrati, uzima zbog bankrotstva tih zemalja kolateral: luke, rudnike, zemljište, koncesione poslove i drugo, i tim putem obnavlja neokolonijalizam zapadnih sila upadajući u njihova bivša područja u zemljama u razvoju.
Ova druga koncepcija se smatra podmuklom. Dokaz za nju vide Brenon i Fukujama u dužničkom ropstvu i dužničkom riziku Demokratske Republike Kongo, Venecuele, Šri Lanke, Zambije, Argentine, Ekvadora, Etiopije, Kenije, Surinama, Bangladeša i drugih država. Oni su izričiti da je Crna Gora svesno uzela neisplativ i koruptivan kredit od kineske Eksim banke u korist političke elite.
Otuda, za istaknutu okolnost, ne može moralnu odgovornost snositi jedino Peking – ukoliko ona uistinu postoji, već i pohlepne vlade i režimi koji taj novac uz korupciju ministara uzimaju za sebe, ostavljajući narednoj vladi i narodu da vadi „kestenje iz vatre“ dizanjem poreza, devalvacijom valute, zamrzavanjem plata u javnom sektoru i uzimanjem na kolenima reprogramskih kredita od Međunarodnog monetarnog fonda, briselskih fondova i komercijalnih banaka. Upravo se ovo drugo dogodilo Crnoj Gori, jer je „pohlepno“ uzela neisplativ kredit, a potom je uzaludno molila MMF i Brisel da joj daju novac da ratu isplati Kinezima bez bankrotstva. To MMF nije hteo. Na kraju je Crna Gora osigurala jemstvo od privatnih banaka. Cena tih banaka za spasavanje Crne Gore nije poznata. Neko to ipak zna, pitajte Spajića.
IZBOR SPAJIĆEVE VLADE
Evropa je tada, pre dve godine, postavila pitanje Crnoj Gori na koji ova do danas nije dala jasan odgovor: ako vi hoćete u Evropu, onda su za vas i druge putnike sa Balkana ka nama odobreni namenski krediti i bespovratne stimulacije od najmanje 10 milijardi eura, a preko Evropske banke za razvoj i pristupnih fondova mnogo više. Da ne govorimo o fondovima za restrukturalizaciju vaše privrede i specijalističku integraciju sa našom .
To BRICS nema. On, u stvari, nema ništa. On je „brbljaonica“ – da kažemo Lenjinovim stilom. Brisel je poručio da on nije protiv toga da od Kine uzimate kredite i gradite infrastrukturu – to činimo i mi u Briselu, čak i Amerikanci to čine iako je kod njih udeo kineskih infrastrukturnih investicija svega 0,8 odsto - ali je neuputno da svoju ekonomiju prelivate kineskim kreditom koji ne možete da vratite a da od nas zahtevate da vas obeštetimo.
Možda mnogi među osećaju, na neki neshvatljivi način, da će buduća Spajićeva vlada morati da se upusti u izbor puteva Crnogoraca ka sreći: ili će ići sa Rusijom, Kinom, Etiopijom, Dodikom, Vulinom i nikšićkim srednjim prstom u Johanesburg – na jednoj strani, ili sa Evro-Amerikom, J. Korejom, Australijom, Novim Zelandom, Švajcarskom i drugima - na drugoj.
No, nije to tako oštro, jer svi želimo jedni ka drugima. Tako će, valjda, i biti.
