Diže li Evropska unija ruke od Zapadnog Balkana, ili je već digla ali to nije obznanila, nastavljajući birokratsko-dijalošku igranku sa državama ovog regiona ne znajući šta bi snjima ovakvima kakve su? Ili su države Zapadnog Balkana – njihova kriminalizovana nacionalistička vođstva – odustale od EU pre nezvanične abdikacije EU od ovog prostora, nastavljajući bajagi proevropsku igranku sa Briselom motivisanu isključivo dobijanjem materijalne pomoći od birokratizovane Unije, koja ne škrtareći u materijalnoj pomoć ovdašnjim propalim državama umiruje savest zbog neuspeha njihove demokratske transformacije i integrisanja u svoju zajednicu?
Zapadni Balkan – sinonim za mala, neuspela, propala i zavađena društva; sinonim za nacionalističke autokratije, kriminal i korupciju (u slučaju Srbije vidimo i raširen razvrat, čega ne manjka ni u ostalim ovdašnjim nacionalističkim autokratijama) – decenijama tavori u čamotinji. Deo Evrope kojem geografski pripadaju Srbija, BiH, Severna Makedonija, Crna Gora – pridodajmo tim propalim restlovima bivše Jugoslavije i Albaniju – svojevsrna je replika beznadežnog Bliskog Istoka u kojem decenijama traju nestabilnosti i sukobi za koje je svet ne nalazi održiva mirnodopska rešenja.
Ako EU, opterećena sve većim unutrašnjim problemima, od Zapadnog Balkana zaista digne ruke, ovaj prostor i narode na njemu čeka sudbina slična Bliskom Istoku – beskrajna nestabilnost, ni rat ni mir i ponižavajući život ljudi.
Oni na Zapadnom Balkanu – koji su od EU i zapadnih demokratskih društva očekivali pomoć i spas od političke i egzistencijalne bede – u razočarenju postojećim stanjem neka ne sude prebrzo ni EU, ni zapadnim demokratijama. Ne svaljujmo krivicu za propalost naših društva i života na njih. Dugo su nam pružali šansu da se izvučemo iz tribalnih užasa pomažući nas moralno, savetodavno i materijalno. Bez njihove obilne materijalne pomoći – koju mi u Srbiji prećutkujemo ili minimiziramo – bili bismo u još većoj bedi. Poslednjih decenija u ove čamotne prostore – koje su opustošili nacionalisti kriminalci i zločinci – sa njihove strane uložene su milijarde evra i dolara ne bi li nam pomogli da se spasimo. Uzalud. Protiv nacionalističkog ludila (modus autokratskog vladanja) i njemu pratećeg ogromnog kriminala – pamet, saveti i obilna materijlna pomoć ne pomažu. Društva Zapadnog Balkana (njihove vladajuće elite) poslove koje su za svoje spasenje morala sama uraditi – uljuditi se, upristojiti, vratiti samopoštovanje i dostojanstvo da bi se pridružili zajednici sređenih društava – nisu uradila. Niti su na vidiku realni izgledi da će to u dogledno vreme uraditi. EU i zapadne demokratije umesto njih to nisu mogli, niti mogu uraditi. Pri tome ne treba izjednačavati odgovornost ovdašnjih država i društava za sadašnje bedno stanje. U centru ovdašnjih nesreća nalazi se višedecenijska destruktivna politika Srbije, koja zrači po celom regionu izazivajući reakcije kakve gledamo. U centru destruktivne politike Srbije je kosovski problem, čije nerešavanje uništava Srbiju, posredno i region.
Od svih zemalja jedino je Crna Gora – uz sve tranzicione slabosti i saplitanja sa strane – do skoro bila na putu sličnom onom kojim su uspešno prošle Slovenija i Hrvatska, sada integrisane u evroatlanske strukture (ni tamo ne teče med i mleko, ali je u odnosu na ovdašnje beznađe ipak solidno egzistencijalno pribežište). Crna Gora je, međutim, nedavno surovo torpedovana kad joj je luka spasa, činilo se, već bila na vidiku. Torpedovale su je iste snage koje su svojevremeno torpedavale SFRJ, odnosno Antu Markovića i njegove namere evropeiziranja SFRJ. Torpedovale su je da bi je ponovo sunovratile u ovdašnje blato, u „srpski (i ruski) svet“, te preskupe civilizacijske anahronizme. Kako posle torpedovanja stoje stvari u Crnoj Gori, daj bože da se završi samo na političkom rastrojstvu, da ne dođe do ozbiljnijih građanskih sukoba. Potencijala za zlo nažalost ima, jer su rđave strasti – sistematski podsticane iz Beograda i Moskve prema Crnoj Gori od prvog dana njezine nazavisnosti – opasno raspaljene.
Sa druge strane, ne treba smetnuti s uma ni neočekivani (neshvatljiv!) moralni i politički pad EU – preciznije uticajnog Emanuela Makrona – prema paćenoj Severnoj Makedoniji i prema Albaniji, odlažući otvaranje njihovih pristupnih pregovora sa EU „do daljnjeg“. Nema šta što socijaldemokrata Zoran Zaev – premijer Severne Makedonije – nije rizikovao (čak i ličnu bezbednost) i preduzeo, da se oslobodi višedecenijske blokade od strane nacionalističke Grčke, u namerama Severne Makedonije da se izvuče iz balkanskog blata i uključi u evroatlanske integracije. I posle silnih muka Severnoj Makedoniji (i Zaevu) od EU, od Makrona – ćorak! Makron je je l’ da bio za „još malo vremena“, za pronalaženje „kreativnijih modela“ pristupanja zemalja Zapadnog Balkana EU. Šamar je to ne samo za Severnu Makedoniju i Albaniju, nego za sve ovdašnje ljude željne normalnog života.
Političari EU koji integraciju Zapadnog Balkana u svoj savez izgleda stavljaju ad akta (valjda obeshrabreni utiskom da se u ovdašnjim endemskim zadrtostima ništa ne može promeniti) – predlažući umesto punopravne integracije nekakve „specijalne veze“ – previđaju da to Evropu može skupo koštati. No, to je već drugi problem, evropski problem. To je problem srozavanja (blaže rečeno erodiranja) izvornih vizija tvoraca EU kao mirovnog i emancipatorskog projekta za sve evropske narode. To je problem srozavanja evropske emancipatorske politike u banalnost takozvane nove globalne stvarnosti, u banalnost egoističnih „real politika“ koje su uglavnom kratkovide. Kratkovidost dakako ima svoju ne malu cenu. Jesu li ovi „non paperi“ što se misteriozno pojavljuju možda jedan od alhemijskih pokušaja EU za rešenje Gordijevih čvorova Zapadnog Balkana, ili samo test kako će izgledati reakcije zainteresovanih regionalnih strana i uticajnih svetskih adresa?
