Poštovani profesore, doktore, docentu Veseline Drljeviću, predsjedniče Savjeta,
Uvaženi, uslovno osuđeni,
Imam nešto da kažem Raoniću Nezakonitom, te Vas ljubazno molim, takoreći zamoljavam, da mu Vi prenesete u pisanoj formi ili da mu izražajno pročitate, jer baš nešto nemam skoposti da smišljam etikeciju za pomenutog. Kao svaka praktična žena, koristiću već postojeći formular. Hvala!
Ali, prije nego krene pisanija – dužna sam izvinjenje hijenama, lešinarima i drugim životinjicama, što je svaka sličnost sa likovima koje ću pomenuti namjerna i smišljena.
Kao prvo, Raoniću dragi, nikakve SMS ili Viber poruke ne mogu promijeniti nepobitnu činjenicu, koja je i tebi vrlo dobro poznata – nezakonito si na čelu Javnog servisa! I tu je tačka, zareza nema.
Drugo. Znaš kako kažu – nema zdravih, ima samo nepregledanih. Tako ti je i sa ovim, predragi Borise. Nema naivnih poruka, ima samo nepresretnutih i nepregledanih! A u oba slučaja nije svejedno ko obavlja pregled!
E sad, poslije ovih mudrih rečenica, koje su kad malo bolje razmislim samo biseri u blato bačeni, ali ajde… da vidimo kako je Boris zgrabio priliku da još jednom od sebe napravi žrtvu i usput ponekog pljucne. Što je u konačnom i smisao i suština njegovog rada i djelovanja.
Elem, u pauzi praćenja putem monitora šta rade djelatnici RTCG, Nezakoniti je baš napregnuo moždani aparat smišljajući kako bi mogao da profitira iz “najveće od svih velikih afera” poznatije pod nazivom “kako da najlakše izbručimo i kriminalizujemo sve one što su nam odvratni”.
Odluči onda Boris da uzme dva slobodna dana i posveti se pisanju jednog kontempliranja na teme:
Zašto još nijesam kanonizovan i proglašen za velikomučenika;
Da li je moguće da je jedan ljudski stvor takva moralna vertikala kao ja;
Je li moguće da neko misli da ja ne treba da budem generalni;
Može li RTCG da funkcioniše, ne daj bože, bez mene;
Hoće li i zašto neće biti snimljen film o golgoti koju svakodnevno prolazim;
Zašto su svi ljubomorni na mene…
I tako dalje i tome slično… Brljanje ljudi mu nije problem, to može da sastavi kad oćeš. Plan je bio da svoje sočinenije odmah uturi na Fejsbuk. A to što on tamo objavi po automatizmu obreće se na portalu RTCG i to kao glavna vijest. I tako stoji 24 sata. Može vala i treći svjetski rat da izbije, to se ne pomjera.
Čujete vi za to, uvaženi docentu, i odmah vas uhvati napad panike. Znate vi dobro da Bobi ima neke smetnje u pisanju, pa krenuste da tražite savjet i konkretnu pomoć u velikoj zgradi koja se nalazi na obali Morače i u kojoj se okupljaju uglavnom oni koji su bili najviše biveni i mučeni tokom prethodnog režima, ali su nekim čudom preživjeli.
Elem, to što je ostalo od njih, na vaš poziv, okupi se da promisli kako da se iskoristi novonastala situacija. Skontaše oni odmah da je ovo prilika svih prilika da se opletu svi takozvani “novinarski bezbožnici” koji ne pripadaju novouspostavljenoj školi “pravoslavnog novinarstva”, pa da se udari po njima, preciznije, kako je i radni naziv operacije, da im se “skrati šklapač”.
E, sad, pošto je vaša ideja bila da se vrlo ozbiljno pristupi realizaciji, vi predložiste da se Boris, po svaku cijenu, spriječi da sam piše neko smatranje. Eto, šta je iskustvo. Znate vi odlično da vas je svaki put jad našao kad je Raonić odlučio da sam nešto “baci na FB”. Jedan od “preživjelih”, inače istaknutijih tužbalica iz reda onih koji plaču za onom mrcinom od Pavla, istupi prvi i reče: “Evo, napisaću ja nešto.” Vi streknuste. S pravom. Posljednji put kad je taj, podgojeni Vladimir Nazor, pisao za RTCG, krv je tekla potocima po bivšoj nam domovini, uneviste ste se i rekoste: “A šta mislite da to ipak napiše neko od naših najumnijih, istaknutih kulturnih stvaralaca i silu na sramotu dobitnika Trinaestojulske nagrade?”
Aha. Dakle – Dragan, Milutin ili Bećir? Kako kontamo, ako je potrebno da angažujemo najbolje što imamo, situacija je krajnje kompleksna.
Međutim, kako to obično biva i kad je najpotrebitije – Bećiru dolazi majstor za veš mašinu, Dragan u zatvoru priprema nastup, Milutin po Fejsbuku mora da izbrlja neke žene, jer onomad nije imao kad da sve pospremi. Dakle, oni, zbog ranije preuzetih obaveza, ne mogu. Nikako. U onu trovačnicu, odakle dopire kubanska muzika, smještenu u istoj zgradi, čak ni vi nijeste htjeli da svratite.
Tako pokunjeni izađoste iz te velike zgrade tog 8. oktobra, u 14:00, neobavljenog posla.
Ali, ali… Ima Boris rješenje… Pošto je dva dana pisao i brisao, jednostavno ne umije i ne zna, on pozva neke svoje kumove, prijatelje i saradnike da bace na papir nešto što je dovoljno suludo da svi odmah pomisle da je on to lično napisao, ali i da ima makar manje pravopisnih i gramatičkih grešaka nego što bi on to lično umrljavio. I ne bih ja tu čudnu skupinu mnogo opisivala, jer je to već davno uradio neko mnogo uman, napisavši knjigu “Jadnici”. I ne pominjem to kao jeftinu asocijaciju zbog naslova, naročito ne u pežorativnom značenju, nego zato što sam jako empatična i razumijem ljudsku muku. Zamislite kakva je to patnja kad vas godinama mržnja razjeda zbog jednog davno napisanog teksta znakovitog naslova – Kako korisno upotrijebiti kretena! I, ne, nijesam ja autor. Meni se ne oprašta nešto drugo. Koautorstvo jednog televizijskog dokumenta sa poetičnim naslovom – Svjedok božje ljubavi! Mada, ruku na srce, Boris nije nešto pogođen tim uratkom, ali jesu oni koji ga tu drže. A ne bi bilo dobro da oni posumnjaju u njegovu odanost.
Dakle, živimo renesansu primitivizma i revanšizma.
Nema više ni jednog principa u ovoj nesrećnoj zemlji, uvaženi docentu. Svi su zgaženi onog trenutka kad je neko dopustio da Boris i njemu slični dođu na mjesta na koja su došli.
I ona hrišćanska mantra “Ko tebe kamenom, ti njega hljebom” odavno je izgubila smisao. Ko to nije skontao, đavo ga je ponio. Stoga, svaki put kad me dragi Boris bude targetirao – dobiće tužbu!
Davno sam ja shvatila da “Ko tebe kamenom, taj tebe gađa”!
Neka Vam Bog podari mudrost i strpljenje, blagodarim.
Tanja Šuković, djelatnica Javnog servisa.
