Близу Спужа у Мартинићима налазе се остаци Градине из раног средњег вијека, која је у науци одавно поистовјећена са Порфирогенетовом Лонтодоклом, једним од три „велика и насељена града” у склавинији Дукљи. У граду су остаци прастаре цркве која је била сједиште дукљанског (архи)епископа. У њеној припрати је и гробница неке знамените личности, чије је истраживање могло понудити многе важне одговоре о нашој далекој прошлости. Али, то се није догодило. Гробница је 2018. или 2019. године илегално прекопана, када су неповратно уништени и материјални трагови и свака могућност археолошког „читања” тог древног мјеста. Да би разумјели значај ове чињенице, осврнућемо се на неке историјске и археолошке чињенице.
СВЕТОПЕЛЕК
У Љетопису попа Дукљанина, у IX глави, приповиједа се о краљу Светопелеку, који је у непознатом добу владао земљама између Јадранског мора и ријеке Саве. Љетопис му приписује велике заслуге, али о његовом постојању нема писане или материјалне потврде. Тај легендарни владар је на Дувањском сабору, непознате године, уредио и подијелио своје земље, установио у њима законе и црквену организацију, оснивајући и двије архиепископије, једну у Сплиту, а другу у Дукљи. Преминуо је након дуге владавине „седамнаестог дана мјесеца марта” непознате године и „сахрањен у цркви Свете Марије у дукљанском граду са почастима и са великим испраћајем”. По Дукљанину тада је у истој цркви, изабран Светопелеков син Светолик, након чега су га „архиепископ и епископ посветили и крунисали”, да би „од тога дана, најзад настао обичај да се у истој цркви бирају и заређују сви краљеви те земље”. Овај легендарни „краљ” се у Хрватској кроници, једном од преписа Љетописа, јавља под именом Будимир. Јужнословенски историчари су о Светопелеку нашироко расправљали због претпоставки да су његова дјела имала велики значај на потоњу историју јужнословенских простора. Полемисало се о томе ко је уопште био овај владар који је „свјатио пук” и да ли је икада било Дувањског сабора?
ПИТАЊЕ САБОРА
Лудвиг Стеиндорф је 1995. писао да је тај сабор одржан „већ крајем 5. стољећа”. Дубровачки писац Јаков Лукари је 1605. године Светопелека поставио у другу половину 7. вијека. Михо Барада је пак 1928. закључио да је Дувањски сабор измишљен. Неки аутори тврде да је Дувањски сабор одржан у другој половини 9. вијека, када су склавиније коначно христијанизоване. Тако Лудовик Цријевић Туберон (1459-1527) пише да је Дувањски сабор одржан 886. године. Хрватски историчар Иван Мужић га смјешта у средину 8. вијека. Доминик Мандић мисли да је одржан 753. године. Руководи се тиме што се у хрватској редакцији извора помиње име папе Стјепана, наводећи да је византијски цар Константин послао своје изасланике на Будимиров сабор. „У осмом вијеку живјели су папе Стјепан II (752- 757) и Стјепан III (768-772). Њихов савременик је био византијски цар Константин V Копроним (741-775).
По томе, сабор се могао одржати само од марта 752. до фебруара 772. године”. Босански историчар Мухамед Хаџијахић то побија, указујући да „ни у једној редакцији Љетописа као византијски цар није споменут Константин, већ Михајло (...) У латинској редакцији односно је мјесто преведено „ ad imperatorem Constantinopolitanae urbis Michaelem”, па је очито да је грешком преписивача мјесто слова ‘а’ дошло слово ‘у’, тј. ријеч је о цару Константина (града)”.
Будући да се у даљем тексту помиње Михаило, Хаџијахић закључује да се сабор могао одржати, ако је „икада одржан” године 885. или 886. и то овако образлаже: „Цар Базилије и папа Стјепан V (VI) временски један другоме одговарају (885. и 886. година), па ми то служи као подлога за датирање претпостављеног Дувањског сабора. Независно од ове дедукције, вриједно је напоменути да је дубровачки историчар Туберон (1459-1527) забиљежио да се сабор на Дувањском пољу одржао управо 886. године. Преко Туберона не треба једноставно прећи ... зато што је располагао једним прастарим примјерком Љетописа Попа Дукљанина. Тај се текст разликовао од данас доступних текстова”.
Пљачкаши су копали врло дубоко и зашли под темеље цркве
ДУКЉАНСКИ ГРАД
Упоредо са тиме, расправљало се о постојању и локацији „дукљанског града” и цркве свете Марије у којој је према Љетопис почивао Светопелек. Фердо Шишић је тврдио да је црква св. Марије „тенденциозно измишљена као тобожња резиденција и саборна црква древног диоклејскога архиепископа”. Други су се трудили да утврде локацију дукљанског града, у чему је препреку представљала велика археолошка неистраженост Црне Горе. Али, историчари и археолози средином прошлог вијека нијесу могли ни да наслуте колики је значај Градине у Мартинићима, јер су резултати њеног истраживања објављени тек у периоду 1990-1997. – када се тај град појавио и као могуће поприште приче о краљу Светопелеку. Јован Ковачевић је, претходно, 1967. године, нагађао да би то могла бити црква у античкој Дукљи, која је изграђена унутар остатака старије цркве. „То ће бити црква св. Марије која се помиње у глави IX Барског родослова“, писао је Ковачевић (Историја Црне Горе, 1967, 309, 377). Радослав Ротковић је у вези тога коментарисао: „Остаје, наравно, и питање да ли је обнова цркве тачно датирана и да ли се Дукљанинова црква св. Марије налазила овдје или у сателитском граду Дукље?” („Краљевина Војислављевића XI-XII вијека”, Принт, Подгорица, 1999, 50)
ГРАДИНА
Под „сателитским градом Дукље“ се мислило управо на Градину у Мартинићима. Градина је заправо била први археолошки локалитет који је због постојања цркве и гробнице могао бити повезан са легендарним Светопелеком. Ово је коначно, довело и до тезе Бранислава Борозана - да би управо Градина могла бити загонетни „дукљански град”. Борозан је 1997. презентовао резултате истраживања цркве на Градини, доносећи квалитативни помак који је знатно појашњавао историјске и културне прилике у Дукљи у раном средњем вијеку („Мартинићка градина – Civita Dioklitiana”, Зборник радова, Подгорица, 1997, 79-108). Том приликом изнио је и претпоставку да би црква на Градини због својих репрезентативних обиљежја, могла бити управо „црква св. Марије” у којој је по Љетопису сахрањен легендарни Светопелек и крунисани дукљански владари. Томе су тежину давали одговарајући елементи цркве архитектуре, као и порушена гробница која се налазила у нартексу, лијево од улаза у цркву– у којој је, дакле, могла почивати нека значајна личност.
Проваљени отвор гробнице изнутра
ДЕСТРУКЦИЈА
Све је било јасно, на потезу су били археолози. Али, на несрећу, гробница није истражена. Војиславу Кораћу, који је на Градини од 1972. до 1988. спроводио археолошка ископавања се због тога не може замјерити, јер он на Градини није ни трагао за материјалним чињеницама, већ за нечим на чему би градио причу о непостојећем „српском предзнаку” склавиније Дукље. Његов пропуст је, заправо, прије изгледао као услуга црногорској науци и некоме ко ће непристрасно спровести потрагу. Али, авај, гробница није истраживана ни након 1997. када је Бранислав Борозан објавио своју студију. А могла је до 2018. бити истражена више пута. Требало је само пар дана, да се за то имало свијести и воље. Сва је прилика да никад нећемо ни сазнати ко је почивао на том мјесту, јер су непознати пљачкаши археолошког блага прекопали гробницу током 2018- 2019. године, избацујући из унутрашњости повећу гомилу земље и шута. Копали су око 1,5 м у дубину, око 1,5 м у ширину и око 2 м у дужину, залазећи и испод темеља цркве (?!). Случај је пријављен полицији и надлежној установи. Овим безобзирним и криминалним чином нанешена је непроцјењива штета нашој културној баштини, јер је ријеч о једном од најзначајнијих локалитета из раносредњовјековног доба на тлу Црне Горе.
