Autokratski režim Aleksandra Vučića temeljno je uzdrman masovnim protestima koji traju već pola godine. Pritisnut sveopštim nezadovoljstvom pobunjenih građana i studenata, osećajući kako mu vlast nepovratno klizi iz ruku, znajući kakva je sva nepočinstva uradio i šta ga čeka nakon pada sa vlasti – Vučić više ne zna kud udara. Harizma velikog, sveznajućeg vođe koji se za sve pita i o svemu odlučuje razvejava se kao magla na prolećnom suncu. Jedino što je autokrati preostalo je sredstvo kojem pribegava svaki nenarodni režim u agoniji – pojačavanje represije.
Privođenja, hapšenja, prebijanja, gaženja kolima i slični akti nasilja, državnog i partijskog, postali su svakodnevica. Na kraju je Srbija postala jedina zemlja u Evropi koja ima političke zatvorenike i političke emigrante, ako ne računamo Belorusiju. Što bi rekao narodni poslovičar: niko nema što Srbin imade.
Pred veliki beogradski protest koji je održan 15. marta, aktivisti grupe STAV (Studenti protiv autoritarne vlasti) i članovi Pokreta slobodnih građana održali su sastanak u prostorijama ove stranke u Novom Sadu. Prostorija je bila ozvučena, pa je audio snimak njihovog razgovora objavljen na režimskim medijima, potpuno protivzakonito, nakon čega je usledila kampanja u kojoj su optuživani za terorizam, rušenje države i slične besmislice.
Šestoro aktivista je uhapšeno i optuženo za planiranje rušenja ustavnog poretka, bez ikakvog osnova: Lazar Dinić, Marija Vasić, Lado Jovović, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić i Davor Stefanović. Reč je o političkoj instrumentalizaciji pravosuđa, ljudi koji su utamničeni su klasični politički zatvorenici.
U vreme hapšenja pukom igrom slučaja se drugih šestoro aktivista našlo u Dubrovniku, gde je trebalo da učestvuju na tribini u okviru Festivala ZNA DU. Nakon što su njihove kolege uhapšene, znajući šta ih čeka ako se vrate u Srbiju, aktivisti su ostali u inostranstvu. U međuvremenu je i protiv njih podignuta optužnica, tako da su ostali van zemlje. Reč je o političkim emigrantima – Mili Pajić, Dejanu Bagariću, Doroteji Antić, Branislavu Đorđević, Anji Pitulić i Jovanu Dražiću.
Djelimična pobjeda
Javnost se probudila tek nakon što su aktivisti proveli u zatvoru dva meseca, među pravim kriminalcima, u nehumanim uslovima. Građani su pet dana blokirali sud u Novom Sadu, nakon odluke da uhapšenima produži pritvor, zbog čega je Marija Vasić, aktivistkinja i profesorka u novosadskoj gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj”, počela štrajk glađu i žeđu. Nakon nekoliko dana, Vasić je prebačena u zatvorsku bolnicu u Beogradu, prevezli su je u “marici”, bačenu na pod, umesto u kolima hitne pomoći. Porodica i advokati danima nisu dobijali nikakve informacije o njenom stanju. Kako je rekao njen sin Milan Čanak – nisu znali ni da li je živa. Zato su građani organizovali proteste i ispred Okružnog zatvora u Beogradu.
Na kraju je pritisak javnosti urodilo polovičnim plodom, pa su iz zatvora pušteni Dinić, Vasić i Jovović, te prebačeni u kućni pritvor sa nanogicom. Ostalim aktivistima sud je ponovo produžio pritvor.
Pritom je čitav slučaj primer autoritarnog ruganja pravu, pravdi, zakonima i ideji pravnog poretka. Snimak na osnovu kog su optuženi je napravljen nezakonito i ne može da se koristi na suđenju. A i da može da se koristi, dela za koje se terete naprosto nema. Niko nije planirao rušenje ustavnog poretka, niti bilo ko od njih ima sredstva, moć, plan, ljudstvo kojima bi izvršio takvo delo. Oni su jednostavno vodili razgovor o predstojećim demonstracijama, razmatrali moguće scenarije, pričali o potencijalnom upadu na RTS.
Takvi razgovori se vode širom Srbije – po kafanama, restoranima, kafićima, privatnim kućama i stanovima. Kad bi to bio razlog za hapšenje, režim bi mogao da uhapsi pola Srbije. Cilj progona i hapšenja šestoro aktivista je zastrašivanje svih ostalih. Režim je jasno poručio svim nezadovoljnim građanima: pazite šta pričate, možemo da vas prisluškujemo, možemo da vas uhapsimo i držimo mesecima u zatvoru ni zbog čega.
Zlikovci kao junaci
Nakon što je objavljena vest da je Apelacioni sud u Novom Sadu pustio troje aktivista iz zatvora, Aleksandar Vučić se javio uživo u program TV Informera, u prilično problematičnom psihičkom stanju o kojem svedoči izliv besa koji je usledio. Predsednik je urlao: “Sramna odluka! Puštaju teroriste, a momci koji su štitili svoju stranku i ideje sede u zatvoru!” Potom je vikao kako će se država osvetiti onima koji podržavaju pučiste i napadače na državne institucije. Rekao je i da su pravi junaci zatvoreni: “Oni koji su napali, uništavali i branili svoje ideje, oni sada hodaju slobodni, a naši momci sede u zatvoru”.
Ko su ti junaci i naši momci? Reč je o četvorici batinaša iz Srpske napredne stranke (SNS) koji su uhapšeni zbog dva napada na studente koji se dogodio u noći između 27. i 28 januara 2025. godine u Novom Sadu. Ovi “junaci” su jurili i mlatili studente samo zato što su lepili nalepnice sa krvavom šakom u blizini prostorija SNS-a. Toliko su se batinaši istakli u svom junaštvu da su ščepali studentkinju Akademije umetnosti, tukli je bejzbol-palicama i polomili joj vilicu na tri mesta. Sreća je da je nisu ubili – i to je lako moglo da se desi. Zbog tih zlikovačkih napada na mirne studente, na kraju je pala Vlada Srbije.
Ne treba nikog da čudi što Vučić batinaše, nasilnike, osobe koje mlate nedužne ljude motkama proglašava za “junake”. Isti čovek već decenijama za najvećeg junaka drži Ratka Mladića koji je pobio na desetine hiljada ljudi. Za Vučića je junak svako ko tuče, osakaćuje i ubija nevine i nenaoružane. Stari radikal je karijeru započeo u političkom krilu udruženog zločinačkog poduhvata i nije se promenio do dana današnjeg. Jači ima pravo da muči, pljačka, mlati, izrabljuje, zlostavlja i ubija slabije – to je ideja koja leži u osnovi poretka koji je stvorio Vučić zajedno sa gomilom razbojničkih sličnomišljenika.
Kasna reakcija
Pobunjeni studenti i građani izvojevali su malu pobedu nad represivnim aparatom naprednjačkog režima, ali bitka još nije dobijena. Blokada suda u Novom Sadu se nastavlja dok na slobodi ne budu svi aktivisti. Režim se nalazi u agoniji, represija postaje sve jača, a odgovor na autoritarno nasilje kasni. Da stvar bude još gora, čim je objavljen sporni snimak i počeo progon aktivista, od njih su se ogradili i Pokret slobodnih građana i Studenti u blokadi.
PSG se izvinjavao javnosti zbog stavova koje su izneli njegovi članovi, ograđivali su se da to nisu stavovi partije i tvrdili da su “sve druge teme od manjeg značaja, pa i to ko je i na koji način snimao razgovor”. Studenti u blokadi su izdali sumanuto saopštenje, u duhu nacionalističkih teorija zavere koje kod nas kolaju već decenijama, bulazneći o “otkrivenim planovima nekih organizacija za iskorištavanje […] protesta u svoju korist”, tome da od početka blokada “postoji strah od toga da su one samo deo tuđeg plana za preuzimanje vlasti, uglavnom stranih organizacija”. PSG se, na sreću, brzo prizvao svesti, pa su hapšenje aktivista proglasili za “nastavak represije režima” i objasnili da njihovi “članovi nisu izvršili nikakvo krivično delo”.
Nažalost, bilo je već kasno. Naprednjački režim je namirisao krv, osetili su da su uhapšeni aktivisti nebranjeni i nezaštićeni, pogotovo zbog sramnog stava Studenata u blokadi koji su ostali ravnodušni na nezakonito prisluškivanje i snimanje, na politički progon, lažne optužbe i montirani proces. Kad su režimski krvoloci videli da su aktivisti ostavljeni na vetrometini, nasrnuli su svom silinom na nedužne ljude. Studentima u blokadi je trebalo dva meseca da se saberu i nešto preduzmu. Bilo je potrebno da Marija Vasić ugrozi svoje zdravlje i život da bi stali u njenu zaštitu. Stiče se utisak da ni među protivnicima naprednjačkih uzurpatora ne postoji jasna, snažna volja da se režim svrgne, da se istinski bori protiv njega, kao ni svest o kakvom se protivniku radi.
Pouka čitavog slučaja je da niko ne sme ostati sam, nebranjen i nezaštićen. Ko god se nađe na udaru režimske represije mora dobiti svu moguću podršku od svih protivnika naprednjačke bulumente, od studenata, opozicionih partija, nevladinih organizacija, slobodnih medija, aktivista, intelektualaca, javnih ličnosti… Solidarnost je jedina sila koja može da pobedi naprednjačko nasilje i zastrašivanje.
