Pa neka onda Drugi vide svog (tj. našeg) boga.
Svako ko je ikad igrao ili navijao za neki sportski klub poznaje uzbuđenje zbog pobede Nas protiv Njih.
Ubacimo tu i klupski lojalno ili navijačko verovanje u jednog, ekskluzivnog i pravičnog boga koji će našu patnju nagraditi srećom u sledećem životu, narajcana osećanja uvrede i nepravde koju je počinio zli i naopaki Drugi klub, kao i agresivne impulse mladih muškaraca preplavljenih testosteronom i nezadovoljstvom i – dobili smo recept za krvoločnu utakmicu ili čorbu.
Pa ipak, iznova smo zapanjeni što je tinejdžer islamista u Parizu odsekao glavu nastavniku istorije, čiji se greh sastojao samo u tome što je učenicima pokazao karikature Muhameda na času, u toj smrtonosnoj, a opet životnoj lekciji o sekularizmu i slobodi govora.
Zapad se najmanje dvadeset godina iznenađuje zbog verski motivisanih zlodela koja su počinjena u ime islama.
Među njima je poziv na smrt Salmana Ruždija iz 1989, zato što je u svom romanu aludirao na Muhamedov život.
Ili ubistvo holandskog režisera Tea van Goga 2004. zbog filma o položaju žena u muslimanskim zemljama.
Bilo je nasilja zbog karikatura u danskim novinama Jilans-Posten 2005, sa najmanje 250 mrtvih širom sveta.
U redakciji Šarli Ebdoa, 2015. je streljano 12 novinara.
Britanska učiteljica u Sudanu je 2007. uhapšena zato što je u svom odeljenju plišanog medvedića nazvala Muhamed.
Desetine hiljada ljudi sa isukanim sabljama i mačetama okupilo se na protestu zahtevajući smrtnu kaznu ili 40 udaraca bičem za ovu ženu.
Bombe islamskih terorista u metrou u Madridu ubile su 193 osobe (2004), a njih 52 u Londonu (2005).
U Parizu 2015. ubijeno je 130 ljudi u napadu na restorane i klubove, a najmanje petoro ljudi stradalo je u Beču pre samo nekoliko dana.
I, 11. septembra 2001, za samo par sati, islamisti su ubili 3.000 ljudi.
Pa ipak, Zapad udobno zaboravlja na sopstvenu istoriju progona jeretika i nevernika za koje mu se činilo da svojim mišljenjem, ponašanjem, verovanjem, pa i samim postojanjem – vređaju Nas i našu veru.
Zato što je izmišljao nove bogove, u Atini je pogubljen i jedan Sokrat, a na istoku Rimskog carstva Isus iz Nazareta.
U periodu od oko stotinu godina (1095-1208), hrišćani prozvani krstašima namerili su da preotmu Jerusalim od bezbožnih muslimana i time zarade svoju ulaznicu u Raj. Masakrirali su sve Jevreje i muslimane na tom putu, u Nikeji, Antiohiji, Konstantinopolju i Jerusalimu, sa oko milion žrtava.
Uzimajući u obzir tadašnji broj ljudi na planeti, ovo je ekvivalentno broju od šest miliona ubijenih Jevreja u holokaustu u 20. veku. U 12. i 13. veku, na jugu Francuske se omasovljuje verski pokret tzv. katara ili Albižana.
Evropske vojske tada genocidno masakriraju sve do jednog od ovih 200.000 tzv. jeretika, uz odsecanja noseva i vađenja očiju.
Uzgred, katarska verovanja vode poreklo od bogumila sa Balkana, a koje su podjednako varvarski progonili i Stefan Nemanja i Rastko Nemanjić, danas neobično popularni srednjovekovni vlastelini iz Raške.
Nakon Sabora u Rasu 1186, bogumili su i ovde sistematski spaljivani na lomači, sečeni su im jezici, žigosani su po licu, uništavane su im kuće i knjige.
Progon jeretika bio je dodatno institucionalizovan u Evropi između 15. i 18. veka u formi Inkvizicije.
Njen španski ogranak posvetio se progonu Jevreja i muslimana koji su prihvatili hrišćanstvo, zbog sumnje da i dalje tvrdoglavo i bezbožno veruju u svoje bogove.
Beše oko 350.000 žrtava.
Dok na severozapadu Evrope, nakon reformacije, neprijatelji genocidno postaju protestanti.
Što opet ne znači da i sami protestanti nisu progonili jeretike i bogohulne individue.
Jedan utemeljivač protestantizma, Martin Luter, pozivao je na spaljivanje sinagoga, jevrejskih škola i imanja.
Onaj drugi, Žan Kalvin, pisao da ljudima ne smemo dozvoliti da slobodno otvaraju usta i izgovaraju šta požele, i da lažne proroke valja kamenovati do smrti.
Po čemu se to razlikuje od islamskog fundamentalizma danas?
U tri stoleća verskih ratova u Evropi (1522-1712), u kojima strada i do 30 odsto ljudi, spadaju Hugenotski ratovi u Francuskoj (1562-1598), Osamdesetogodišnji rat u Holandiji (1568-1648), Tridesetogodišnji rat u centralnoj Evropi (1618-1648), Engleski građanski rat (1642-1648) i ratovi sa Škotskom i Irskom (1586-1603) i mnogi drugi.
Jeste, ratovalo se tu i za teritorije i dinastički uticaj, ali je religija bila onaj ključni sastojak koji je sve učinio krvožednijim i šatro opravdanijim.
U tom smislu, arapska ili islamska civilizacija je od 8. do 16. veka bila beskrajno tolerantnija i prosvećenija od one evropske ili hrišćanske.
Dok su se zatucani Evropljani bili valjali u blatu inkvizicije i varvarstvu krstaških i verskih ratova, muslimani su pažljivo čuvali i klasičnu grčku kulturu, usvajali znanja iz Indije i Kine, uz nebrojena naučna i tehnološka otkrića u matematici, astronomiji, fizici, hemiji, medicini, pravu, ekonomiji i sociologiji.
Islamsko nasleđe ovog prosvećenog doba su i tzv. arapski brojevi koje i danas koristi cela planeta, kao i algebra, (al)hemija, azimut, alkalno, algoritam i alkohol – sve arapske reči i koncepti.
Da, jeste, i programerske algoritme izmislili su Arapi, u Bagdadu u 9. veku.
Islamski svet od Kordobe do Teherana bio je i mesto do tada nezabeležene verske tolerancije, znanja i obrazovanja, bar u poređenju sa hrišćanskom Evropom.
Međutim, samo tri-četiri stoleća kasnije, to više nije bio slučaj.
Ne radi se o islamofobiji, već o (arapskim) brojevima.
Muslimani danas čine oko 20 odsto svetskog stanovništva, ali se više od polovine naoružanih sukoba na svetu vodi u muslimanskim zemljama. Islamski teroristi ubili su oko dve trećine svih žrtava terorizma u 2008. godini.
Smrtna kazna postoji u 3/4 islamskih zemalja, a samo u 1/3 neislamskih.
Saudijska Arabija i Jemen ukidaju ropstvo 1962, Oman 1970, a Mauritanija tek 1981. godine.
U mnogim islamskim zemljama još uvek se praktikuju kamenovanja, javna bičevanja, amputacije udova ili jezika, kao i – lov na veštice.
Komparativno, u ovim društvima je nepismenost visoka, izdavanje i prevođenje knjiga oskudno, a dostupnost interneta slaba.
Istorija se okrenula naglavačke – danas su islamska (a ne zapadna) društva ta koja su neuporedivo nedemokratskija, neslobodnija i netolerantnija prema drugim religijama, ženama i manjinama.
Šta se dogodilo?
Kao što smo videli, uopšte se ne radi o samom islamu, jer je hrišćanstvo stolećima bila mnogo netolerantnija, zatucanija i krvoločnija verska ekipa.
Radi se o odnosu između crkve (džamije) i države.
Radi se o sekularizmu.
Dok je religija upravljala državama i politikom Zapada, poput Papske države u Evropi, ovo je bila biblijska dolina suza.
Ali, gradualnim usponom sekularnog humanizma i prosvetiteljstva, ova istorija predugog trajanja je prekinuta i preokrenuta.
S druge strane, religija i danas upravlja mnogim državama sa većinski muslimanskim stanovništvom.
I samo u tome, a ne u islamu kao veri i teologiji, je problem.
A ulog je mnogo veći od još jedne odsečene glave zbog slobode govora i uvrede verskih osećanja u Parizu.
Suština je u sudaru dva tipa odnosa između države i religije u društvu.
Glavna linija podele tekućih sukoba zato nije hrišćanstvo-islam, domicilni-migranti, Zapad-(Bliski) Istok, već je to linija sekularizam-klerikalizam.
Nije stvar u tome da neki Drugi napadaju Nas i naš komotni način života.
Već u tome da (islamski, ali i drugi) fundamentalisti zapravo napadaju sekularizam, a koji se samo pojavljuje u formi uvredljivih karikatura, plišanih Muhamed-medvedića i Satanskih stihova.
Uostalom, klerofašisti i fundamentalisti svih klupskih boja i religija dobro se razumeju u svojim međusobnim svetim ratovima, a posebno u svojim bombama na redakcije časopisa ili klinika za abortus.
I zato je nedopustivo popuštanje pred pretnjama islamskih, katoličkih, protestantskih, pravoslavnih, budističkih ili bilo kojih drugih verskih fundamentalista.
Dok se pojavljuje i rizik da, pod miroljubivo (ne)veštim izgovorom verske tolerancije i nevređanja verskih osećanja, dovodimo u pitanje tu izuzetnu doktrinu i modernu vrednost – sekularizam.
Srednjovekovna i ranomoderna Evropa je već jednom dopuštala da joj hrišćanski verski fundamentalisti određuju šta je ispravno, a šta nije.
I ko je pravoveran, a ko jeretik i bezbožnik.
I nakon milenijuma krvoprolića, uvidelo se da ovo nije valjalo.
Hajde da ne ponovimo tu grešku, posebno dok se klerikalizam vraća, sa osvetom, i u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Poljskoj, Rusiji i posvud.
Bili vernici ili ne, pogledajmo u davnu ili savremenu istoriju, i skapirajmo da je odbrana vrednosti sekularizma društveno važnija od odbrane vrednosti naše lične vere i pratećih pahuljičastih osećanja.
Islamistički napadi na pisce, režisere, karikaturiste, nastavnike ili pak obične putnike u metrou i goste restorana, pre svega su napadi na sekularizam.
I zato je sekularizam, a ne bela i hrišćanska Evropa, ona tvrđava koju moramo braniti.
