Ko šta radi, srpski zvaničnici prete državama u regionu, to im valjda spada u opis radnog mesta. Ako neki ambiciozni naprednjački kadar nije u stanju da ubedljivo zapreti susedima, može odmah da se oprosti od političke karijere. Aleksandar Vučić među dvorjanima ima iskusne zastrašivače, uvežbane višedecenijskim pokazivanjem očnjaka komšijama, ali ima i početnike koji tek uče veštinu zamahivanja verbalnom batinom. U potonju vrstu spada i Miloš Vučević, ministar odbrane i formalni predsednik Srpske napredne stranke.
Poranio Vučević Miloše u subotu prije jarka sunca, pa se uputio u studio TV Pink, u emisiju “Novo jutro”, e da bi s voditeljkom Jovanom Jeremić čavrljao o najvažnijim političkim pitanjima, uključujući i međunarodne odnose, a sve u stilu i maniru ispijača piva ispred prodavnice robe široke potrošnje. U tom jutarnjem dijalogu titana ministar je mlatio jezikom kao bejzbol-palicom, uglavnom u smeru Severne Makedonije i Crne Gore.
Dijalog u ružičastom paklu
Evo kako je to izgledalo, sledi transkript jednog dela tog inspirativnog razgovora.
Vučević: I Makedonija Severna i Crna Gora ogrešile su se o Srbiju po pitanju Kosova i Metohije.
Jeremić: Jesu.
Vučević: Ogrešili ste se…
Jeremić: Ogrešili se. To je greh što su uradili, pre svega.
Vučević: …A to će vam se obiti o glavu, to će vam se obiti o glavu, kao što se u Ukrajini obija o glavu, ne mislim Ukrajini kao državi, nego u Ukrajini se obija o glavu svima koji su promovisali Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu. Otvorili ste Pandorinu kutiju…
Jeremić: Tačno
Vučević: …I ne možete to da ograničite. Smešni su ti vaši birokratski odgovori da je Kosovo sui generis, da je to poseban slučaj, da to nigde ne važi.
Nije ovo prvi put da srpski uglednici prete kako će Balkan doživeti sudbinu Ukrajine. Prošle godine je visoki funkcioner SNS-a i narodni poslanik Vladimir Đukanović zapretio kako će Srbija započeti denacifikaciju na Balkanu, po ugledu na agresorsku Rusiju. Mitropolit Joanikije je izjavljivao kako je Crna Gora projektovana da bude mala Ukrajina, praveći zlokobnu paralelu. Sličnih pretnji smo se naslušali poslednjih godina, sa ili bez pominjanja Ukrajine. Ivica Dačić je najavljivao drugo poluvreme i nastavak devedesetih, Aleksandar Vulin je propovedao stvaranje Srpskog sveta i ujedinjenje svih Srba, granicu na Drini nema ko nije brisao, od Predraga J. Markovića iz Socijalističke partije Srbije do blaženopočivšeg patrijarha Irineja.
Tuc-muc ministar
Sve te pretnje bile su dosledne, koherentne, jasne, tipičan izraz hegemonističke zločinačke ideologije kojoj nikad nije dosta krvi, već bi da nastavi ono što su Slobodan Milošević i njegovi sateliti započeli pre trideset i kusur godina. Za razliku od zastrašivačkih veterana i iskusnih ratnih huškača, ministar vojni Miloš Vučević se ne snalazi baš najbolje. Njemu je važno samo da zapreti Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, da nekako dovede Ukrajinu u vezu sa njima, da napravi neku komparaciju, a kako će to izvesti – o tome nije baš previše razmišljao.
Šta nam zapravo poručuje fikus-predsednik najmoćnije političke partije u Srbiji? Severna Makedonija i Crna Gora će doživeti sudbinu Ukrajine zato što su priznale Kosovo, taj njihov neiskupljivi greh će im se obiti o glavu, baš kao što se obio Ukrajini, odnosno onim ljudima u Ukrajini “koji su promovisali Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu”. Šta to znači? Rusija je napala Ukrajinu zbog priznanja kosovske nezavisnosti? Pa Ukrajina uopšte nije priznala Kosovo kao nezavisnu državu. Kako se to sad Ukrajini obija o glavu priznanje nezavisnosti Kosova kad nije priznala nezavisnost Kosova?
Dobro, ministar tvrdi da ne stradaju svi u Ukrajini zbog priznanja Kosova, da ne trpi cela država posledice tog čina koji se nije dogodio, već samo oni koji se za tu nezavisnost zalažu. Dakle, ruske bombe, granate i meci pogađaju samo Ukrajince koji smatraju da Kosovo nije deo Srbije. Ruska zlikovačka armada poseduje tako inteligentno oružje koje bira žrtve po njihovim političkim uverenjima, i to isključivo po uverenjima koja se tiču preambule Ustava Srbije. Ministar verovatno to nije mislio, ali je to rekao, ne može se javnost baviti tumačenjima nemuštih državnih funkcionera i pogađanjem šta je dotični tuc-muc političar hteo da kaže, već može da analizira samo ono što je izrečeno, koliko god to bilo glupo, besmisleno ili sumanuto.
Nerazumevanja sveta
Nije lako uhvatiti smisao u rečenicama Miloša Vučevića, jer je tu sve pomešano u teško probavljivu papazjaniju sačinjenu od propagandnih floskula koje Vučićevi poslušnici već godinama ponavljaju, samo što ministar vojni nije u stanju ni da bude kseroks-mašina kako valja i trebuje. Koliko se može razlučiti, Vučević je hteo da poruči kako Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori pretnja dolazi od Albanaca koji sanjaju Veliku Albaniju. Vučević je zborio nešto u smislu da granice nisu nepromenljive, da to što su obe države članice NATO pakta ništa ne znači i da ih to neće spasiti od ukrajinskog scenarija.
Možda Vučićevi ministri ne bi trebalo da govore o stvarima o kojima ništa ne znaju. Doduše, u tom slučaju bi morali da budu nemi kao ribe, jer se slabo u šta razumeju. Oni žive u fantazmima koji nisu čak ni njihovih mozgova delo, već su opšta mesta jednog nerazumevanja sveta koje se lažno predstavlja kao ideologija. Van te loše fikcije, u realnosti, stvari stoje sasvim drugačije. Članstvo u NATO alijansi zapravo jeste najčvršća garancija nepovredivosti granica. Najgluplja ideja koja bi nekoj državi mogla da padne na pamet jeste napad na zemlje iz NATO saveza.
To što ministar odbrane pogubljene Srbije mašta o promeni međunarodnog poretka, o nekoj budućnosti u kojoj će Rusija poraziti zapadni svet i zavladati većim delom planete, pa će to izazvati tektonske potrese i na Balkanu – to je samo njegova privatna stvar i znak teškog političkog amaterizma. To što je njegov šef Aleksandar Vučić stavio ulog na kartu Vladimira Putina, Donalda Trampa i sličnih autokrata i tirana, verujući pritom da je pametan i da nešto zna o svetu i međunarodnim odnosima – puko je svedočanstvo njegovog tvrdoglavog odbijanja da shvati kako svet funkcioniše, kao i nesposobnosti da razume vreme u kojem živi. Kad neostvareni vođa navijača, huligan u pokušaju, mali od palube Vojislava Šešelja umisli da je državnik, drugačiji ishod nije ni moguć.
Najava novih ratova
Nesuvislostima i besmislicama koje svakodnevno izgovara naprednjačka tevabija bavimo se samo zato što su njihovi autori, nažalost, osobe koje poseduju veliku političku moć. Od istog prokislog brašna umešeni su i stavovi lokalnih pijanaca, dežurnih smatrača na društvenim mrežama i sličnih zaludnika, ali na to malo ko obraća pažnju, jer niko od njih nema silu kojom bi mogao da ostvari svoje pretnje. Kad neko posle šestog piva izgovori isto ono što govori ministar Vučević, to nema nikakve posledice, ko bi se još time bavio. Ali kad takva trabunjanja izlaze iz usta jednog ministra, to dovede do međunarodnog skandala i burne reakcije javnosti, jer je Vučević ipak zapovednik vojske i trbuhozborac gospodara Vučića.
Na ministrove reči se mora obratiti pažnja, jer one dosledno nastavljaju zvaničnu liniju srpske politike, iako Vučević to čini nevešto i smušeno. Agresivnost, pretnje susedima, mešanje u unutrašnje stvari drugih država, dizanje tenzija, raspirivanje šovinističke mržnje, destabilizacija regiona, podjarmljivanje Crne Gore, održavanje zamrznutog konflikta na Kosovu, zazivanje secesije Republike Srpske, prizivanje Ukrajine na Balkanu i otvaranja novog žarišta za račun Vladimira Putina – to su osnovni činioci Vučićeve politike prema komšijama.
Naprednjački jurišnici neprekidno najavljuju nove ratove, sukobe i stradanja, stvarajući atmosferu straha i nasilja. Trenutno nisu u mogućnosti da ostvare svoje pretnje, ali nema sumnje da bi u nekoj drugačijoj političkoj konstelaciji bez oklevanja krenuli u ostvarivanje svojih zločinačkih nauma. Nije Vučić svih ovih godina naoružavao Srbiju tek onako, igre radi.
Nekome bi ovo moglo da izgleda kao dizanje panike, ali realno je reč o opasnim ljudima koji ne prezaju ni od čega, mnogi od njih su to u prošlosti dokazali, počev od samog Vučića koji je bio deo zločinačke mašinerije devedesetih godina. Njemu i njegovim saborcima rat se isplatio više nego što su mogli da sanjaju u najluđim snovima. Sreća je samo što im međunarodne okolnosti danas ne idu na ruku, ali vampiri su strpljivi, oni čekaju svoj čas. I usput oštre očnjake na ružičastim televizijama, da budu spremni kad ih ponovo pogleda – što reče Miša Stanisavljević – “Bog dobre prilike”.
