Да је до њега стигла легенда o трагичној судбини дукљанског кнеза и македонске принцезе, записана у Љетопису Попа Дукљанина, Шекспирби сигурно под именом Владимир и Косаранаписао своју најљепшу трагедију. Љепшу од Ромеа и Јулије, Хамлета, Троила и Кресиде... Али ето, не бjeше он те среће. Неке ће изненадити да је на нашим просторима у протеклих двјеста година о Владимиру и Косари написано преко десет драма и једна опера. Међу писцима су: Лазар Лазаревић, Јован Стерија Поповић, Петар Прерадовић, Миливоје В. Кнежевић, Mомчило Милошевић, Стефан Таневски, Александар Поповић, Миомир М. Марковић, Обрад Ненезић и чак двије жене, Загорка Поп Антоска Андоновскаи моја маленкост. Знам то јер се млада Баранка Марија Шуштербавила драмским транспозицијама ове легенде у свом магистарском раду који сматрам драгоцијеним за изучавање историје драме и позоришта.
Историјска грађа нас опомиње да се ништа није десило како је записано у причама. Срећом, умјетност је слободна, историја не обавезује ствараоце. Умјетници имају право на своју интерпретацију. Морална одговорност аутора је већ посебна тема.
У љето 2005. прихватила сам понуду Градског позоришта Подгорица и почела да пишем. Тих година кад год бих дошла у Београд из Подгорице гдје сам тада живјела, мој град би био богатији за још једну цркву. Само у Партизанској улици, изграђене су три нове (сада их је четири). И сваки нормалан човјек морао би се радовати јер друштво које је све већ изградило - има добре путеве, модерне школе и болнице, позоришта, биоскопе и спортске терене - лијепо је да на сваком ћошку, осим киоска, има и по коју богомољу.
На јавном сервису ЦГ, уз службени назив Државне заједнице СиЦГ додаје се префикс “такозвана” - ЦГ се припрема за референдум, С не би да остане ”без другог ока”. Сијевају варнице. И онда тог љета, на Румији гдје се вјековима његује култ Св. Владимира, хеликоптер војске СЦГ асистира Српској православној цркви да на њен врх постави лимену црквицу. И да у том тренутку Црна Гора није била подијељена овај се чин никако не би могао тумачити као брига цркве за своју паству. Обашка што је ријеч о мјесту гдје вјековима, у највећој слози и међусобном поштовању, живе људи свих вјероисповјести, а на дан Св. Тројице заједно износе Владимиров крст који десет вјекова чува породица Адровић.
Елем, тренутак у коме пишем драму по миту није наиван па сам опрезна. Добро памтим осамдесете и деведесете када се силно злоупотребљaвала историја и прошлост, што кроз говоре политичара, што кроз позориште и телевизију у чему су учествовале моје бројне колеге. Радили су то с једном посебном осјећајношћу за национално јер другачије није могао да се ”догоди народ”. Другачије нијесмо могли да одбацимо окове братства и јединства и схватимо да је ”вјештачка творевина” Југославија - тамница у којој човјек не може да искаже своје биће у потпуности. Јер ако није Србин, Хрват, Словенац, Црногорац... ко је онда?
Ех, да могу да се телепортујем у 1389. годину, само на пет минута, можда бих бар нас Србе могла да спасим од нас самих. Клекла бих пред Лазараи рекла му: ”Лазаре, не води војске на Косово равно јербо ћете сви изгинути тамо, а онда ће о вама испредати приче и у циклусима пјесме. Знам да ништа лоше не видиш у томе, али, мили брате, ви ћете да погинете у једној бици, а ми ћемо у наредним вјековима сваког дана умирати по мало. Стално ћемо враћати се назад мјесто да ко људи напријед идемо. Жртвуј се за нас! Предај се! Напој војску рујним вином, па свако дому нек се врати своме, жељкују вас жене и нејач. Почиње доба Османлија.” (Иако би то био аргумент, не бих имала срца да му кажем да ће турска нога остати ту још петсто година) И шта? Неко би данас реко да је Лазар био кукавица. Не. Можда не би био светац, био би прагматичан владар који је, схвативши с каквом силом има посла, ставио људске животе испред свега.
Е, управо то је урадио кнез Владимир кад се под Обликом предао Самуилу. То је иначе доба успона и пропасти Самуиловог царства, највеће државе јужних Словена икад, и вријеме уздизања Византије на челу са Василијем Другим. Љубавна прича која почиње у тамници, гдје се Самуилова ћерка заљубљује у сужња Владимира, и од које је све кренуло, по њиховом вјенчању прераста у трагичну. Наравно да она у Дукљи, коју је њен отац уништио и огњем и мачем, није срећна, а ни као жена јер је Владимир свој живот посветио Богу. Зато га (у мојој драми) она и куне: ”Проклет да си, Владимире Дукљанину, камен плаче под мојим ногама, људи ми се смију. Тебе ослободих, себе утамничих. Зар ће ми утроба иструлити пуста?”
И како ничија није горјела до зоре, тако није ни Самуилова. На Беласици 1014. потукао га је Василије Други. Биланс је био стравичан: преко пет хиљада мртвих, четрнаест хиљада ослијепљених, сваком стотом остaвљено једно здраво око. Овај брижљиво смишљени масакр - ослијепљивање ужареним маслиновим гранчицама које су наручене из Грчке, трајао је мјесец дана. Самуилов зет Владимир није дошао са својом војском на Беласицу, опет како би сачувао свој народ од сигурне смрти, што му Самуилов насљедник Владислав није опростио и убио га је.
На Балкану, хиљаду година касније и у највећој тишини, ако се добро напрегнеш, можеш чути: негдје неко звецка оружјем. И даље утврђујемо ко има највећи, никако да схватимо да је величина једино у способности истинског праштања, а не у к***чењу!
За крај монолог Владислава убице кога је у представи Саше Миленковскогбриљантно тумачио Цетињанин Зоран Вујовић(у мојој интерпретацији трагичан јунак): ”Гробови који су остали опоменуће само неопреза кога ноге ту саплету. Једног дана и њих ће прекопати. А онда? Шта остаје? Они, којима сте ископали очи нијесу и без језика вратили се дома. Крај огњишта док причају стари слушаће их из постеље дјеца, правећ’ се да су заспала, а у ствари, смишљаће освете за будуће вријеме… Приче живе довијека! А горе на планини, чобани ће испјевати пјесме па док буду напасали стада пјеваће их да заплаше вука, пјесме живе довијека”.
