Радосав Зековић (1930 – 2010): Када берански гимназијалац из Андријевице у осамнаестој години буде спроведен на Голи Оток, па послије мучења и тортура двије године, још двије проведе непокретан у гипсаном кориту на лијечењу, упише књижевност у Београду, дође до дипломског и онда схвати да га позив градитеља више инспирише, подаци су који недвосмислено указују да се ради о слободној, храброј личности, која кроз тешка искушења младости проналази прави животни избор.
Зековић 1956. године уписује архитектуру у Сарајеву. Док један професор на Сарајевском архитектонском факултету каже: “Шта ћете Ви Црногорац овдје, Вама припада право”, други, проф. Јурај Неидхардт, у чијој је класи студирао, препознаје његов таленат и нуди му останак да ради на факултету. Урођени инстикт према родном крају га враћа у Иванград (Беране). Голооточанин који је дипломирао архитектуру у 30-ој години, скоро да је једини инжињер у том дјелу сјеверне Црне Горе.
Хотел Беране
Дипломски рад креиран из студентског искуства, прераста у реализовано дјело, хотел Беране 1960. године, први објекат Модерне у континенталном дјелу Црне Горе. Наиме, архитект Зековић нема узоре. Он у старту раскида са традицијом и у аморфном пејзажу ријеке Лим поставља структуру хотела чистог правоугаоног кубуса, елегантне позиције, смирене, ритмичне фасаде, са ликовно секундарном пластиком лођа, ненаметљиво, без детаљисања. Над слободном основом приземља, опште и ресторанске функције поставља двије етаже ходничког низа хотелских соба.
Читава структура градацијом отворених и наткривених тераса формира ортогоналну игру правилних линија и форми над ријеком. Контраст природног амбијента, околног зеленила, обала рјечног облутка и рефлексија текуће воде Лима са чистом линеарном архитектуром објекта, одмјерено постављеног, створила је карактеристичну амбијенталну цјелину каквих до тада нема у Црној Гори. У то вријеме су на приморју још у функцији стари хотели.
Некадашњи ЦК Црне Горе
Преласком Владе Црне Горе преко Мораче у Подгорици, у једну од најелегантнијих зграда у региону тадашње Југославије подигао се ауторитет самој власти Црне Горе.
То је онај случај када архитектура подиже достојанство станара-корисника. Био је то југословенски конкурс за зграду ЦК Црне Горе – друштвено политичких организација на којем је Р. Зековић добио прву награду.
Иако је постојала зграда “Старе Владе” па у задњих 30 година још два објекта “Нове Владе” осјећање поштовања власти се највише доживљава пред и у објекту на Морачи.
Повучен од улице у парковском зеленилу слободног и комуникативног приземља, са два корпуса лебдећих гондола на два нивоа, над Морачом, креирао је јединствену разуђену структуру, лагану, пријатне визуелности која привлачи и несвјесно доводи посјетиоца у један пријатан интерактиван однос. Објекат се градио 15 година, и представља потпуну новост у третману унутрашњег простора. Уобичајени канцеларијски ходници су претворени у галерије са богатим атријумским простором пуним природног свијетла са крова и бока, чиме је хуманизовао унутрашњи простор иначе неизбјежног бирократског канцеларијског устројства. Неочекивана слобода функције, када знамо да свака Влада, а посебно Комитети у Социјализму су симболизовали доктрину строгости и неприступачности.
Свакако, овај објекат указује на Зековићеву слободну личност и његов однос према функционалности простора. Нема примјера овако лагане лебдеће архитектуре у активном односу са брзом Морачом и структуралном и постмодернистичком архитектуром у ширем регион, што је резултирало републичком Борбином наградом за архитектуру 1980.године.
Све што је Зековић радио одише извјесном екстравагантношћу на први поглед, а у ствари ради се о једном градитељу са урођеним инстиктом за архитектуру који сваком новом објекту приступа испочетка без цитата, са тражењем архитектуре мјеста, форме у датој локацији, не са контекстом уклапања, него контрастно, са интерактивним односом објекта и његове околине.
Мотел Локве
Мотел Локве, (1986) је примјер када је кроз модерно обликовање, реминисценцијом сачувао некадашњи црногорски дубирог или савардак, којег више нема у изворном облику. Конструисати овакав објекат се није могло без доброг познавања математике, тригонометрије, физике, статике и занатства.
Извор фотографије: Architecture of doom tumblir.com
Хотел Бјеласица, хотел Рожаје су храбре, смјеле форме за тадашњу грађевинску технологију и схватање архитектуре.
Зековићеви реализовани и нереализовани објекти у Црној Гори и ван ње, су креирани руком једног оригиналног, истинског градитеља који пројектанским гестом ствара скулпторалну архитектуру, гради нови урбанитет тј. ствара нове амбијенталне просторне вриједности. Његова архитектонска дјела подразумјевају обавезу Црногорских институција за изучавање његове личности, и правну и техничку заштиту његових објеката.
Аутор текста: инг. арх Слободан Бобо Митровић
