Na pitanje kojim se putem dolazi do posla u Evropskom parlamentu, odgovori su različiti. Miograd Pantović je za „direktan pristup“, pa je tako na jednoj od konferencija organizovanih u Beogradu lično pitao Doris Pak da li može da stažira u njenoj kancelariji i dobio pozitivan odgovor. Maša Lekić imala je poznanika, stažistu, koji je njenu biografiju preporučio jednom od italijanskih poslanika, dok Lejla Đukić kaže da baš nikoga nije poznavala.
„Shodno mom porijeklu iz Bosne, mojim interesima i mojim studijama, izabrala sam parlamentarce koji su vezani za prostor jugoistočne Evrope i na njihove adrese poslala biografiju. Neki su odgovorili da trenutno nemaju mjesta, ali neki su otvorili vrata“, priča Lejla.
Kacin komunikativan, a Pak spremna da posavjetuje
Lejla danas radi u kancelariji Jelka Kacina, izvjestioca Evropskog parlamenta za Srbiju. Na pitanje kakav je Kacin kao šef, ona kaže da je „super“, da je komunikativan, otvoren za saradnju i pun razumijevanja. Riječi hvale za svoju šeficu, Doris Pak, specijalog izvjestioca Evropskog parlamenta za BiH, ima i Miodrag.
„Ona je uvijek otvorena, spremna za komunikaciju, spremna da sasluša bilo kakav prijedlog sa moje strane i da da savjet u vezi života i rada u Paralmentu“, kaže stažista u kancelariji Doris Pak.
Posao stažista u Evropskom parlamentu sastoji se od odlaska na sastanke, prisustvovanje sjednicama komiteta, pisanja izvještaja, prevođenja tekstova iz novina za parlamentarce. Lejla i Miodrag kažu da je posebno zanimljivo upravo to što se zbog poslova svojih šefova i oni najviše bave pitanjima vezanim za dešavanja u jugoistočnoj Evropi.
Nije isto gledati Evropski parlament na TV i raditi u njemu
I dok kažu da su u Briselu uglavnom „doživjeli ono što su i očekivali“, najveće iznenađenje za Miodraga bio je drugačiji odnos zvaničnika Evropske unije od onih u Srbiji.
„Za razliku od Srbije, ili neke druge zemlje bivše Jugoslavije gdje je teško stupiti u komunikaciju sa ministrom ili parlamentarcem, u Evropskom parlamentu sve je drugačije – bez problema se stupa u komunikaciju sa evropskim parlamentarcima ili ljudima iz Evropske komisije“, kaže Miodrag.
Sa druge strane kada je u pitanju sam život u Briselu, Miodrag već diplomatski odgovara: „Nisam ljubitelj Brisela kao grada, ali shvatam da je velika privilegija biti u Evropskom parlamentu i u centru dešavanja u Evropi. Jedno je gledati Evropski parlament i Evropsku komisiju na televiziji, a sasvim drugo kada prisustvujete odlukama o budućnosti Srbije ili BiH. To nam daje samopouzdanje i privilegovanost što smo tu.“
Maša, koja je i završila sudije u Briselu, kaže da joj se grad sviđa, ali i iskusno dodaje: „Lijepo je kada je sunce. Kada ne morate da svaki dan nosite kišobran u torbi, grad može da bude prijatan.“
Put do Brisela nije tako težak
Svoju budućnost ovo troje mladih ljudi vide prvenstveno kroz nastavak studija, na nekom od mastera. Iako ne isključuju dalji angažman u nekoj od evropskih institucija, želja im je da se vrate u svoje zemlje, u ministarstva spoljnih poslova ili kancelarije za pridruživanje i tako stečenim znanjem doprinesu procesima evrointegracija.
Iako kažu da je put do posla u evropskim institucijama, zbog zvaničnih propisa, teži za one koji nemaju državljanstvo neke od članica EU, oni ličnim primjerom dokazuju da postoji realna mogućnost za koju je potrebno imati dovoljno volje, ali i informacija.
„Put do dolaska u Brisel nije tako težak, a svi su ovdje otvoreni za prijem mladih iz bivše Jugoslavije. Postoji toliko mogućnosti, od stipendija ’Robert Šumana’, do raznih studijskih boravaka. Savjetovao bi mladima da se informišu i da ne budu pasivni, jer je pasivnost mladih jedan od najvećih problema koje naše zemlje u ovom trenutku imaju,“ zaključuje Miodrag Pantović.
Autor: Marina Maksimović, Brisel
