Ништа ново нећу рећи ако констатујем голим оком видљиву чињеницу да један не тако занемарљив број грађана Црне Горе баштини сасвим ендемску мржњу према својој земљи. Убијеђени да је њихов мрзилачки порив огледало некакве „традиционалне Црне Горе“ а не тек пуки рецидив фашизма, та ће свјетина вазда наћи довољно увјерљив разлог да мрзи, било да је то грб, застава, химна, закони, било боја дреса националнога спортског тима. Такви, по правилу, тешко подносе ову дугу сезону мира, с носталгијом се приćећајући конавоске бијеле технике и пршута или сарајевских викенд турнеја, те интимно прижељкујући нове згодне прилике за четовања и билдовање наци ега.
Фрустрирајућа је по ту скупину чињеница да је данас Црна Гора независна држава, са својим уставом и законима, и да одавно више нема Југословенске народне армије, која је њиховим злочиначким апетитима, кад су се онда за то створили услови, дала привид регуларне војске, опремивши их штедро оружјем, војним циљевима и командним кадром што је, цијели се живот потећи у неудобном подилажењу надређенима, једва дочекао својих пет минута да граду и свијету очита лекцију о властитој моћи управљања туђим судбинама. Резултати те показне вјежбе су четири рата на простору бивше Југославије, на стотине хиљада мртвих и милиони расељених.
Разумијевањем до ослобођења
Савремени теоретичар културе Тери Иглтон вели: „Разумјети идеологију значи разумјети прошлост и садашњост на дубљем нивоу – а такво разумијевање доприноси нашем ослобођењу“. Све ми се чини да смо ми ту лекцију као друштво прескочили. Распад једнога система којему смо свједочили не тако давно, ратови, егзодуси, жртве... све то је у неком тренутку гурнуто под тепих и оглашено темом о којој се не прича. С идеологијом која је стајала иза свега тога не да се нијесмо суочили, него је нијесмо ни разумјели. Чини ми се да нам то што смо гурнули једном под тепих, сад куца на врата.
Можда најпостојанији промотер те идеологије крви и тла у нас је Српска православна црква. Она је из збивања 90-их, које је уосталом инспирисала и подржала, изашла јача него икад. У прећутном пакту с властима изградила је мрежу на којој јој джава може позавиђети. Вишедеценијски теренски рад, заједнички послови и интереси с људима из власти и опозиције, повлађивање широким народним масама, дали су своје плодове, а они су били видљиви сваком ко је током јануара и фебруара четвртком или неђељом вече покушао да изађе из куће. Сводити тај феномен на вјештину манипулисања ирационалним, иако је у томе СПЦ несумњиво изузетно успјешна, била би опасна редукција, јер у тој маси свијета има немали број оних који нијесу ту због страха од клетви, већ из социјалних, политичких и других разлога. До оних до којих држава ништа не предузима да стигне, у протекле три деценије стигла је СПЦ, а на таласу њихова често и оправданога незадовољства, број својих приврженика СПЦ је макар удвостручила.
Прегруписавање почело
Разочаравајући домети репризе догађања народа и балван револуције крајем 2019. године, наметнули су потребу да се пређе на прегруписавање. Можда СПЦ располаже и таквим кадром као што су ветерани 63. падобранске, можда може и да мобилизује острашћене мрзитеље, али тенкове, хаубице, ЈНА машинерију, на сву срећу, уза себе више нема. Но, ако више у Црној Гори нема довољно оних који су је за Амфилохијев рукољуб или пак шаку рубаља спремни запалити, опет постоји једна сасвим солидна групација која сигурно неће изаћи на барикаде, али ће се, у страху и покорности, одазвати на „мирне“ политичке протесте маскиране у литије. То је она процентуално замашнија група што у анкетама од свих црногорских установа највеће повјерење дарује СПЦ.
Не зна тај свијет много ни о Христовој жртви ни о светоотачкоме предању, но у за то примјереним ситуацијама, редовно се дрпа по доњем дијелу ртенице, куцка у дрво или пљуцка по улици уз неизбјежно ритуално скубање за уши. Не зна тај свијет да је чешкање по доњем дијелу ртенице у оној Црној Гори о којој се данас приповиједа као о „традиционалној“ Аркадији, митској ризници оправдања за сву савремену мржњу према Црној Гори, био редовни ритуал при сусрету с поповима. Овим данашњим чешкачима поп је мјера све памети и духовности ово - и оноземаљске. Незнавени и сујевјерни, не разликујући духовност од празновјерја, идеална су паства за сваковрсна поповања.
Пркос па угроженост
СПЦ у Црној Гори и њени великодостојници током и након пандемије показали су да им ђаво не да мира. Прво су паству увјеравали да су литије сигуран лијек против вируса, затим су пркосили мјерама Министарства здравља, а њихов је млађахни портпарол промовисао нову хришћанску догму безвирусне кашичице (у данима кад су у Србији и Русији од посљедица изазваних вирусом ковид-19 умирали и највиши црквени великодостојници), потом су се на први сигнал попуштања, упркос епидемиолошки јасно дефинисаним забранама, ријешили на поновна масовна окупљања. Кад су услиједили позиви на саслушања свештеника, а потом и хапшење Јоаникија Мићовића, активиран је провјерени наратив о угрожености. Збиља је мучан тај тјескобни оćећај који је од Меморандума САНУ из 1986. године константа идеологије српске политичке елите и повод за све ратове 90-их. Због тога су оćећаја неки „погрешни“ грађани Приједора у прољеће 1992. године око руку морали носити бијеле траке, прије но су распоређени по конц-логорима, проћерани или ликвидирани, а слична је судбина задесила и бројне становнике Бијељине, Зворника, Фоче, Вишеграда, Братунца, Брчког, Бањалуке... Након што је оставио пустош ђе гођ је у протеклих 30 година прокламован, оćећај угрожености се као никад прије гласно активирао ево и у Црној Гори. Из оćећаја угрожености од антифашизма клинац задојен молеРбан идеологијом „мало“ је стукао споменик покретачима антифашистичкога устанка. Доцније је из тога истог оćећаја одлучио да то призна, али, не лези враже, ништа од тога не би било да држава Црна Гора самим својим постојањем не индукује оćећај угрожености код дијела свога становништва.
Политичка саопштења СПЦ
Ових су дана пале и посљедње кринке о смислу и намјерама литија. Да није ријеч о изворно грађанскоме бунту против наводне неправде, лишеном идеолошких накана, потврђују најновија бјелодано политичка саопштења СПЦ. К томе, духовни ментор протеста Амфилохије Радовић много је пута досад својим изјавама објаснио вриједносни репертоар СПЦ у Црној Гори: ксенофобија, мржња према свему другом, антиисламизам, антицрногорство, хомофобија, историјски ревизионизам и промоција профашистичких снага из Другога свјетског рата, слављење осуђених ратних злочинаца из потоњих балканских ратова, одијум према просвјетитељству, антиевропејство, одбацивање модернитета, ирационалне представе о небеском народу као аналогон аријевској раси и сл. Од тих се вриједности до данас није никад оградио нити он, нити било ко од његових блиских сарадника. Ако поćетиоци актуелних протеста, макар они искрено привржени својој земљи, уколико таквих тамо заиста има, у његовој поруци црногорским властима да „државе долазе и пролазе“ нијесу кадри да виде какву судбину овај жрец вијета Црној Гори, чију је државну обнову својевремено пропратио ријечима „Не прави се пита од онога“, свјесно се идентификују с опасним намјерама деструкције темељних претпоставки грађанске и секуларне црногорске државе.
Благо и срце на истом мјесту
Цијела ова ујдурма око политичких протеста које зову литијама врти се заправо око питања вриједности. Желимо ли, дакле, да нам вриједности диктирају обожаваоци профашистичких војних трупа из Другога свјетског рата и славитељи осуђених ратних злочинаца из потоњих ратова или ће Црна Гора бити секуларна, грађанска држава која има свој устав и своје законе. Како сада ствари стоје, на табли је пат позиција. Влада позива Српску православну цркву на дијалог о примјени закона, а ови, с друге стране, испостављају политички ултиматум о повлачењу закона!?
За више од пола године, међутим, из вјерске установе која би требало да слави љубав и правду нијесмо чули ниједан једини аргумент у чему је то неправедан и скаредан закон који захтијева да корисници имовине доставе доказ о њеноме власништву!? „Одбрана светиња“ тако се испоставља као политички притисак да се спријечи утврђивање законитости стицања имовине установе која тврди да је утемељена на Христовим ријечима: „Не сабирајте себи блага на земљи, ђе мољац и рђа квари, и ђе лупежи поткопавају и краду; него сабирајте себи благо на небу, ђе ни мољац ни рђа не квари, и ђе лупежи не поткопавају и не краду. Јер ђе је ваше благо, онђе ће бити и срце ваше.“ (Матеј 6, 19–21)
