Budimo iskreni.
Ko je brinuo zbog toga da li mu je antifašistički praznik čestitao neko ko u osvit 13. jula na državnoj televiziji glorifikuje ideju ‘pomirenja’ jednog fašističkog diktatora?
Ko je to bio zabrinut jer mu praznik nije čestitao neko ko pod ‘pomirenjem’ vidi izjednačavanje oslobodilaca i kvislinga, čija je borba ‘za slobodu’ cijenjena Gvozdenim krstom?
Ko je to živio u vjeri da će mu čestitka doći od nekoga ko, vodeći izvršnu vlast, tokom zvaničnog događaja kleči nad spomen pločom na kojoj su izjednačeni okupatori i crnogorski partizani?
Ko je bio nesrećan zato što mu praznik nije čestitao neko ko je obuzet crkvom koja je, recimo, kanonizovala Vukojičića, koja naročito sentimentalno veliča mitropolita što je na Cetinju dočekivao fašiste, koja u kontinuitetu iskazuje prezir čak i prema sveštenim licima iz partizanskog pokreta?
Ko je to 13. jula bio zabrinut da li će mu praznik čestitati neko ko se kalio po dočecima plaćenika, ispod fotografija ratnih zločinaca, ko je ne tako davno u slavljeničkom zanosu predočio viziju o preispitivanju Devetog maja?
Ko je to brinuo da li će mu čestitku uputiti neko za koga je iz 13. jula proistekla, kako je to sam znao reći, sedamdesetpetogodišnja diktatura?
A ko je to iščekivao da se oglasi neko ko svaku priliku koristi da potcrta kako bi on isto volio da se malo bavi revizijom?
Niko. Sve je bilo jasno još 30. avgusta.
