Pre desetak dana Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji izdao je kratko saopštenje pod naslovom “Rehabilitacija Draže Mihailovića je moralno neprihvatljiva”. Nisu mislili na sudsku rehabilitaciju koja je započeta u vreme vladavine demokrata i uspešno okončana pod naprednjacima, već na aktuelna nastojanja da se zacementira slika o vođi kolaborantskog četničkog pokreta kao o nacionalnom heroju.
“Otvaranje privatnog muzeja i postavljenje spomenika u Beogradu posvećeno vođi kolaboracije sa fašizmom i komandantu pokreta koji je izvršio genocid nad muslimanskim stanovništvom tokom Drugog svetskog rata predstavlja svojevrsno svetilište, smatramo još jednim korakom u pravcu ubrzane fašizacije društva”, napisali su u saopštenju.
U Helsinškom odboru odgovorne za ovaj negativni trend prevashodno vide u aktuelnoj vlasti i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, ali i Srpsku pravoslavnu crkvu, te deo akademske i kulturne elite. Pomenuli su i “revizionistički film o spasavanju američkih pilota u Drugom svetskom ratu”, koji je, “nažalost, dobio nepodeljenu podršku američke ambasade”. Reč je o filmu Radoša Bajića “Heroji Halijarda”. Ovaj kinematografski uradak nadovezuje se na Bajićevu seriju “Ravna Gora”, snimljenu na istom revizionističkom tragu.
Razaranje revizionističkih mitova
U međuvremenu je zaista otvoren muzej i otkriven spomenik Draži Mihailoviću u Beogradu, u Bregalničkoj ulici, na inicijativu poslanika Socijalističke partije Igora Braunovića. Zapravo je reč o spomen-sobi, da bi neki objekat dobio status muzeja potrebna je zvanična dozvola od nadležnih institucija, što ovde nije slučaj. Svejedno, na ulazu ipak piše da se radi o muzeju, bez obzira što to nije tačno. Ta naizgled sitna krivotvorina zapravo manifestuje suštinu čitavog projekta rehabilitacije četničkog pokreta: tu je sve zasnovano na golim lažima, falsifikatima i vređanju zdravog razuma.
Istoričaru Milivoju Bešlinu bilo je dovoljno samo pet-šest minuta da u emisiji Zorana Kesića razori sve revizionističke mitove o Draži u prah i pepeo, navodeći silne podatke, dajući istorijski kontekst, nudeći logična objašnjenja za sve potencijalne nedoumice. Dovoljno je samo pogledati Bešlinov kratki nastup da bi svakom razumnom sve postalo jasno.
Evo malog odlomka: „Istorijski fakti su vrlo jasni. Već nakon 31. oktobra 1941. godine Mihailović je izdao nalog za napad na partizane na teritoriji Užičke Republike, što je i sam na suđenju priznao. Potom se 11. novembra u selu Divci u blizini Valjeva sastao sa predstavnicima nemačke komande, gde on Nemcima – dakle okupatorima – nudi saradnju i kaže da mu daju oružje jer imaju zajedničkog neprijatelja, a to su komunisti, i daje im garancije da to oružje neće biti okrenuto protiv njih, čak i ako mu takva borba bude nametnuta. Pedantni Nemci su vodili čitav stenogram o tom razgovoru”.
Čarobni štapić revizionizma
Rehabilitacija četnika traje već decenijama, još od slavnog časopisa “Pogledi” koji je izlagao sasvim originalne poglede na istoriju, služeći se nesputanom maštom kao osnovnom istraživačkom alatkom. Taj projekat je od početka delovao posve sumanuto, jer nema tog čarobnog štapića koji od kvislinga može da napravi rodoljube, niti da od saradnika fašista napravi borce protiv fašizma.
Promeniti ishod Drugog svetskog rata, kolaborante i gubitnike preinačiti u heroje, izdajnike alhemijski pretvoriti u patriote – nije potrebno mnogo pamet da se shvati kako je to nemoguća misija. Pa nije to neki lokalni konflikt, nego svetski rat, ne može se događaj takvog formata prekrajati po ličnom nahođenju kojekakvih krivotvoritelja, ljubitelja četničke kame i klanja. Postoji nešto što se zove istorijska nauka, postoje činjenice, postoji znanje, postoji utvrđena istina – ne može se sve tek tako prebrisati gumicom.
Pored brojnih istorijskih istraživanja i knjiga koje su istoričari napisali o četničkoj kolaboraciji, postoji još nešto: lične istorije. Četnici su terorisali i ubijali i po Srbiji, vršili pokolje seljaka, pljačkali i otimali. Sačuvane su nebrojene porodične priče o četničkom teroru koje se prenose s kolena na koleno, potomci žrtava vrlo dobro znaju ko su i šta su bili četnici, a ljudi koji su bili svedoci njihovog zločinstva bili su do skoro živi, u vreme kad je proces revizije tekao punom parom.
I sad ti ljude koji su lično doživeli četnički teror ubeđuješ da se to nije desilo, da je sve to bio samo san, fantazija, izmišljotina, a da su Dražini sledbenici zapravo bili divni momci koji su ratovali protiv okupatora, ne nanoseći nikakvo zlo sopstvenom narodu.
Dva antifašistička pokreta
Pa ipak, uprkos svakoj logici i zdravoj pameti, rehabilitacija Draže Mihailovića i njegovog četničkog pokreta uspela je preko svih očekivanja. Danas su najbesmislenije laži postale neupitna istina, pa čak i obavezni deo školskog programa. Država je izjednačila partizanski Narodno-oslobodilački pokret i Jugoslovensku vojsku u otadžbini, pa nesrećna deca već godinama uče da je Srbija imala dva antifašistička pokreta tokom Drugog svetskog rata.
Pritom su dostupni svi dokumenti koji opovrgavaju ovakvu naherenu konstrukciju, uključujući i razne četničke proglase i programe poput “Homogene Srbije” ideologa Stevana Moljevića, iz kojih se jasno vidi da su četnici imali poprilično fašističke ciljeve, recimo etničko čišćenje i stvaranje velike srpske države.
Nadrealne premise neminovno dovode do komičnih posledica. U vreme kad proces rehabilitacije Draže Mihailovića i četničkog pokreta nije još bio okončan, u tekstu “Ponavljači na barikadama kolaboracije” istoričarka Olivera Milosavljević se zapitala: “Kako će posle svega udžbenici istorije prikazati Drugi svetski rat?” Potom je dala odgovor na to pitanje, ironično i vrlo duhovito skicirajući budući školski program. Evo samo uvodnog dela: „Gospodin Adolf Hitler je organizovao Trojni pakt za borbu protiv zločinačkog komunizma. Onda je gospodin Dragiša Cvetković da bi spasao srpski narod (koji Jugosloveni?) vodio politiku približavanja gospodinu Hitleru pa ga je ovaj 1940. odlikovao visokim nacističkim ordenom što je on primio nevoljno. Gospodin Cvetković je zatim nevoljno potpisao neke antisemitske uredbe ali i to je uradio da bi spasao narod. Onda je nevoljno potpisao i protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu što nije isto što i pristupanje, već malo drugačije, ali i to je uradio da bi spasao narod, a i gospodin Hitler, čije je držanje date reči bilo na daleko poznato, obećao mu je neke lepe stvari u izgled”.
Školski primer falsifikata
Da sve bude totalno ludo, nastava istorije je u međuvremenu otišla upravo u ovom tragikomičnom smeru. Pre par godina sam video kako izgleda udžbenička lekcija o bici na Neretvi. To ide otprilike ovako: skupile se nemačke, italijanske i ustaške snage pa udarile na partizane sa svih strana, partizani su nekako uspeli da se probiju iz obruča. Taman što su pomislili da je sve gotovo, kad odnekud, sasvim slučajno, iskočiše odnekud Draža Mihailović i njegovi četnici, pa udariše na partizane.
Naravno, četnici su se pukim sticajem okolnosti našli baš na tom mestu i naleteli na partizane, nisu oni imali nikakve veze sa Nemcima, Italijanima i ustašama, pojma nisu imali da su okupatori i njihove sluge tu negde u blizini i da se bore protiv partizana. Četnici nisu bili deo te velike koalicije, nisu se borili protiv partizana pod nemačkom komandom, nisu sarađivali sa okupatorom, nego eto, tako se zadesilo, čista slučajnost.
Malo karikiram, ali ne previše. Zvuči blesavo, takvu vrstu podmetanja će svaki pametniji srednjoškolac raskrinkati bez problema, ali to je sasvim logična posledica rehabilitacije zločinaca i kvislinga, revizije istorije i gaženja po činjenicama. Na kraju, celokupna priča o četnicima kao antifašistima umešena je od istog brašna, te neminovno zvuči kao loše napisana fikcija nekog netalentovanog mrčitelja hartije sa viškom ideološkog žara.
Talenat za samoobmanjivanje
Na prvi pogled deluje bizarno što je tako neubedljiva priča masovno prihvaćena u javnosti, ali tome se ne treba čuditi. Tridesetak godina besomučne propagande i ispiranja mozga s centrifugom čine čuda. A ne bi trebalo potcenjivati ni sklonost stanovništva da bude obmanuto, te da poveruje u svaku laž koja mu se servira, koliko god delovala neuverljivo.
Pa mi smo uspeli da ubedimo sebe da se nije desilo ono što smo videli svojim očima. Uspešno negiramo događaje iz naše epohe, pa što bi nam bio problem da krivotvorimo nešto što se zbilo mnogo pre našeg rođenja, u davna, pradavna vremena od pre osamdesetak godina. Poričemo da je Srbija učestvovala u ratovima devedesetih, poričemo agresiju, negiramo nebrojene ratne zločine srpskih snaga, negiramo postojanje konc-logora za nesrbe, etnička čišćenja i genocid u Srebrenici. U tome smo istrajni, temeljni i nepokolebljivi.
Uprkos stotinama hiljada dokaza, haškim suđenjima, materijalima kojih ima toliko da ih je teško sve proučiti tokom jednog ljudskog života, uprkos najbrižljivije i najdetaljnije dokumentovanim zločinima u istoriji – ogromnoj većini građana Srbije i dalje polazi za rukom da tvrdi kako se ništa od toga nije dogodilo. Nikada ne treba potcenjivati naš talenat za samoobmanjivanje.
Uostalom, ako je Ratko Mladić neupitni srpski heroj, zašto to ne bi bio i Draža Mihailović? Ionako su radili na istom poslu, u ime iste ideologije, svako u svom vremenu. Kako je krenulo, jednog dana ćemo imati i spomenik i muzej posvećen Ratku Mladiću usred Beograda. Ili bar spomen-sobu.
