Izbori u Srbiji, to je politička novela o prošlosti. Radikali su ponovo ovde, kao i pre trideset godina. Šešeljizam je samo promenio vlasnika. Promena imena u Srpsku naprednu stranku je nevažna, i tiče se jeftinog kozmetičkog zahvata. Vladajuća partija je verska sekta, koja mimo svake logike uzdiže do komičnog božanstva opskurnu ličnost, čoveka koga inače nije moguće voleti.
Kako ovde i dalje opstaju iluzije o masovnoj ljubavi nije poznato, jer ushićenja građana pred njim nikada nema, a izgleda da nisu moguća. To je samo apstraktno obožavanje totema od gipsa, ali ta stvar ipak opstaje kao simbol svekolikog razaranja društva.
Bez neizvjesnosti
Pred parlamentarne izbore, zakazane za 21. jun, nema groznice, takmičarskog stranačkog nadmetanja, niti bilo čega što bi moglo da prene Srbiju iz mrtvog sna. Smatra se da je država instrument lopuža da zarobe društvo i potpuno ovladaju njime.
Čitava mašinerija SNS-a je u suštini paramilitarna formacija, ojačana navijačkim batinaškim odredima. Aleksandar Vučić želi najubedljiviji pobednički procenat u istoriji. To je njegov apsolutistički san, i on nije u stanju da vidi ništa drugo osim neograničene moći.
Tih 100 evra postali su mera prodaje duše đavolu. Darodavac je računao na masovno siromaštvo, i tuđim parama kupio ubedljivu pobedu. Agencija za istraživanje javnog mnjenja Ipsos odjednom mu je podigla ugled do 70 odsto podrške bolesnog glasačkog tela
Opozicija u Srbiji praktično ne postoji, ili se nalazi na margini bilo kakve politike. Njeni lideri nemaju ideju kojim sredstvima da krenu na Vučića, mada znaju da on jednom mora pasti. Opozicija nema jake lidere, niti je u stanju da definiše svoje ciljeve. To bi morao da bude pad Vučića koji je padu sklon ma kako izgledao neoboriv. Na tom nivou nastaje disperzija preostale opozicione energije na sve strane. Nedovršena i protivrečna opoziciona strategija sadrži u sebi nespojive modele otpora: parlamentarno nadmetanje, revolucionarnu borbu, bakunjinovski anarhizam, gandijevsku rezistenciju. Ili dremljivu melanholiju kao odbranu od nemoći. Ili sve to zajedno.
Svoju kampanju Vučić je vodio neprekidno usred pandemije, pokazujući ambicioznu ludost, tiransku samovolju uz niz mitomanskih iluzija. To je bilo vreme za realizaciju bahate svemoći i sadističke naravi. Sam je nabavljao respiratore iz crnih fondova, nameravao da pilotira avionom i donese sve što nedostaje. Pretio masovnim ukopima neposlušnim starcima. Držao jezive govore u kojima je obećavao sigurnu smrt svima koji ga ne slušaju, predlagao širenje ukopnih kapaciteta beogradskih grobalja...
Kupovina rejtinga
Smatralo se da je tako oborio svoj rejting, koji se jednači sa pozicijom SNS-a. Ali je pred kraj ukidanja vanrednog stanja, neovlašćeno udelio budžetski novac građanima, otvoreno plaćajući njihovu naklonost. Pojavljivao se kao spasilac i pobednik nad bolešću. Svakoga dana bio je satima na svim programima. Bio je u centru performansa u kome je stajao sam ispred stotina ekrana i držao mahniti govor, dok su kreature aplaudirale iz njegovog matrixa. Tu je svakako ostvarena fantastična ideja o stvarnosti koje ne može biti, ali je Vučić stvorio svojom ludačkom imaginacijom, i sam je bio njen najodvratniji deo. Nedavno je poslao pismo zahvalnosti na adrese svih penzionera. Nazvao ih je stubom države.
Tih 100 evra postali su mera prodaje duše đavolu. Darodavac je računao na masovno siromaštvo, i tuđim parama kupio ubedljivu pobedu. Agencija za istraživanje javnog mnjenja Ipsos odjednom mu je podigla ugled do 70 odsto podrške bolesnog glasačkog tela. Takvo spinovanje ima smisla, uz preventivnu poruku: niko nas ne može pobediti!
Ipak je na ovim „izborima“ ključna bajka o potpunom bojkotu. Pojam koji u Srbiji nije lako definisati, jer je vremenom menjao svoju suštinu i značaj. Inoviran je kao otpor ideji da se izađe na izbore. Na njima nema političkog protivnika, režim je definisan kao kriminalna banda, i njegova je partija dresirana horda, a ne politički protivnik.
U vreme masovnih protesta, opozicija, nekako udružena pred zajedničkim protivnikom, potpisuje Ugovor sa narodom u kome je ključni stav, praktično viteška zakletva, da u uslovima diktature nema slobodnih i fer izbora, pa je pogubno učestvovati u toj lakrdiji. Izgledalo je da ima nade, konačno je postignuta jednodušna saglasnost oko nečega. Tako je izgledalo.
Posle tog simboličnog potpisivanja, bilo je nekoliko akcija (embriona pobune) bez smisla i snage da se isteraju do kraja (upad u RTS, na primer, opkoljavanje Vučića u Predsedništvu). Tu vrstu ustanka kratkog metra predvodio je Boško Obradović, dinamični lider Dveri, koji je imao ekstremno desne političke ekscese u prošlosti.
Protesti su se gasili, ali je unutar opozicije počela debata o smislu bojkota.
Znalo se da Vučić, koji se bojao toga i upitne legitimnosti posle izbora, sprema svoju opoziciju (Šešelj, Čeda Jovanović, Čanak).
Demokratska stranka je bila pred rascepom. Iako je većina bila za bojkot, izdvojila se grupa zagovornika izlaska na izbore. Nije prvi put da se DS odvaja sama od sebe. Danas su Siniša Mali i Goran Vesić stubovi režima, a bili su članovi te partije u doba Đinđića.
Razjedinjena opozicija
Konačno, DS je ostala pri bojkotu. Zoran Lutovac je pokazao da ima dovoljno političke snage da spreči još jedan raskol. U bojkotu su ostale Đilasova Stranka slobode i pravde, Dveri Boška Obradovića, Narodna stranka Vuka Jeremića i Pokret za preokret Janka Veselinovića.
Još ranije je Zoran Živković (Nova stranka) najavio izlazak na izbore, uz tezu da niko nigde nije pobedio bez učešća u takmičenju.
Lider Pokreta slobodnih građana, glumac Sergej Trifunović bio je najenergičniji zagovornik bojkota. Pre nekoliko meseci održao je odličan politički govor kojim obrazlaže besmisao učešća na izborima koji ni po čemu nisu regularni.
Pre mesec dana njegova stranka je donela odluku da na izbore izađe. Objašnjenje nije bilo preterano suvislo. Sergej je posle toga pod javnom sumnjom da je na nejasan način postao adut Vučićevog legitimiteta. Pri sakupljanju potpisa dobio je batine u centru Beograda. Istukao ga je neki penzioner, uz uvrede da je izdajnik. Napadač je, kako tvrdi zastupnik bojkota nastupao samostalno. Danas je Trifunović pod zaštitim Vučićevih tabloida.
I studentski pokret Jedan od pet miliona (neformalni lider Valentina Reković) izlazi na izbore. Motivi su, kaže mlada liderka, bojkot. Ali tek kad uđu u skupštinu, to će biti bojkot parlamenta. Nejasno jeste, ali možda će funkcionisati kao protivurečnost koja se razrešava sama u sebi: ignorisanje bojkota da bi se u bojkot ušlo. To je novi model političke borbe koja počinje sigurnim porazom.
Sličan izborni oksimoron predložio je Boris Tadić (predsednik Socijaldemokratske stranke). Utopija se sastoji u formiranju izborne Liste za bojkot, koju bi činila ujedinjena opozicija.
Bez dobrog raspleta
Ne očekuje nas ništa dobro dan posle 21. juna. Mogući su agresivni izlivi trijumfalizma, osećaj nepobedivosti i dodatna tabloidna agresija. Čak uvođenje novih restriktivnih mera i ograničavanje sloboda, ako epidemija ne bude okončana. A sva je prilika da će trajati. Vučić već godinama vlada u vanrednom stanju, ali najudobnije mu je kad ga proglasi i ništa mu ne smeta da čini šta god mu padne na ostatak pameti.
Iako se građanstvo u Srbiji godinama ponaša krotko, i pristaje na sve, to bi mogao da bude samo privid. Svejedno, mit o buntovnom narodu je odavno srušen. Niko na svetu ne podnosi ono što mogu građani Srbije. Vučić govori o narodu, ali to je samo apstraktna epska poštapalica.
Napetost se oseća svuda i teško je predvideti kad će se akumulirani bes pretvoriti u pobunu koja će slomiti unutrašnju okupaciju Srbije. Zbog toga izvesna pobeda Vučića i njegove verske sekte ipak nije potpuno sigurna. 21. jun je savršeni dan za početak građanske neposlušnosti i masovni izlazak na ulice.
To bi bili izbori.
