Recepti za sreću su unosan biznis poslednjih godina. I možda je to okej.
Motivacioni govornici podstiču slušaoce na akciju ili na prihvatanje datih okolnosti, kakve god da su.
Potrebno je, izgleda, pronaći mantru, ponavljati je ponavljati ponavljati i tako iznaći najbolju verziju sebe.
Da li je istina stvarno (tako) jednostavna?
Da li je sreća zaista tako blizu, iako je često ne vidimo?
Da li su lajfkouči pronašli način za „'leba bez motike” (ipak ne, a to niko ni ne propagira) ili je ipak ponekad potrebno čuti velike istine jednostavno kazane, pa da se naćeramo na pokret?
Lajfkouči, duhovni učitelji, gurui, motivacioni govornici, mudraci... kako god ih zvali, zagovaraju isti cilj: kako u sebi pronaći optimizam i kad su životne okolnosti loše.
Kako održati povjerenje u život, kad te sa svih strana pritiskaju njegove svakodnevne banalnosti i/ili poteškoće. KAKO?
Treningom. Treningom.
Optimizam je, može biti, stvar karaktera. Ili vaspitanja. Ili životnih okolnosti.
Ali je, sasvim sigurno, i stvar treninga.
Trening živaca. Kondicija ispravnosti. Fit dostojanstvo. Izbjegavanje ofsajd zamki. Korner udarci kad iz centra nisu mogući. Igranje rukom dozvoljeno. Niski udarci nisu. Na poluvremenu uhvatiš vazduh. Pa uđeš u novu rundu.Trčiš, ali NE POD PRITISKOM CILJA, već, kao dijete, zbog prostog radovanja životu. Akadodrastemo, to zaboravimo i kupujemo da nam to sjećanje odbrave.
Zato je OK.
Ona opcija za slow motion na snimku, da dobro sagledaš svaki detalj?
Pritisni i na život.
Sagledaj.
Najbolji životni trener je život.
