Ideja o reintegraciji Kosova u ustavni poredak Srbije, koju je objavila grupa političara i intelektualaca ima jednu važnu pozitivnu stranu. Naime, najveći problem sa političkim idejama ovog tipa je da dobiju široku podršku građana, zato što su apstrakne, nisu opipljive i potrebno je dosta vremena i truda da se ljudima objasni šta one znače i kako će stvari izgledati na kraju, kad predlozi budu ostvareni.
U ovom slučaju, autori koncepta o reintegraciji Kosova u Srbiju, nemaju taj problem i time njihova inicijativa preskače jednu važnu i rizičnu stepenicu ka ostvarenju. Kako bi izgledala realizacija njihovog plana, naši građani mogu uživo da prate na slučaju Ukrajine i nastojanju Rusije da “reintegriše” neke njene oblasti u svoj sastav.
Baš kao i autori koncepta o reintegraciji Kosova, i Putinova Rusija je smatrala da su Krim, Donjeck, Lugansk, a sada i još dve ukrajinske oblasti, ustvari deo “istorijske Rusije” i da ih treba vratiti u sastav otadžbine.
U tu svrhu, Rusija je čak bila spremna da krene u agresivni rat, kojem je kao razlog i opravdanje našla baš u svom pravu na ove ukrajinske teritorije. Razume se, i na stanovništvo, svetinje i prirodne resurse, kako su u svom kosovskom proglasu napisali Vuk Jeremić, Boško Obradović, Miloš Jovanović, Matija Bećković i drugi sapotpisnici.
Srpski reintegratori, za razliku od svojih ruskih kolega, nisu predvideli vojnu silu kao način da se njihov plan ostvari. Možda su i predvideli ovu “sitnicu”, ali nisu je uključili u potpisani tekst. Ova mala razlika između ruskog i srpskog koncepta reintegracije, međutim, nije bitna – oba plana su u stvari ratna. U ideji o reintegraciji Kosova u Srbiju kaže se, ipak, da će sa Albancima biti vođeni razgovori, što je važan “mirovnjački” detalj, kako se plan ne bi odmah odbacio kao ratni. Ali o čemu bi se vodili ti razgovori Srba i Albanaca?
Samo o načinu na koji bi se reintegracija obavila, ne i o njenoj suštini, zato što o njoj nema razgovora. Možemo prilično osnovano da pretpostavimo da niko od kosovskih Albanaca ne želi da priča sa Srbijom o reintegraciji, a naročito ne o načinima na koji ona treba da se obavi. I šta preostaje? Samo intervencija srpske vojske.
Ako pretpostavimo da su autori koncepta predvideli i tu opciju, a verovatno jesu, iako je nisu uvrstili u svoj tekst, da pogledamo protiv koga bi Vojska Srbije ratovala na Kosovu, kako bi sprovela prethodno donetu odluku o reintegraciji.
Ratovala bi svakako protiv kosovskih Albanaca, jer možemo osnovano da pretpostavimo da niko od njih ne želi da se vrati u ustavni okvir Srbije i da su spremni da tu svoju želju brane i oružjem.
Koliko njih bi zaista stalo u oružani otpor, to Srbija ne može da zna pre nego što započne vojnu reintegraciju Kosova. Kao što ni Putin nije znao da li će se Ukrajinci i koliko žestoko suprotstaviti njegovoj invaziji sve dok nije kročio u Ukrajinu i ostao zatečen što njegovim trupama nisu izneli hleb i so.
Ali ono što Srbija već danas može sigurno da zna je da se na Kosovu ne bi sukobila samo sa Albancima, već i sa NATO-om. Za razliku od Rusije koja je ulaskom u Ukrajinu bila ubeđena da će se boriti samo protiv Ukrajinaca, Srbija dobro zna da je na Kosovu čeka NATO, u punom kapacitetu, jer je njegovo prisustvo i sama prihvatila i potpisala dokumente koji NATO-u daje pravo da se stara o bezbednosti Kosova, u ime UN.
Prilično je, dakle, izvesno, kako bi izgledao “način” na koji bi se sprovela reintegracija Kosova u sastav Srbije, i o tome nema razloga da se priča sa Albancima, čak i kada bi oni došli na razgovore. I tu dolazimo do najvažnijeg pitanja autorima novog plana. U čemu je interes Srbije da ratom (a to je po njima jedina opcija) pokuša da ostvari svoja prava i državni interes u vezi sa Kosovom?
Nema tu nikakvog interesa Srbije, ima samo novog ljudskog i nacionalnog stradanja, ovog puta verovatno konačnog, posle kojeg sigurno ne bi bilo nijednog Srbina na Kosovu, a vrlo izvesno ni samostalne države Srbije, možda čak ni Srba kao nacionalnog entiteta. Ali da li postoji nečiji drugi interes da se krene sa ovakvim planom reintegracije Kosova?
Nećemo ići toliko daleko da kažemo da je ovaj plan napisan u Moskvi, ima i u Srbiji sasvim dovoljno intelektualne snage za pisanje još jednog auto-destruktivnog nacionalnog projekta. Ali kada je reč o interesima, Rusija može da bude vrlo srećna zbog pojave ovakvog dokumenta, daleko od njene prve linije fronta u Ukrajini, koja se iz dana u dan sve više pomera unazad, ka ruskim granicama.
Plan za reintegraciju Kosova je zbog svojih sličnosti sa Putinovim pokušajima (nasilne) reintegracije istočnih ukrajinskih oblasti, poklon ruskim ratnim naporima, a pre svega podizanju posustalog entuzijazma kod ruskog stanovništva.
Inicijativa iz Srbije je Kremlju više nego dobrodošla, jer njom dobija alibi za sve što radi u Ukrajini i da svojoj javnosti predstavi da to kako Rusija reintegriše dobija odjek i poršku u drugim delovima sveta. Još kada ovakav plan iz Srbije dođe u istom trenutku kada Putin i Duma munjevito potpisuju odluke o anektiranju ukrajinskih oblasti, onda je efekat još jači.
I na kraju, sa čijom međunarodnom podrškom računaju potpisnici plana o reintegraciji, valjda su i o tome razmišljali, jer pitanje Kosova je odavno duboko internacionalizovano. Nema međunarodne podrške za ovakav plan, osim iz Moskve, a ona bi je sigurno pružila jer bi joj novi rat na Balkanu bio zlata vredan, u danima kada trpi teške poraze na frontu koji joj je jedini važan.
Dakle, imamo plan koji Srbiju vodi direktno u unapred izgubljen rat, državnu i nacionalnu katastrofu, i sve za račun neke druge, strane države koja u ovom trenutku vodi agresivni osvajački rat, izolovana od celog sveta.
Da li je ovo, zaista, politika koju će voditi 44 poslanika u Skupštini Srbije, predstavljajući se kao patriote? Sudeći po ovakvim inicijativama – jeste! Podsetiću sve njih na reči velikog antičkog grčkog pisca, „oca istorije”, Herodota koji je rekao:
„Mir je doba u koje sinovi sahranjuju očeve, rat je doba u koje očevi sahranjuju sinove“. Dakle, ne gurajte Srbiju u rat u kojem će da nestane!
