Stara smicalica iz analognog doba pre ere Interneta, dok su klinci još koristili ulicu kao jedinu dostupnu društvenu mrežu zvala se ,,pazi, avion!“ Znate tu foru? Obično vam priđe neki šeret koji vam izgleda poznato, neki usputni ortak ili pajtaš iz viđenja, osmehne se, oslovi vas predusretljivo ili vas još bolje gleda sasvim belo, odsutno i bezazleno. Biće to, obično, neka osoba iz drugog plana, tu, iz društva i okruženja. Ali sigurno ne verni prijatelj i neko stvarno drag i blizak, jer verni prijatelji vas nikada ne bi izlagali neprijatnosti ma kako nebitna ona bila.
Obično će vas, dakle, taj neko poznat a nepozvan prvo, u pripremnoj fazi igre zamajavati nekom do zla boga banalnom žvakom, opštim mestom neobaveznog ćeretanja. Pitaće vas kako ste ili će vas još bolje moliti da mu izađete u susret, pozajmite neku siću ili mu u nečemu drugom pomognete. On vas, naravno, pri tom, sve vreme vuče za nos, a vi ste, držeći se slepo ustaljenih normi ponašanja, mrtvi ozbiljni, i tako, ležete na uličarsku rudu, a da to niste ni znali. I upravo je tu, u toj razlici između onoga što vam se priviđa i onoga što se zaista događa, onoga što vam je nadohvat ruke, tako reći, ispred nosa, a u stvari izmiče vašoj pažnji glavna draž ali i trik „pazi avion!“ zafrkancije. U sledećoj fazi smicalice sagovornik - šaljivdžija će promeniti malo ton uvodeći sasvim novi, dramatični element u diskurs. Može to da bude i naprasna pauza u govoru ili nagli zapitan ili napet pogled na gore i put neba. Vi pratite sagovornika jer u svakom dijalogu uvek postoji nevidljiva zajednička nit želje da shvatite onog drugog, nit pažnje, uzajamnosti, dopunjavanja i time otvorenosti.
Deran to što vama fali od slike stvarnosti dopunjuje time što naglo diže prst ka suncu i oblacima i dere se: ,,Jao! pazi avion!“ I vi, pošto ste već kapitulirali na polju budne pažnje i primili se na crvenu haringu njegovog blefiranja, idete korak dalje u procep apsurda i primate se dodatno, kao Indijanac na lažni alarm sagovornikovog povika. Šarate, za trenutak, očima po praznom nebu i tražite uzaludno pogledom avion koga u stvari tu nema. Pri tom će obešenjak da konačno poentira svoju masnu foru tako što će taj treptaj i trenutak vaše slabosti, zbunjenosti, nepažnje i magnovenja da iskoristi da vam brže-bolje otme na kratko neki lični predmet, bilo torbu, kesu, knjigu ili sendvič koji držite u ruci i to ne iz neke konkretne ćari, već čisto iz simbolične naslade.
Važna je tu ta scena i spektakl javnog poniženja i nesporazuma kao takvog, zabezek i konfuzija i to da je mangup uspeo da se mangupira iz čisto mangupskih i time besmislenih razloga i da mu je u zanosu njegovog uličarskog larpurlartizma eto, pošlo za rukom da vas malo nasamari i da naočigled svih od vas napravi magarca i da sada nemate kud nego da te nove magareće uši i magareći rep, koji su vam naglo izrasli a da toga niste ni bili svesni, nosite s vrstom glumljenog ponosa do prvog ugla i dok se cela stvar ne zaboravi. „Pazi avion!“ je tako dečija, klinačka i klipanska varijacija na staru dobru temu onoga lopova koji se dernja iz sveg glasa i da svi čuju: ,,držte lopova!“
DIZANJE PRAŠINE
Nedavna cetinjska epizoda helikopterskog desanta na zelenu livadu blizu Cetinjskog manastira u jeku uličnih nereda u prestonom gradu Crne Gore, a povodom ustoličenja mitropolita Joanikija jedna vrsta „pazi avion!“ momenta samo sa mračno političkim predznakom i sa nesagledivim društvenim posledicama. Porfirijeva priča o nekom snajperu koji je pretio velikodostojnicima SPC bila je isto tako jedna vrsta dizanja prašine, stvaranja tenzije i hičkokijanskog saspensa da bi se odvukao pogled publike od onoga što se zapravo tu dešavalo. Zamajavanje javnosti bile su i šok bombe, gumeni meci, isukani pendreci i pendrečenje i koškanja i onda bačeni suzavac, kao i sukob demonstranata sa policijom i na kraju celog pseudo religijskog igrokaza samo ustoličenje Joanikija, koga su Crnogorci već prozvali iz zlurade milošte Džoanikije.
Ali podtekst hirotonije bio je očaravajuće zaverenički, onako seljački podmukao i jednako folirantski kao „pazi avion!“ mangupska fora. U tom kontekstu nije ni čudo da sve što je Džoanikije pred svoje rukopoloženje, dakle, imao da kaže je par nepamtljivih fraza promucanih neubedljivim glasom kroz zavesu od sede brade i onda su okupljeni povikali „dostojan!“ Ali je zvuk tog povika odzvonio tako šuplje i prazno unutar mističnih svodova Cetinjskog manastira, na tom svetom mestu, kojim su nekada vladali verski divovi iz dinastije Petrović-Njegoš. Naspram te tako nedvosmisleno veličanstvene istorijske pozadine geniusa loci nije nikakvo čudo da je sam obred kulminirao svojevrsnim manirizmom pompe, zlatom rekvizite i glumatanjem glavnih aktera. Bila je to, ukratko, loša predstava. A stvarna poenta svega što se oko ustoličenja desilo i dešavalo nije bilo u samom činu rukopoloženja, već u demonstrativnom pokazivanju crnogorskoj javnosti toga da sila, zapravo, Boga ne moli.
Jer ustoličenje je, pre svega, izvedeno na silu i bilo je praćeno silom. Pri tom je, kako su naknadno mediji javili, patrijarh srpski Porfirije doputovao u Crnu Goru avionom vlade Republike Srbije koji mu je bio stavljen na raspolaganje. I to bi svakako mogla da bude tema za posebnu analizu kako to vlada jedne nominalno sekularne države stavlja svoje vazduhoplove na izvol’te predstavnicima jedne od crkava sa svoje teritorije. A onda je to napadno brisanje granica između verskog i javnog prostora i institucija dodatno pojačano takozvanom „operacijom Cetinje“ u kojoj su helikopteri specijalne jedinice policije i vojske Crne Gore iskorišćeni za dramatični desant srbijanskih episkopa. Iz perspektive one čuvene Isusove izjave da caru treba dati carevo, a Bogu božije, čitav ovaj rogobatni triler oko destabilizacije crnogorske države putem mitropolitovog ustoličenja tandemu Porfirije-Joanikije ne bi baš služio na čast. Ali iz ugla čistog političkog rock’n’rolla na zadatu temu „pazi avion!“ Prvoslav Perić i Jovan Mićović pokazali su se kao ingeniozni naslednici rokera s Moravu.
MEDIJSKI SPIN
Međutim, ni ta njihova obešenjačka veština u prežvakavanju hrišćanske ikonografije u dnevno-političke svrhe i ceo ovaj bezmalo holivudski spektakl upošte ne bi mogao da postane realnost na terenu da prethodno popovi nisu medijskim putem pretvoreni u mučenike. Drugim rečima, srpska propagandna i tabloidna mašta i mašina se morala prethodno spustiti na onu zmijoliku, afričku reku koja vodi u isto ono srce tame u kome je srpski svet već bio 90-ih a čiji je vrhunac bio genocid u Srebrenici. Ali lepota „pazi avion!“ smicalice je baš u tome što nije na jednokratnu upotrebu. Može ta fora da se iznova primeni na lakoverne papane, ako se za to ukaže zgodna prilika i to je sada u Crnoj Gori, na Cetinju ponovo i uradila srbijanska DB u dosluhu sa SPC. Jer postavlja se pitanje da li bi vlada premijera Krivokapića pokazala istu revnosnost koju je inače pokazala u nasilnom isterivanju maka na konac oko Joanikijevog ustoličenja da taj element samo-viktimizacije nije bio prisutan kao ukus još neprolivene krvi u vazduhu.
Ale i bauci iza zapaljenih guma iz lelejske gore i na prilazima Cetinju, ti zombifikovani demonstranti, jeretici i komite „opasnog crnogorstva“ jednostavno su tražili ono što su i dobili, a to je drastična i melodramatična, filmska reakcija vlasti, sve sa suzavcem i helikopterima. Ali u tom insceniranom haosu a la „Apokalipsa sada!“ (Apocalypse now, F. F. Kopola, 1979) mnogima je promakla činjenica da su neki od specijalaca koji su učestvovali u „operaciji Cetinje“ bili, zapravo, junaci sa Košara, dakle veterani Miloševićevog rata sa celim svetom i sa NATO paktom. I tako se ,,pazi avion!“ krug zatvorio. Crna Gora kao članica NATO pakta ustupila je NATO helikoptere sveštenstvu zemlje koju je NATO već prethodno porazio na bojnom polju, ali protiv koje je izgleda izgubio onaj drugi specijalniji, psiho-rat za „srca i duše“ (hearts and minds) lokalnog življa, baš kao što ga je izgubio i u Avganistanu od talibana. A skriveni sadržaj „pazi avion!“ i „ene holikoptera!“ ustoličenja, ono „je ne sais quoi“ iza manevra stvaranja moralne panike i usputne kolateralne satanizacijie svih onih koji su za nezavisnu Crnu Goru je prećutno dodatno posrbljivanje i srbizacija bezbednosne zajednice i stavljanje ministarstva policije kao i vojske pod punu i potpunu kontrolu bivšeg Amfilohijevog štićenika i političkog šegrta i senovitih ruku iz Moskve, koje i te kako znaju za igru „pazi avion!“ samo na jednom mnogo višem, globalnijem nivou.
