Ko god je gledao film Diktator Saše Koena, nije mogao a da ovih dana ne pomisli na isti. Tragikomična, urnebesna, groteskna figura diktatora preplavljuje crnogorski javni prostor. Zdravko Krivokapić, od milja Boca, opijen moći i kontrolom neodoljivo podśeća na Koenova junaka.
Okružen sebi sličnima i lojalnima demonstrira diktaturu kakvu ne pamti moderna crnogorska istorija. Diktaturu svedenu na podršku nekoliko ministara i ministarki. Ako fiktivnu Republiku Vadiju zamijenite Crnom Gorom, a generala Aladina Zdravkom, eto vam Koenovog Diktatora, doduše u jeftinoj, trećerazrednoj produkciji. Sve ono što određuje generala Aladina, bez grijeha se može pripisati i Zdravku: đetinjast, tiranski, seksistički, antizapadni, egocentrični, neuračunljivi i ne naročito bistri diktator sklon terorizmu.
Vratimo se u suton 90-ih pa ćemo ugledati Zdravka koji u domu četničkog vojvode dočekuje teroristu Nikolu Kavaju. A onda se vratimo u sada i eto Zdravka koji po svaku cijenu kani sačuvati tron. Dok nemilosrdno siječe glave onih koji su mu otkazali poslušnost, a kapom i šakom dijeli promaknuća onima koji su spremni da mu služe, Zdravko gubi svaki dodir sa stvarnošću. Ali, nije li konflikt sa stvarnošću bolest svakog diktatora? Diktatorova čizma bez pardona gazi Ustav i zakone, a nekoliko preostalih, neodmetnutih ministara mobiliše ljudstvo za odbranu posrnulog diktatora.
Ono što Zdravka čini drugačijim u odnose na neke druge diktatore jeste vrijeme njegove vladavine. Možemo li i zamisliti našeg diktatora nakon deceniju, dvije, ili tri? Ono što ga poistovjećuje s generalom Aladinom je sprdnja. Naš je Zdravko baš poput Aladina predmet opšte sprdnje. Junak društvenih mreža i urnebesnih fotografija. Ali, i sprdnja zna biti i te kako opasna (Džoker?). Od samog početka vladavine Zdravko se u kostimu pripitog klovna stavio na raspolaganje beogradskim gazdama. Kuriozitet je da jedan diktator služi crkvi i moćnicima druge zemlje, pa i to Zdravka razlikuje od ostalih.
Zapravo, još nešto je ključno, a opet ga izmješta iz klišea o diktatorima. Kult ličnosti. Zdravko nije ličnost, stoga je i kult nemoguć. Ako Zdravku oduzmete političku moć, od njega neće ostati ništa. Čak ni onaj nekadašnji glasač i miljenik DPS-a, i on se u međuvremenu izgubio. Iščeznuo. Ostali su samo stanovi i kuće koje je diktator stekao za vakta bivšeg režima.
Ako Zdravku oduzmete ključeve kabineta i posilne koji mu po slovu zakona pripadaju, od njega će ostati taman koliko i od Matije Bećkovića lišenog nekoliko ljubavnih pjesama iz mladosti. Dakle, ništa. Neće ostati ni danas odani ministri. I oni će, poput onog vanjskih, pohrliti novom hranitelju. Neće ostati ni njegovi ulični fanovi, oni koji ejakuliraju na svaki govor mržnje Zdravkovih ministara, a zatim odšetaju do pozorišta u kojem leleče Matija Bećković. Kapela i pozorište imaju toliko toga zajedničkog. Znate Matiju? Najpoznatijeg lelekača Veljeg Dubokog? Morate ga znati. To je onaj što je obećavao da će nadživjeti Crnu Goru. Onaj čiji se klub čitalaca potpisuje palcem. Onaj koji je sve stekao u onom “nakaznom komunizmu”, da citiram Jovana Mićovića. Nego, što je diktator bez svoga pjesnika? Legenda kaže da je Matija u tom strašnom komunizmu, po prirodi posla, bio obavezan da sluša i zapisuje, te stoga i ne čudi da je njegov najpoznatiji lelek upravo Reče mi jedan čoek. No, vratimo se Matijinom obećanju. Obećanje ludom radovanje.
Jedino što će Matija nadživjeti je njegova poezija, i Vlada generala Aladina. Ovo prvo je već uveliko nadživio.
