U poslednje vreme mi često pada na pamet da radim uzaludan posao. Pa šta, nisam jedina koja ima takav utisak, a kad se osvrnem unazad vidim da mi je sudbinski određeno da upirem prstom u nepodobštine. Skupo zanimanje, košta đavo i po, u mom slučaju nekih 35-godišnjih mesečnih plata.
Da sam bila „baba sera“ u nekom javnom klozetu umesto „ slobodni umetnik“ (oslobođen svega i svačega na sopstvenu štetu), bar bih zaradila penziju. Ne preostaje mi ništa drugo već da se uzdam u ličnu izdržljivost dok gledam kako se politički gmazovi, lopuže, ratni huškači, propagatori zla, rata, ubijanja, smrti i svi mogući živi hohštapleri Srbije puvakaju, nagrađuju, javno promovišu u svetlu dobra i napretka. Ono što je svuda na svetu loše, sramno i besprizorno kod nas se uvažava i spada u dobro. Ponašamo se kao staretinari koji sakupljaju odbačene stvari, uz oglas koji se onomad mogao pročitati u novinama: pozovite nas, ono što vama ne treba, nama sigurno treba!
Slon-poklon: Da krenem od najbanalnijeg. Čitam kako je slon u beogradskom zoološkom vrtu povredio nesmotrenog posetioca. Ne bi bilo ništa neobično da taj uvezeni slon nije bio ubica pre no što je dospeo u Srbiju. Ubio je svog čuvara u nekom zoološkom vrtu u Holandiji. Sigurno su jedva čekali da ga se reše, ali nama je dobar jer su naši čuvari skloni brzom reagovanju i dobrom refleksu kao svi građani koji imaju mizerne plate. A ako i napadne, jebeš čuvara, ima toliko nezaposlenih koji jedva čekaju da ih šutne slon!
Moguće da je konkretni primerak kupljen preko veze, a možda i poklonjen, a poklonu se u zube ne gleda - sve dok isti nekom ne razbije glavu. Nama niko nije kriv što nemamo farmu slonova, ali zato imamo dobre veze sa Nesvrstanima, pa smatram da bi ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić učino dobro delo i mnogo više za Srbiju da tamo u gostima, umesto što im objašnjava da je Kosovo Srbija, krene u lov, donese nam neku egzotičnu životinju i tako opravda svoja silna putovanja. Ne očekujemo ni lava ni krokodila, ali bar jednog Dambića, ili žirafu da ne bacamo pare i cedimo sve klimaviji državni budžet. Što se mene tiče, poverovala bih u njegovu misiju bilo šta da ulovi, umesto što bezuspešno pokušava da izvuče zeca iz šešira.
Majka i kćerka Rebrača: Trenutno u dnevnoj štampi u nastavcima svaki dan izlaze tekstovi o majci i kćerki Rebrača, poznatim humanistkinjama, osumnjičene da su prevarile (koga nisu) i opljačkale blizu milion evra novca uplaćenog u humanitarne svrhe.
Dešava se, prevarantkinja ima svuda na svetu, ali ove su kapitalci, sudeći po onom što je do sada otkriveno. Kako je moguće da su toliko krale a da niko nije primetio, ni znao da su tome sklone? Gospođa majka je proterana iz najmanje četiri ozbiljne evropske države i Amerike, a ovde je stigla do najviših vrhova vlasti i politike. Nema ko joj nije izašao u susret, od gradskih opština do raznih državnih firmi i preduzeća. Posebno je odvratno što se u sve uključio i Infostan i uz svoje račune, koje građani svakako moraju platiti, doda i uplatnice za donaciju građana. Ovakva državna podrška prevarantima, makar u malom, jako me podseća na slučaj „srpske majke“ Dafine, za koju je ondašnja vlast znala da je prevarantkinja i bivša robijašica, pa ju je reklamirala i podržavala kao ozbiljnu poslovnu ženu i bankarku.
Država i prevaranti: „Navali narode, Dafina deli pare“, bubnjali su mediji sve dok nije pobegla sa opljačkanim parama i ojadila stotine hiljada građana. U slučaju Dafine Milanović građani su sami bili odgovorni zbog svoje pohlepe, ali danas stvari stoje nešto drugačije.
Sudeći po informacijama koje objavljuje štampa, u projekat čerupanja love u konkretnom slučaju Rebrača, uključena je i opsena prostote velikodušnih „rukovodilaca“ firmi, činjenicom da su gospođa i njena ćerka žive, svetske biznismenke, ljubavnice i prijateljice poznatih holivudskih faca. Kao u lošim sapunicama i ljubićima, stigle su do samog vrha i tzv. krunskog saveta, gde sede „ugledni“ građani Srbije. Strašno i odvratno, a verujem da bi prava i poštena istraga pomogla u razotkrivanju ove lopovske afere.
Ima takvih „gospođa“ u Srbiji koliko hoćeš, samo ih još niko nije provalio. Pa ne može da nema, kad se otkako je sveta i veka zna da se neke žene bave biznisom na svoj „način“, uz pomoćna sredstva. Verujem da nam gomila ženskih časopisa prezentuje i sladi raskošan život poznatih žena koji proizilazi iz njihove „poslovne sposobnosti“. Već je objavljeno da majka Rebrača nije diplomirani klinički psiholog, kako se predstavljala, a ja verujem da je bolja od svakog diplomiranog. Kod nas je inače uobičajena praksa lažnog predstavljanja. Laže se na angro, laž je legitimna i uobičajena kao sneg u decembru.
Tehnika ogledanja kokošaka: Jeste li nekada čuli da na selu postoji tehnika koja se zove ogledanje kokošaka? Tehnika je jednostavna, u kokošinjcu se uhvati koka nosilja i gurne joj se prst u zadnjicu, da bi se videlo hoće li skoro sneti jaje. Ako domaćica napipa jaje, koka ostaje u živinarniku da ne bi snela negde napolju ili u komšiluku.
Danas mi pada na pamet da svet Srbiju glada kao matoru, prefriganu kokošku koju malo, malo neko „ogleda“ i proverava. Tu su naša braća Rusi najrevnosniji. U poslednjem slučaju nije palo samo „ogledanje“ nego bogami i muljanje po još neočvrslim jajima u zametku. Izvesni direktor slavenskog instituta Nikiforov, portparol ruskog ambasadora Konuzina, šalje aber da Konuzin neće doći u Varvarin na razgovor o eventualnom ulasku Srbije u NATO, pa makar to bila samo diskusija na temu. Svi se naši odmah poplašili i otkazali varvarinsku konferenciju.
Ne, Rusija se ne meša u unutrašnje stvari Srbije, samo se čudi, kaže Nikoforov (kao dobar đak Voje Šešelja, ili Voje 2, zvanog Koštunica), otkud poverenje u NATO i ljubav od strane Srbije kad su nas otoič ti isti bombardovali! Uopšte se ne pita otkud ljubav prema Rusiji posle ljutih Staljinovih sankcija 1948. i ondašnjeg prepuštanja Srbije gladi i neimaštini? Ne pita se Nikiforov ni otkud privrženost i ljubav prema Rusiji koja nije prstom mrdnula da spreči NATO bombardovanje? Veruje i oslanja se na one političke snage u državi koji sve znaju i svega su svesni, ali vole da budu ruske sluge, pa to ti je!
Građani Srbije nemaju iskustvo zemalja istočnog bloka, što se sad pokazuje kao šteta, a nemaju ga ni naši političari, inače bi bar nešto guknuli na ovu osionost. Mudro ćute. Samo su dve opcije u igri - ili ništa ne osećaju, ili im se dopadaju ruski prsti.
Ljiljana Jokić Kaspar (e-novine)
Oprema teksta: Portal Analitika
