Da li su Crnogorci zaboravili na Tita? Sudeći po bledom sećanju njegovog rođendana prošlog 25. maja u Podgorici, osim starih branilaca jugoslovenstva i crnogorske zastave, kod njegovog kipa iz 2018. godine u Parku Sv. Petra Cetinjskog, nije bilo drugih entuzijasta. U Hrvatskoj nije bilo tako, u njegovom rodnom Kumrovecu bile su na hiljade njegovih poštovalaca, bilo je i omladine. To je lepo, jer je njegov rođendan shvatan i kao Dan mladosti, kao otvorena kapija za njihovu budućnost. Bilo je i u Beogradu na stotine hodočasnika na Titovom grobu. To razumemo, on je stvorio veću Srbiju od dinastija Obrenovića i Karađorđevića. Nije tu u pitanju jedino poštovanje njegove veličanstvene ratne epopeje.
Kako to da ni DPS u Crnoj Gori nije jasno obeležio Titove doprinose Crnoj Gori za koje se upravo ta najjača politička struja najsrčanije bori da opstanu? Tito je obnovio crnogorsku državu uz najveće poštovanje crnogorskih ratnika u Drugom svetskom ratu koji su ga do toga pobednički doveli. Crnogorci su sami obnovili svoju zemlju, njima niko nije pomogao. A oni drugima jesu, jer su ratovali za slobodu svih drugih Slovena u jugoslovenskom prostoru. Konačno, Titograd je slavio Titovo ime od 1946. do 1992. godine. Tito je bio ktitor grada.
Tito je stvorio veću Crnu Goru od zemlje kralja Nikole Prvog. Zašto ga onda Crnogorci ne slave? A Hrvati su ga slavili iako je stvorio manju Hrvatsku od one koju je kao banovinu odobrio knez Pavle Karađorđević 1939. godine i neuporedivo manju od kvislinške Pavelićeve NDH iz 1941. godine. Sve čudnije od čudnog.
ČUDA NAŠIH HIMNI
A čudno je više od ičeg to što je Titova podgorička bista iz 2018. godine otkrivena uz dve himne, gde je u obema istorijat Titovih neprijatelja. Prva je nova crnogorske himna iz 2004. godine ,,Oj, svijetla majska zoro“, a druga je ,,Hej, Sloveni“ koja uopšte nije jugoslovenska. Prva sadrži strofe Titovog fašističkog neprijatelja Sekule Drljevića - koju je sa pravom odbacivao predsednik Crne Gore Filip Vujanović. A druga je himna fašističke Republike Slovačke od 1939. do 1944/45. godine, koja poreklom uopšte nije fašistička, već je panslovenski tekst slovačkog sveštenika Samuela Tomašika iz 1834. godine. I niko ne zna ko je bio kompozitor muzike za tu himnu koju su Poljaci izvodili još pre Slovaka, ali su kroz nju sproveli svoj libretto pod nazivom ,,Još Poljska nije umrla“.
Himna ,,Hej, Sloveni“ u 19. veku pevala se i u Sloveniji u epohi dizanja libertetskog nacionalizma. Bila je himna oslobodilačkog sveslovenstva od austrijske dominacije. Možda smemo da pretpostavimo da ju je Tito zbog bliskosti Zagorja sa Slovenijom slušao daleko pre nas.
Ceo tekst zajedno sa poljskom muzikom te slovačke himne mi smo doslovno preveli 1945. godine. Nema u njoj ničeg jugoslovenskog, već jedino poziva na sveslovensko bratstvo koga su u 19. veku naročito forsirala slovačka i češka sokolska gimnastičarsko-izviđačka omladinska društva. Čudno je da o poreklu i smislu ove himne naš narod nije gotovo ništa znao.
Kao što malo ko zna da je muziku za hrvatsku himnu ,,Lijepa naša domovina“ komponovao 1846. godine Srbin iz Vinkovaca, inače tada kadet u glinskom garnizonu, Josif Runjanin. No, ona se nije odmah tako zvala kod svog pesnika Antuna Mihanovića. Zvala se ,,Horvatska domovina“, kako je prvi put objavljena 1835. godine. Neki misle da je Runjaninova muzika hrvatske himne pomalo i plagijat jednog dueta iz Donicetijeve opera Lučija od Lamermura. He, ali njegova muzika na tekst pančevačkog prote Vase Živkovića ,,Rado Srbin ide u vojnike“ čista je kao suza, inače je u sekvenci ne bi uneo Čajkovski u svoj srpsko-ruski ,,Slovenski marš“ iz 1876. godine , a mlađi Štraus u ,,Srpski kadril“ iz 1846. godine. Milo nam je da kadril baš Slovačka filharmonija iz Košica odlično izvodi.
I slovačku zastavu u svim dimenzijama i bojama je preuzela Titova Jugoslavija koju je potom ,,dopunila“ crvenom zvezdom. Ova kvislinška slovačka Hitlerova država, koju je vodio katolički sveštenik Jozef Tiso, zajedno sa Nemačkom napala je Poljsku 1939. godine i SSSR 1941. godine. Tiso je obešen 1947. godine kao izdajnik naroda, a Drljevića su umorili četnici u Judenburgu u Austriji svetivši mu se za zavereničku smrt svog vojvode Pavla Đurišića. Nažalost, zločinca.
TITO KAO PANSLOVEN
Tito i mi mnogi sa njim voleli smo himnu ,,Hej, Sloveni“. Ona nikada nije ustavno proglašena za jugoslovensku himnu - i mi razumemo zašto je to tako. Ona nije bila naša, a i slovački fašisti su je uprljali, ali smo je ipak izvodili kao svoju, na čuđenje Slovaka i Poljaka. Ali zašto ju je Tito uzeo?
Mi znamo da je to bio deo Staljinovog i Titovog razmatranja. Tito je odbacio ideju da naša himna bude ,,Internacionala“, jer ju je već i sam SSSR odbacio 1944. godine i zamenio himnom bez pretenzija na svetskog inspiratora revolucije. Himna ,,Internacionala“ ujedinjava proletere kao socijalni sloj, ali ne poziva na etničko bratstvo naroda. Staljin je te godine postao veoma blizak ideji ujedinjene sveslovenske države pod vođstvom Moskve s obzirom na to da su svi Sloveni tada bili pod kontrolom sovjetske vojske. Jedino Jugoslavija nije. Prvi talas Hitlerovog Lebensraum plana za istrebljenje Slovena odnosio se na Poljake, Čehe i Ruse, a u drugom talasu odnosio bi se na Slovake, jugoslovenske narode i Bugare. Česima je to bilo jasno sa gubitkom Sudeta 1938. i potom obrazovanjem ,,nezavisne Slovačke“ 1939, a Poljacima 1939, a Rusima, Belorusima i Ukrajincima 1941. godine.
STALJINOVO OBJAŠNJENJE
Staljin je 1945. godine sa ponosom objavio pobedu ,,u dugovekovnoj borbi slovenskih naroda za svoju egzistenciju i nezavisnost“ protiv ,,tiranije Nemačke“. Međutim, Česi i Poljaci decenijama pre toga nisu želeli moskovski patronat. U 19. veku Česi su bili u granicama austrijske imperije nosioci pan-slavizma bez imperijalne Rusije, dok Poljaci u rusko sizerenstvo nisu verovali i držali su da su im Rusi glavni neprijatelji. Pokazalo se u 20. veku da su im to ne samo Rusi, već i Nemci. Ipak, pre toga, Rusi su postepeno prilazili panslavističkoj ideji i potom snažno ka njoj krenuli posle formiranja Austrougarske 1867. godine kojim je teritorija Mađarske uvećana na račun slovenskih teritorija i ušla Slovenima u trbuh i razdvojila ih na severne i južne. Moskva je počela da sama širi glas o interesu za bratsko spasonosno ujedinjenje Slovena, ali pod njom kao čuvar-kućom. Njima Česi to u prošlosti nisu dozvoljavali jer su želeli demokratsku i decentralizovanu slovensku državu bez carističkog i autokratskog uređenja Rusije. I to su snažno isticali Tomaš Masarik i Edvard Beneš u 20. veku, veliki češki državnici.
Brzo posle napada Nemačke na SSSR 22. juna 1941. godine, Staljin je 10. avgusta1941. godine organizovao u Moskvi ,,Sveslovenski kongres“ sastavljen od slovenskih begunaca iz istočne Evrope i domaćih zanesenjaka. Osnovan je operativni komitet. Tada je Aleksej Tolstoj ubeđivao ,,kongresmene“ da odbace staru nevericu u despotsku Rusiju, a sledeće godine je u ,,Pravdi“, usred ogromne vojne pomoći Zapada očajnoj Moskvi, govorio o ,,arogantnom Zapadu koji nomadski osvaja Istok“ i da je cela istorija Slovena borba protiv ,,despotije Zapada“. Rusku istoriju, kako carsku, tako i boljševičku, nije karakterisao kao kolonijalnu despotiju. Od poznatih Rusa u grupi osnivača Sveslovenskog komiteta bio je kompozitor Dmitri Šostakovič. Od 1942. godine je krenuo list ,,Sloveni“. Držani su brojni patriotski mitinzi po državi u ratnom stanju.
MUKE EDVARDA BENEŠA
Bivši čehoslovački predsednik države Edvard Beneš, u egzilu u Londonu 1943. godine, posetio je SSSR preko razrušenog Staljingrada gde mu je u Moskvi priređen raskošan doček - u gladnoj Rusiji. Tada ga je Staljin ubeđivao da će posle rata svi Nemci iz Čehoslovačke biti izbačeni - što nije lagao. Ali nije do kraja ubedio Beneša da će sveslovenska država poštovati svaki narod, što je već sledeće godine potvrdio namernim dopuštanjem Nemačkoj da uništi varšavski ustanak Poljaka kako bi dobio neotpornu Poljsku na dlanu. Beneš se zaprepastio kada je čuo da Staljin održava odnose sa kvislinškom Slovačkom i da je anektirao rusinsku Podkarpatiju. Kada je Beneš u martu 1945. godine ponovo došao u Moskvu, Staljin ga je ubeđivao da je to bilo samo zbog nesretnih ispada sovjetskih vojnika na slovenskim teritorijama bez znanja Moskve. I rekao je da su sa predstojećom pobedom nad Hitlerom rođeni ,,Neo-Sloveni“ pred kojima je ujedinjenje na pravednoj ravnopravnosti svih Slovena. Moderni Neo-Sloveni nemaju razloga da gaje bojazan od Moskve.
BEOGRAD PRISTAO NA RUSKI PLAN
Jugoslavija je bila prva komunistička zemlja u Evropi koja se 29. novembra 1945. godine nazvala po sovjetskom ugledu kao ,,narodna republika“. Nije se deklarisala kao država radničke klase. Tito je ustanovio u Beogradu Sveslovenski komitet, koji je ustanovljavan i širom istočne slovenske Evrope, ali i među Slovenima u zapadnoj Evropi, u SAD, Kanadi, Novom Zelandu, Australiji, Latinskoj Americi i na drugim teritorijama.
Tito je na Staljinov nagovor pristao da Beograd bude administrativni centar sveslovenske politike ujedinjenja da bi se poništila sumnja u kolonijalnu zaveru Moskve. Otuda je u decembru 1946. godine u siromašnom Beogradu održan veličanstveni Drugi sveslovenski kongres sa stotinama delegata iz celog sveta. Kongres je odlučio da se osnuje Generalni slovenski komitet sa potvrđenim Beogradom kao glavnim štabom operacije. Došao je i ponovo izabrani predsednik vlade obnovljene Čehoslovačke Edvard Beneš.
Oni koji poznaju Beograd setiće se da je za tu priliku građena zgrada neobične arhitekture u Cvijićevoj ulici na Paliluli. To je bila prva beogradska nova zgrada posle rata. Sada je ona pomalo oronula stambena zgrada potamnjene i zastarele fasade. U njoj je zamišljeno da bude i štab INFORMBIRO-a, udruženje komunističkih partija sveta osnovano 1947. godine u Varšavi. Sa naše strane u Poljskoj na osnivačkom zasedanju bili su Edvard Kardelj i Milovan Đilas.
TITO SE RAZOČARAO - RUSI BIJESNI
Na sveslovenskom kongresu u Beogradu uveliko se pevala himna ,,Hej, Sloveni“. Učesnici kongresa su bili oduševljeni. Na bini su iza slika petorice šefova evropskih slovenskih država razvijene njihove zastave, a na ruskom jeziku je ispisan transparent sa pokličem: ,,Da živi bratstvo i jedinstvo slovenskih naroda“! To je bio slogan jugoslovenskih komunista. Održana su još dva kongresa, u 1947. i 1948. godini, pre sukoba Moskve i Beograda. Ti kongresi su se otkrili kao podanički ditirambi politici zavisnog socijalističkog bloka i suprematije SSSR-a. To je Titu otvorilo oči. A kada je Edvard Beneš video nasilno pretvaranje Čehoslovačke u sovjetskog kmeta 1948. godine, dao je ostavku na mesto predsednika države i posle nekoliko meseci umro.
Rusi su brzo izdali sveslovensko državno ujedinjenje, ali ga je Jugoslavija dokrajčila. Sovjetski savez nije mogao da privoli Tita da uvrsti Jugoslaviju u ekonomski program regionalnog razvoja sovjetskog bloka, niti je mogao da dobije pristanak jugoslovenskih komunista da slede moskovsko kolonijalno nametanje discipline u nasilno formiranim socijalističkim zemljama. Osim toga, Moskva nije mogla da Mađarskoj, Rumuniji i istočnoj Nemačkoj objasni zašto bi one morale da budu pod planom razvoja slovenskih država. Otuda je Moskva posle 1948. godine postepeno napuštala ideju slovenskog bratstva u korist proleterskog internacionalizma i vratila se na ideologiju klasne solidarnosti.
Odumiranje panslovenske ideje je posebno burno krenulo kada je Jugoslavija isterana i iz sovjetskog INFORMBIRO-a, neuspešne imitacije moskovske komunističke internacionale, Kominterne, osnovane 1919. godine a raspuštene 1943. godine. Jugoslovenski komunisti posle 1941. godine nisu je sledili. A operativni sveslovenski štab je tada iz Beograda prebačen u Moskvu. Tamo je konačno zgasnuo 1962. godine kad je spao na samo jednog zaposlenog.
Titova Jugoslavija je prozrela oba osvajačka plana SSSR-a, kako njegovu dominaciju preko panslovenske ideje, tako i preko dominacije udruženja komunističkih partija pod disciplinskim štapom Moskve.
CRNOGORSKI RUSOFILI
Mi sumnjamo da je crnogorskim rusofilima važno da se upoznaju o ruskom skrnavljenju ideje panslavizma i veličanstvenom otporu Tita da nam Moskva bude gospodar. Tito je sahranio panslavizam i rusku prevaru. Ali nije i himnu ,,Hej, Sloveni“. Mi smo je sahranili posle njega. I mi smo sami razbili svoju panslovensku državu, a ne on. Njegova himna je sigurno ostavljala toplinu u srcima mnogih među nama.
Nijedna nezavisna slovenska država ne gaji danas poverenje u politiku Moskve, osim Lukašenkove Belorusije i savremene nacionalističke Srbije. Moskva je na nivou vlada u latentnoj zavadi sa svim drugim Slovenima ili su ovi na oprezu, iako Slovaci Roberta Fica to manje pokazuju. Poljska, Češka, Hrvatska, Slovenija, Bugarska, Makedonija, Bosna i Hercegovina - Sarajevo znaju šta se događa. Srbija se pravi da ne zna i potkazuje Moskvi imena ruskih političkih emigranata u Beogradu i tera ih van.
Frontovski nacionalisti u Crnoj Gori možda ne osećaju razlog opšteslovenskog otpora moskovskom shvatanju panslavizma, jer Rusija nije nikada osvajala Crnu Goru, a i danas u njoj ima i više od 20.000 ruskih stanovnika imigranata. Moskva je zamenila panslavizam podsticanjem otvorenog rusofilstva.
Na martovskom međunarodnom ,,kongresu“ rusofila u Moskvi 2023. godine nije tamo bilo nijednog Crnogorca. Bio je samo jedan prištinsko-beogradski glumac, navodno vezan za Udruženje novinara Crne Gore koji podržava rusku agresiju na Ukrajinu. Taj kongres je bio farsa. Na njemu su glavni govornici bili američki glumac Stiven Sigal, Putinova glasnogovornica Marija Zaharova, ruski šovinista Aleksandar Dugin, De Golov unuk advokat Pjer de Gol i drugi od sličnog uticaja. Iz Srbije su na ,,kongres“ otputovala dvojica poslanika iz ultra-reakcionarne partije ,,Dveri“. I tipično za njihov domet, pečatili su svoje shvatanje rusko-srpske ljubavi poklonjenom ikonom Sv. Save Sergeju Lavrovu, glavnom domaćinu skupa. Moskva je tada potvrdila da je rusofilstvo politički program ekspanzije Rusije. Ostali su epigoni.
Tako je kod Tita u Podgorici 25. maja 2025. godine ipak bilo više stvarnih Crnogoraca, nego što ih je bilo u Moskvi pre dve godine. No, brojevi ne govore uvek mnogo. Mnogo više govore zdrav razum i milina patriotske duše.
