Predlaganje Zdravka Krivokapića za mandatara buduće vlade, te rad na reorganizaciji stranke nakon izbornog fijaska postavlja Đukanovića ponovo na sam vrh političke scene Crne Gore, ali i regiona, predstavljajući ga kao „namazanog“ ali modernog evropskog političara. Povratak na pragmatičnu politiku delovanja mogao bi povratiti poverenje glasača u politiku DPS te eventualni preokret na političkoj sceni Crne Gore.
Dugogodišnje iskustvo i pragmatičnost predsednika Đukanovića još jedanput je pokazano zrelom i promišljenom odlukom da za mandatara nove vlade Crne Gore predloži Zdravka Krivokapića. Ovakav potez predsednika Đukanovića ide potpuno u njegovu korist dajući mu na vremenu da sredi situaciju u svojim redovima, ali i pokaže javnosti da na političkoj sceni Crne Gore nema stranke koja svojim organizacijom i radom može da parira DPS.
DPS je krenuo u „restrukturiranje“, a svoje novo ruho bi mogao pokazati već do kraja godine, nakon vanrednog kongresa stranke. Put kojim bi DPS mogao da krene ne bi se razlikovao od onih koje smo imali priliku da vidimo u Srbiji nakon sloma režima Slobodana Miloševića, kada je došlo do kadrovskih promena u do tada vladajućem SPS ili onog koji se desio padom HDZ sa vlasti nakon afere dovedene u vezu sa Ivom Sanaderom. U Srbiji je Ivica Dačić, predsednik SPS, kroz unutarstranačke reforme i „pomirenje“ sa Borisom Tadićem obezbedio sebi povratak na tron postajući 2012. godine premijer vlade Srbije uz ponovno pozicioniranje SPS kao ključnog igrača u formiranju tadašnje ali i budućih vlasti u zemlji.
Kozmetičke promene unutar SPS nisu napravile otklon od Miloševićeve politike niti su u drugi plan potisnule elemente perverzne politike 90-ih. U Hrvatskoj, zbog koruptivnog skandala Sanadera, HDZ je izgubio izbore i pribegao reformama koje su HDZ u koaliciji obezbedile povratak nakon pobede na izborima 2012. godine. Međutim, politika tadašnjeg predsednika HDZ Tomislava Karamarka, dovela je u kratkom roku do raspada vlade i novih izbora. Kroz strukturne reforme oličene u otklonu od desničarske politike svog bivšeg lidera i jasnom opredeljenju za evropske vrednosti, HDZ dobija novog predsednika koji svojim radom u dva mandata obezbeđuje povratak HDZ na vlast, a Hrvatska dobija novog premijera, predsednika HDZ, Andreja Plenkovića.
Reforme unutar DPS mogle bi biti strukturne, poput onih u hrvatskom HDZ, ili kozmetičke, slične onim u SPS, što zavisi od toga želi li i treba li DPS da odustane od predsednika Đukanovića, odnosno onoga što on predstavlja. Teško da se DPS može „osloboditi“ Đukanovića, ali svakako da može da napravi zaokret u svojoj donedavnoj politici prema SPC, profiliše nova lica stranke kako bi na vreme pripremila platformu za nove, prevremene izbore sa jasnijim opredeljenjem strukturnim političkim i ekonomskim reformama na evropskom putu Crne Gore. Ovakav DPS postao bi primamljiv koalicioni partner političkim organizacijama koje danas stoje iza Dritana Abazovića i Alekse Bečića.
Sa druge strane, formiranje Crnogorske vlade prate turbulencije čiji će rezultat neminovno biti slaba koaliciona vlada formirana kroz „trule“ kompromise i opterećena mnogobrojnim zahtevima velikog broja stranaka koje će u njoj participirati. Takođe, pritisci koji dolaze iz Srbije i EU su neusaglašeni i ne dodiruju iste strane „pobedničkog tima“. Svakako ovakva vlada neće biti dugotrajna, ali će ojačati prisustvo pojedinaca na političkoj sceni čiji politički aktivizam ubira sve veće poverenje građana.
Trzavice između Dritana Abazovića i ostatka „pobednika“, a u vezi sa spornim resorom bezbednosti, jesu ključni element dugog odlaganja formiranja vlade, ali i eventualni kamen spoticanja u njenom funkcionisanju nakon formiranja. „Crno na bijelo“, kao i koalicije „Mir je naša nacija“, su opcije čije dosadašnje delovanje „iritira“ stranke „nacionalnog spasa“ i istovremeno opcije koje imaju ogromnu koalicionu širinu. Potezi koje povlači Dritan Abazović, veoma promišljeni i sigurni, neće izazvati njegov eventualni izlazak iz „saveza“, ali bi mogli dovesti do „izbacivanja“ iz istog. Ovakav scenario ne bi nužno bio loš jer bi mogao razotkriti pozadinu političkog delovanja pojedinih, pre svega prosrpskih političkih subjekata unutar „ekipe“ i njihove ne toliko pametne planove za budućnost Crne Gore.
Reorganizacija stranke i iščekivanje „grešaka“ buduće vlade su karte na koje igra Đukanović. Uzimajući u obzir sve što se dešava u Crnoj Gori od izbora do danas ne postavlja se pitanje da li će se DPS vratiti na vlast u Crnoj Gori, već kada će se to desiti. Čekajući Godoa ne bi bilo iznenađujuće da usled opterećenog funkcionisanja vlade i preraspodele snaga, Predsednik raspusti Parlament i raspiše vanredne parlamentarne izbore nakon kojih bi rezultat „dogovora“ mogao biti mnogo drugačiji od onog postignutog na poslednjim izborima.
