(Specijalno za Portal Analitika iz Beograda)
Mišljenje Međunarodnog suda pravde iz Haga već je stiglo u Beograd, saznaje Portal Analitika. To tvrdi jedan od insajdera, srpski stručnjak koji je bio uključen u gotovo sve pregovore o Kosovu posle 2000. godine i koji je učestvovao u kreiranju strategije za nastup Srbije pred ovim Sudom.
Ovaj stručnjak tvrdi da će presuda imati dve ključne stavke. Prva je da će Sud, navodno, dati savetodavno mišljenje da nezavisnost Kosova nije u skladu s međunarodnim pravom. To će izazvati opštu konsternaciju u Beogradu i okolini.
Ali, postoji i druga stavka. Ona, navodno, kaže da je Srbija (odnosno, režim Slobodana Miloševića) 1999. godine izvršila genocid nad kosovskim Albancima i da je zato njihova (Albanaca) reakcija bila legitimna. Ta će stavka, naravno, izazvati euforiju od Prištine do Tirane.
Kakvo god bilo savetodavno mišljenje, u Srbiji je stvoreno raspoloženje i očekivanje da će posle odluke Suda u Hagu, bitka za Kosovo biti preseljena na Ist river, u Ujedinjene nacije čija bi Generalna skupština pod uticajem beogradskog „pi ara” mogla („prostom” većinom) da izglasa Rezoluciju koja bi bila „platforma” novih pregovora sa Prištinom. S jednim jedinim ciljem – da se Kosovo sačuva u granicama Srbije.
Beogradski kompromis: Ni sam Beograd, odnosno njegova trenutna politička elita, nije previše sigurna u ovakav rasplet.
Zato se, s jedne strane, nesmanjenom žestinom nastavlja lobiranje i „pi ar” kod članica Ujedinjenih nacija, a s druge strane, šalje se ključnim svetskim igračima (SAD i Evropska unija) poruka da je Srbija spremna na svaku vrstu kompromisa, uključujući i podelu Kosova (stara reciklirana ideja „oca nacije”) kojoj je bio blizak i pokojni premijer Zoran Đinđić nekoliko meseci pre ubistva. Negde potajno spominje se i zamena teritorija – na primer, Mitrovica za Preševo.
U pokušajima da se bude kreativan kako bi se makar sačuvao politički privid prisustva srpske države na Kosovu spominje se i plan – Z4, dakle ono što je zvanični Zagreb nudio Milanu Martiću i Milanu Babiću za Kninsku krajinu, a Milošević iz Beograda glatko odbio. Sada se model Kninske krajine nudi Albancima na Kosovu.
Primetno je, međutim, da se sve manje insistira na staroj formuli „više od autonomije, manje od nezavisnosti” s kojom je Vojislav Koštunica slavno izgubio na pregovorima u Beču. Izgleda da je aktuelnoj političkoj garnituri u Beogradu postalo jasno da je ta formula jedno prazno ništa, jer ni u vreme pregovora u Beču glavni srpski pregovarač Slobodan Samardžić nije umeo da odgovori na pitanje šta ta „čarobna” formula uopšte znači.
Odustalo se i od preglasnih floskula o „teritorijalnom integritetu i suverenitetu” Srbije, jer je neko sadašnjem srpskom šefu diplomatije došapnuo da je još u Rambujeu jedan od svetskih pregovarača odbrusio Milanu Milutinoviću da „ne treba zaboraviti da su velike sile svojevremeno Srbiji dale teritorijalni suverenitet i da sada mogu i da ga oduzmu”. (Ne) postojanje vizije: Jedino izvesno u neizvesnom iščekivanju odluke Suda je da tema „Kosovo” ponovo isisava svu kreativnu i pozitivnu energiju srpske političke elite. Vizija Srbije u Evropi stavljena ne pomalo „na led”, što se vidi i po tome da Vlada do sada nije odradila ni 40 odsto zadatog posla na evropskoj mapi puta. Ali, vlada premijera Mirka Cvetkovića i mnogo više predsednik države Boris Tadić suočavaju se sa izazovnim fenomenom – većina građana (fascinantne dve trećine) traži kao glavni politički cilj evropske integracije Srbije.
Kosovo više nije, kao u vreme konzervatnog nacionaliste Vojislava Koštunice, politički prioritet širokih narodnih masa. Tadićeva partija i koalicija pobedila je pre dve godine na parlamentarnim izborima obećavajući čvrsto trasiranje puta Srbije u Evropsku uniju.
Pokušaj da se sada promeni prioritet i Kosovo vrati u vrh državnih ciljeva na način kako ga vidi šef diplomatije Vuk Jeremić ne nailazi na preveliki entuzijazam građana.Kakvi god bili savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu i debata u Generaloj skupštini UN, u odnosima Beograda i Prištine, ili Prištine i Beograda, potrebna je nova realnost.
Kako ona treba da izgleda i na čemu da počiva?
Možda ju je najbolje pre neki dan formulisao jedan od moćnih srpski kapitalista sledećom rečenicom:
- Ono što očekujem od predsednika moje države je da sedne za isti sto sa Hašimom Tačijem da se dogovore i „overe” sadašnje ekonomske odnose koji se odvijaju u sivoj zoni. Za nas je tržište Kosova veoma važno.
Miša Brkić
