Ovo želimo Crnogorcima u 2024. godini: Da sami kormilare svojim brodom na Jadranu i sami podižu zastavu na Lovćenu bez Beograda i Banjaluke i bilo koga drugog. I neka tako bude svima onima koji su Dukljani, Zećani, Dalmatini, Kotorani, Ulcinjani, Brđani, Crnogorci, Srbi, Budvani, Vlasi, Arbanasi, Barani, Podgoričani, pravoslavni, katolici, muslimani, liberali, demokrate, komunisti, ćiriličari, latiničari - i svim drugim patriotama ne manje važnih i časnih imena i zvanja.
Od složnog naroda jednog govora dobismo u Crnoj Gori rovovske vojske sa govorom baruta. A kada se crnogorski odredi istrebe, ući će u Podgoricu stvarni gospodar. On nije iz Crne Gore, on je u gradu ispod brda turskog imena Avala i na reci keltskim imenom Dunav. Možda je to ime i persijskog, a možda i latinskog porekla - ali nije slovenskog, ni srpskog, ni crnogorskog. A to ime i ta matica povezuju silne narode. I ako to može Dunav, onda to mogu i sve reke i morske obale i u Crnoj Gori. Ko to sada ne želi da vidi, sutra mu nijedne naočare neće otvoriti oči.
DVA LICA
Nadu nam daje stari rimski bog Janus po kojem se zove mesec januar. On je imao dva lica. Zadnja strana glave mu je gledala unazad na staru godinu, a prednja unapred, na novu. Prva je gledala na prošlost a druga na budućnost.
Niko ne može da kaže šta će Janus videti u Crnoj Gori od 1. januara 2024. godine, ali sa verovatnoćom možemo misliti da će i dalje posmatrati kako joj se duša razdire između Brisela Beograda i Moskve. To mu je gledala godinama unazad zadnja polovina glave. Posebno od 2020. godine.
Prednja polovina će gledati borbu Crnogoraca da sačuvaju državu. Taj napor će verovatno teći u toku silazne moći velikosrpskog režima u Beogradu da se održi na konju. Ko god misli da Podgorica može sa lakoćom da se otrgne od Beograda, veliki je amater. Ništa se od gužve sa beogradskom crkvom i atentatorskim vođama ,,srpskog sveta“ u Crnoj Gori ne bi dogodilo da je Beograd zdrav. I mi bismo se tada međusobno grlili. No, Beograd je izgubio razum u svom svetu promena granica pokušavajući da se vrati na velikosrpske ciljeve od pre Prvog svetskog rata. I stoga jedinog saveznika ima u Moskvi. A Kremlj je napredak ruskog naroda žrtvovao u korist obnove granica iz vremena imperije Romanovih i boljševika.
Da li ste primetili da velikosrpski nacionalisti u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, nikada ne osuđuju velikoruska osvajanja Istočne Evrope, Baltika, Sibira i islamske Azije? Nikada zbog moskovske politike nasilne rusifikacije ne osuđuju uništavanje razvoja i kulture tamošnjih naroda. Možda je opravdana naša bojazan da i prijateljske velike sile to mogu da učine - ne jedino zbog kompleksa kolonijalne krivice iz prošlosti.
Budu li velike sile opraštale Rusiji ekspanziju u Ukrajini i granično podrivanje istočno-evropskih, baltičkih i azijskih država, onda će joj možda opraštati i podršku Beogradu da osvoji Crnu Goru. Takvu Moskvu i Beograd je do sada gledala zadnja polovina Janusove glave. A prednja?
JANUSOVO OBZORJE
Za Crnu Goru je sigurno smirujuće da bog Janus ne misli da nije važno da li će na Baltiku Letonija pasti pod Moskvu, jer se ne može olako prenebregnuti da je ona izmislila božićnu jelku Hrista Spasa. Neće biti lako Rusiji da ponovo juriša na svetsku svetinju u Letoniji - ali nerazumna glava u Kremlju i to može. To je u savezu sa Hitlerom već učinila 1940. godine. I onda je posle 50 godina izgubila plen.
Crna Gora svakako nema patent sličan letonskom. To je tako jer velikosrpski nacionalisti ne daju narodu Crne Gore da misli da Sveti Vasilije Ostroški brani Crnu Goru već da zahteva njenu propast u korist Avale. Njega beogradski kaluđeri u Ostrogu premazuju gelom „mirom“ da čudom otrgne državu Njegoša od svog naroda. A narod, kad ga propagandom i korupcijom zalude, onda on, kao i svaki slepi sledbenik, ne misli da Vasilije miriše na gel, već da sam od sebe miriše na cvetnu livadu slobode.
Koji svetac brani Podgoricu? Sve ih je mađijom oteo tuđin iz Beograda. Crnogorci će se stoga braniti bez crkve. Sa vremenom i srećom, uz promenu vlade pod Avalom, uveriće se da postoji i druga Srbija koja nema ništa protiv toga da Podgorica i Beograd gledaju na svet sa oba ravnopravna oka.
Možda Janus vidi Crnu Goru našim očima. Možda joj pridaje važnost strateškog mediteranskog položaja, kao i mi, i pridaje joj civilizacionu dužnost da ne dozvoli kozacima i hajducima da joj otmu zemlju, luke i obalu. Mnogi u njoj znaju da je važno svoj dom odbraniti svojom rukom ne čekajući na tuđi interes, solidarnost i milost. Istorija uči da je za silne i jače od malih naroda jedino važno da sačuvaju svoj mir preraspodelom teritorijalnog uticaja bez ikakvog vitalnog gubitka svojih ciljeva, ne plačući zbog zanemarivanja malih saveznika. Kada veliki sednu za poker sto sa mapama, onda svi oni u rukama imaju po fleš rojal, a mali oko njih im služe čaj sa kolačićima. No, nemojmo žuriti sa zaključkom da će Evroamerika ostaviti Crnu Goru bez borbe, jer ni veliki ne smeju preko noći da žrtvuju male saveznike bez cenjkanja i mučnog otezanja. Otuda, i te kako ima nade za Crnu Goru.
SLJEDEĆA GODINA
I možda Janus vidi da će sljedeće godine Beograd biti slabiji nego prošle, iako će još više stezati preostale demokratske vrednosti u političkom sistemu Srbije. To bi bilo dobro za Crnu Goru. Rastući sukob srbijanskog režima sa još uvek neveštom i duhom siromašnom opozicijom može jedino da oslabi ukoliko beogradska vlada padne u samoodbranu čistom diktaturom. To bi bilo kratkog daha, jer bi rivalitet dve strane mogao iz čarkanja prerasti u pretnju građanskim ratom. Na to je išao Slobodan Milošević pre 23 godine i izgubio boj u uličnom sukobu. Pre toga je izgubio sve ratove sa drugim narodima, i našim i tuđim.
Neće stoga biti lako ni velikosrbima u Banjaluci. Njihov vagon zavisi od beogradske lokomotive. A ako Beograd nastavi da uvozi glasače iz Republike Srpske, onda će i Crna Gora da uvozi glasače iz Srbije, bivše Crnogorce, i eto nama stvarnog ,,srpskog sveta“ - u tom svetu neće Crnogorci odlučivati kojim će putem da idu, već velikosrbi iz Beograda. To se sprema posle popisa i olakog deljenja crnogorskog državljanstva strancima?
JAČINA BEOGRADSKE OPOZICIJE
Najjači deo beogradske opozicije zasniva svoj otpor „naprednjačkom“ režimu kritikom njegovog političkog nasilja i pljački naroda. To je očigledno delotvorno. No, u koncept Velike Srbije ona vidljivo ne dira, kao što snažno ne osporava ni režimsku licemernu zloupotrebu kosovskog pitanja za svoju stabilnost. To ne znači da ona to sutra neće jače otvarati. Moraće.
Sadašnja opozicija u Beogradu je daleko od ideološke jačine opozicije koja je 5. oktobra, 2000. godine oborila ondašnju velikosrpsku politiku. Ona je daleko i od njene masovnosti i organizacione snage. Daleko je i od njenih međunarodnih veza i podrške. Sadašnja opozicija gotovo ni sa kime u jugoslovenskom prostoru ne sarađuje, nema je ni u Crnoj Gori čime se ondašnja opozicija ponosila. I ona, ne samo da se nije jasno odrekla velikosrpskog nacionalizma, već se nije oprostila ni od postojećeg antifederalnog ustavnog uređenja Srbije iz 2006. godine kojim je slomljena lokalna samouprava i potvrđen pad Vojvodine. Sadašnja opozicija nije još napala ideološko jezgro vlasti Vučićeve partije, nije napala ni njen savez sa Crkvom, niti je snažno napala nacionalističku podršku Vladi koju daju mnogi sa Univerziteta i Akademije.
Ona stoga još nema jasnu viziju šta sa Srbijom posle prevrata. Otuda ona samo nežno pominje i savez sa Briselom, što je prethodna anti-Miloševićeva opozicija otvoreno zastupala i za manje od mesec od prevrata osigurala podršku Ujedinjenih nacija i Evropske unije. To je bio - izvinite na pristrasnosti - neviđen tempo, gde nas je nosio sam Zapad po spremljenom planu. Čekali su na nas, i dočekali su nas.
OVO PRIZNAJEMO
Ali svako mora priznati sadašnjoj opoziciji da uspešno razotkriva porazan kriminal vlade i najvažnijih državnih ustanova – policije, tužilaštva, sudova, servisne administracije i javnih preduzeća. To uvećava narodni bes, ali ne vodi napadu na ideologiju Srpske napredne stranke i njenih saveznika. Opozicija za sada više napada tehniku vladavine „naprednjaka“ a manje razotkriva pogubni velikosrpski nacionalizam i prezir Crnogoraca.
To je razlog zašto Vlada u Beogradu još uvek odoleva opozicionoj kritici potkupljivanjem narodnog poverenja novčanim milosrđem putem uzimanja pozajmica iz inostranstva. To ide uz neuporedivo veću kontrolu informacionog sistema od one koju je razvio Slobodan Milošević. No, za sada, režim ne može da obuzdava kritiku na društvenim mrežama, i tu on još nije dostigao osionost Vladimira Putina u Rusiji. Kada beogradskoj vladi bude ponestalo spoljnjeg novca za utišavanje naroda, ona će možda i kod sebe ukinuti zdravstveni doprinos - kao što je to preporučila Krivokapićevoj vladi u Crnoj Gori - da time povećava plate i penzije građana uvećavajući truljenje zdravstva.
RUSI I CRNA GORA
Crna Gora zavisi od Moskve samo onoliko koliko ona može da utiče na politiku Beograda prema Podgorici. Nema Rusije u Crnoj Gori bez Beograda. Bez poslušnosti Beograda Moskva je daleko od Podgorice koliko i od Rejkjavika na Islandu. Crna Gora tu jedino zavisi od uvoza nafte i ruskog gasa, mada bi to, s obzirom na majski sporazum iz 2023. godine između vlade Dritana Abazovića i američkih investitora u moguće terminale alternativnog tečnog gasa u Barskoj luci, moglo biti od opadajuće važnosti. Verovatno neće. Taj memorandum je državno neobavezan i protivan je pravilima Evropske unije. On nije proistekao iz javnog internacionalnog građevinskog konkursa. Nije ga - u smislu državnog ugovora - usvojila ni Skupština Crne Gore. A ni postojeća politička raspodela vlasti u Crnoj Gori ne jemči stamenu atmosferu za dolazak američkog kapitala.
Crna Gora nema nerešenih graničnih pitanja sa susedima i nije u sporu ni sa jednom državom u jugoslovenskom i balkanskom prostoru. Nije joj potrebna ruska pomoć. A bude li tu ikakvih zađevica - što verovatno ni Janus ne vidi, on će ipak videti da će to da reši politički deo NATO-a i Brisel. Čak i da Rusija želi da opstane u crnogorskom političkom okruženju ona bez velikosrpske iredente u Podgorici malo može. A kako i ova zavisi od beogradskih helikoptera i mlaznjaka Vlade Srbije kojima se besplatno vozi do Avale da bi tamo primala uputstva i novac - a toga u slučaju pada Vučićevog režima neće biti - onda Kremlj može da se oprašta od nepozvanog boravka u Crnoj Gori.
Jeza je sada u nikšićko-pljevaljskoj iredenti. Šta ako 2024. godina bude pogrebna godina za Vučićevu vladu? Zebe od toga i Dodikova grupa u Banjaluci. A i patrijarh Perić možda moli Isusa da ne dozvoli pad Vučića jer onda u Crnoj Gori pada i prepreka da Temeljni ugovor stigne na Ustavni sud.
BUDIMO OPREZNI
Ne otpisujmo Ruse brzo. Nije nemoguće da Vašington i Brisel prihvate da Rusiji pripadne bar deo osvojenih teritorija u Ukrajini. Ali Rusija hoće čizmom i dalje. Ona gleda na Moldaviju, na Gruziju, i izgubljene islamske republike u Aziji. A tu je i Orbanova Mađarska koja iz svojih teritorijalnih razloga ne osuđuje Rusiju za rat u Ukrajini. Možda joj Kremlj pomogne da postavi pitanje svojih izgubljenih teritorija u Vojvodini, Hrvatskoj, Ukrajini, Rumuniji i Slovačkoj. A tu onda i Srbija može da doživi veliko razočarenje. Zašto? Zato što Budimpešta čeka da Beograd dobije autonomiju za 40 hiljada Srba na severu Kosova - a ako nje bude, onda Mađarska može da je iskoristi kao novi evropski model rešavanja međunacionalnih odnosa. Tada je zamislivo da Mađarska uz podršku Kremlja zatraži teritorijalnu autonomiju za najmanje 200-250 hiljada bačkih i banatskih Mađara. To bi bila osveta Moskve Beogradu za opovrgavanje velikosrpskog izlaza na crnogorski Jadran. Šta ako Kremlj podrži i obrazovanje autonomnih srpskih opština u Crnoj Gori i preskoči Beograd? Rusi u svojoj istoriji nisu videli autonomije kao federalistički oblik unutrašnjeg jedinstva stanovništva, već kao torpeda za razaranje države. U suprotnom, Moskva bi imala stvarnu međunacionalnu federaciju bez rusifikacije. Zato je kod njih federacija propagandna fasada.
Ima toga još, ali mi nemamo Janusove oči da se dalje upustimo u izgledna proročanstva.
ŠTO NAS SMIRUJE
Smiruje nas deo osnivačke zamisli i deo mirotvorne istorije iz Lige naroda posle Prvog svetskog rata i praksa Ujedinjenih nacija posle Drugogo svetskog rata. Možda ćete to primiti sa nevericom jer Liga naroda nije sprečila raspad nade za svetski mir 1939. godine, kao što ni Ujedinjene nacije nisu pobedile interese velikih sila u svom Savetu bezbednosti posle 1945. godine. Ali šta umesto toga?
Liga naroda i Ujedinjene nacije jesu duh vapaja da prekinemo da se međusobno krvlju borimo za preraspodelu zemljišta i otimanje prirodnih bogatstava. Bar da smanjimo sukobe ispod pretnje nuklearnog samouništenja i bilo kakvih fizičkih istrebljenja. Za to su neprekidno potrebni veliki političari, ne samo filozofi, jer ni oni ne mogu prikriti da ne mogu zauzdati silinu ljudskog bića. Ni religija. Ko onda to? To može jedino onaj ko uspe da stvori ravnotežu između konkurencije i trijumfa među nama sa časnim životom za sve one koji nisu nagrađeni peharom slave. Ništa ovde nije novo rečeno, jedino smo se i mi pridružili želji za neprekidnom tvorbom etike mira i trpeljivosti, ali i prihvatanja konstruktivne nejednakosti. Nejednakost je motor razvoja, a socijalna ravnoteža je uslov opšteg jedinstva. Trijumf i uteha moraju ići zajedno.
Niko među nama nije naivan da će se to trajno desiti 2024. godine, a možda niti ijedne naknadno. Progres nije fiziološki zadat kako je to mislio Sen Simon, i on se neće događati prinudom prirode. Zato je rizik od neuspeha stalan.
NIJE JANUS SAM
Kada smo 2000. godine u Haifi, u Izraelu, dobili od imama na poklon u persijskom bahaističkom vrtnom i grobnom svetilištu „biblijski“ program njihovog mučeničnog osnivača Baba iz 19. veka ,,The Kitab -i-aqbas“, sa pozivom na svetsko jedinstvo različitih religija, nacija, rasa i socijalnih staleža, videli smo samo još jednu struju koja nije izgubila nadu da je moguće svetsko jedinstvo hrišćana, muslimana, zoroastrana, hinduista, budista i drugih kultova. U religiji se uistinu to teško može, ma kako se to trudio veličanstveni teolog Hans Kung i mnogi drugi katolici da pronađu tačku beskonfliktne međuverske saglasnosti. Veliki dokaz za to je enciklika Fratelli Tutti pape Franje iz 2020. godine sa kojom je objavio da i ljudi sa svetovnom etikom mogu zaslužiti mesto na nebesima. To jeste ponekad zaneseno, nedoučeno i polupismeno govorio Sv. Franja Asiški u 13. veku, ali napismeno nije nijedan papa. To je za hrišćanstvo revolucija, jer je sada sam papa, novi Franja, kazao da religija više nije neophodna, ali da nije ni izlišna.
Zar on nije time divno matirao i Srpsku pravoslavnu crkvu koja tvrdi da Crnogorci ne postoje a da ni Srbina nema bez jevrejskog Hrista gde ona o njemu više zna od Jevreja?
Ovo smo naveli da ohrabrimo sve one u Crnoj Gori koji žele jedinstvo radi opstanka svoje države. Tu im neće pomoći ni ovakvi Beograd, ni Moskva, niti Crkva. To jedino mogu učiniti sami Crnogorci svojom narodnom etikom i onda će nova 2024. godina biti njihova godina sreće, zdravlja i slavlja. Živeli!
