“Uteklome majka zakukala nije” – ne toliko poznata, svako ne previše cijenjena narodna izreka ovih dana bi mogla biti promovisana u zvanični moto pojedinih partija u Crnoj Gori. Kad se već stalno pozivaju na prošlost, tradiciju, utemeljenost - evo nek se utemelje u nečemu što im je dio političkog habitusa.
Đe se non-stop pozivaju na hrabrost, pretke, obraz, junaštvo i ostale nepolitičke kategorije u politici, očekujete najveći kukavičluk, skrivanje i manipulacije.
91Andrija Mandić nije od juče u politici. Imam dovoljno godina da se sjetim preuzimanja tadašnje SNS od Božidara Bojovića, kada su sa par mlađih “junoša” partiju uzeli od “starih i istrošenih”. Sada je Mandić “za budućnost Crne Gore”, poslije 30 godina od kad je u fotelji. Od fotelje pomoćnika saveznog ministra trgovine krajem devedesetih u Vladi Slobodana Miloševića, poslaničkoj ili predsjedničkoj, nije bitno. Fotelja je fotelja.
I ona se čuva svim silama. Sreća pa smo pretopili tenkove, inače bi i oni bili opcija sad kad više šrafciger (nekad) ili zaključavanje plenarne sale (danas) nijesu dovoljni.
Još jedna stvar je politička konstanta. Bježanje kad zagusti. Nekad hakovani, nekad operisani, nekad neobaviješteni. Kad su razbijani protesti pred Skupštinom Crne Gore rezervna pozicija je bila u jednom podgoričkom restoranu sa dobrim kuvanim jelima. Kad treba da ga smijene sa pozicije koju nezasluženo i bez dovoljne podrške zauzima poslužio je i skupštinski restoran. Restoran kao krajnje utočište bježača.
I tu dolazimo do onoga što od nas žele da uzmu. Istoriju bitaka i hrabrosti, odbrane slobode i nezavisnosti Crne Gore. Da su bili takvi, valjda bi se svim silama zalagali da ona bude slobodna i nezavisna i kroz svoju političku karijeru u proteklih 35 godina. Nažalost, bili su kao i ovi sa početka priče, strpljen spašen, da se skloni čovjek, pogne glavu, sluša jačeg. Nekad kroz sluganstvo Karađorđevićima, nekad sa jedinicama Wermahta, nekad u Slobovim falangama.
Na sreću taj DNK nije bio dominantan u Crnoj Gori pa je zbog toga i njega i njegove danas zapalo da mogu obilježiti naše slavne pobjede od Fundine, Krusa do Vučjeg dola. Sutjesku i Neretvu, Tuđemil nekim čudom preskaču.
Kad smo otkrili vještinu bježanja, politički kukavičluk i golu borbu za očuvanje fotelje, da pređemo i na “novi srpski odgovor”, kako se eufemistički zove “nova srpska fotelja”. Jer se kroz priču o ugroženoj naciji najbolje dobijaju nezaslužene pozicije. Kad se nacija izbaci iz jednačine, onda se mora govoriti o sposobnosti, znanju, ličnom integritetu i životnim uspjesima, i u poslu i u obrazovanju.
Kad je nacija isključivi razlog za dobijanje pozicije onda prestaje priča o kompetencija i znanju. To je i inače u osnovi ove vlasti i ove Vlade koja radi na etnofederalizaciji naše države, suprotno želji barem 80% naših građana.
Nebitno je što ko zna, bitno je da će po nacionalnoj liniji, preko nacionalne partije dobiti zaposlenje u energetskom sektoru, vodovodu, opštini, javnim preduzećima. Takvi su u vremenu odrastanja i društvenog formatiranja bili margina ne zbog nacionalne pripadnosti, nego što su prosto rečeno bili nesposobni i najgori đaci koji su na jedvite jade završavali srednju školu.
Poslije toga put je vodio preko kupovine odgovarajuće diplome iz Leposavića, Pala ili Prijepolja, nije bitno odakle – bitno je da su to zemlje “srpskog sveta”. Danas takvi vode javna preduzeća, institucije kulture i nauke, vodovode, zelenila i tako redom.
Oni za koje su prečesto govorili “a što će greote”, danas pokazuju kako izgleda kad se ugrabi službena hemijska, auto i platna kartica, nebrojena putovanja, dnevnice i brojni kabineti. Oni koji su s pravom kritikovali prošlu vlast zbog partijskog zapošljavanja i korupcije, danas žele sve to isto da odrade u jednom mandatu.
Na kraju smo ogolili sav jad Mandićeve vladajuće većine. Nije to vojska sa kojom bi se moglo u juriš, više su za neku komoru i kuhinjski dio. Vođa im je taman spram toga. Od busanja u junačka prsa i “široka leđa Andrije Mandića” do zaključavanja poslanika prošlo je samo 15 dana. Od evropske budućnosti za Crnu Goru do “Srba kao građana drugog reda” bio je dovoljan broj od 39 sigurnih protiv i barem četiri koja bi isto glasala, da su bili u sali.
Inicijativa opozicije je pokazala i ko je u ovom zemlji opozicija, a ko rezervna opcija ove vlasti sa kojom se upravlja kao sa robotom po beogradskim emisijama. Čim je zagustilo za ovu vlast i njene predstavnike – zaboravi se i zaklinjanje i svi sveti, obraz, čast i poštenje. Dovoljan je, očigledno, bio jedan poziv nekog službenika iz Vučićevog kabineta pa da pokaže sav opozicioni kapacitet.
Nego da ne zaboravimo ključnu poruku. Oni koji se kriju od građana i javnosti, koji sprečavaju glasanje i brane fotelju će morati na izbore, iako bi i njih ukinuli da mogu.
Bitno je da znaju da ih narod više neće, građani još manje. Možete kako ste mislili, ali ne i dokle ste mislili, bježači i skrivači. Jun je sve bliže, a onda će sve vaše kolone biti do nogu potučene od onih koji žele slobodnu, građansku, evropsku i naprednu zemlju. A vaša politika poslata tamo đe je nastala i đe joj je i mjesto – u mračne i sramne devedesete, iz kojih još mentalno i politički nijeste izašli.
