Kažu da se odraz dobro uređenih država najpre vidi na licima njihovih građana. Vidljiv je i odraz onih loše uređenih i najčešće se opisuje kao prepoznatljivi facijalni grč, „gorčina“ negde u predelu usta, grč koji svoje poreklo ima u ćutanju, zasićenosti, poniženosti, zgađenosti ili u svemu tome istovremeno. Neretko, u drugoj skupini se, kao antipodi, nađu i oni kojima su lica drugačija, oni koji su na vreme shvatili jednostavnu egzistencijalnu činjenicu ili arhetipsku poruku da život proveden u poniženju i nema previše smisla. Ili suprotno, da život koji se provodi u dostojanstvu ima smisla čak i onda kada se egzistencija provodi u razorenim društvima i u državama koje podsećaju na tamnovilajetske lavirinte, samoobnavljajuće krugove birokratskog i svakog drugog nasilja.
Najjednostavnija definicija pojma i porekla dostojanstva upućuje na latinsku reč dignitas – a znači dostojanstvenost u svakom smislu, dostojanstveno držanje, ugled i čast. Pojam dostojanstvo najčešće se koristi da označi pravo na poštovanje i etički odnos garantovan rođenjem i međunarodna je kategorija, podrazumljivi i nezaobilazni segment svih dokumenata koji se bave normiranjem i regulisanjem ljudskih prava. Prema značenju, jednako kao i prema dokumentima, pretpostavlja se i da bi svaka država morala voditi računa o dostojanstvu svojih građana. Dignitas ili dostojanstvo spada u red esencijalnih pitanja filozofske antropologije.
Aleksandra Đurić Bosnić
Možda najbolju formulaciju povređivanja ljudskog (društvenog) dostojanstva dao je Ginter Dirig: „Ljudsko dostojanstvo se povređuje kada se konkretan čovek unizi do objekta, pukog sredstva, zamjenljive veličine“. Ljudskim bićima je, zapravo, nemoguće da budu dostojanstvena ukoliko nisu slobodna, nadahnuta za pravdu, pravičnost i moral. Dirig prepoznaje nekoliko načina povređivanja ljudskog dostojanstva – otvorene povrede, koje se dešavaju u masovnim progonima i genocidima, sa karakterističnim unižavanjem čoveka do nivoa objekta; okrutne kazne; poricanja pravnog subjektiviteta; pretvaranja građana u objekte državnog postupka; ugrožavanje intimnosti; depersonalizaciju; različite oblike povrede časti; život ispod najosnovnijih egzistencijalnih uslova... Ova sklonost političkih sistema ka ponižavanju građana može da bude ometana ili neometana osnovnim reakcijama, pristajanjem ili nepristajanjem na postajanje objektom.
Iako nikada nije upotrijebio izraz građanska neposlušnost, njegovim rodonačelnikom smatra se američki pisac Henri Dejvid Toro, za koga su savest i pravda značili više od zakona i bili kriterijumi kvaliteta ljudske egzistencije. Trebalo bi da budemo prvo ljudi, pisao je Toro, pa tek onda podanici. A vladi koja bi na neki način pokušala da utiče na našu svest i savest i od slobodnih građana nas pretvori u podanike treba objaviti „tihi rat i otkazati joj poslušnost“. Esej Otpor građanskoj vladi napisao je nakon prve noći provedene u zatvoru, a nakon što je 1849. godine objavljen, postaje svojevrsni priručnik svima koji su se borili za ljudska prava i bili u otporu prema uzurpirajućim vlastima i vladama i u dvadesetom veku.
Među njima je bio i Martin Luter King. „U studentskim danima“, piše u Kingovoj belešci o Torou, „prvi put sam se susreo sa esejom O građanskoj neposlušnosti Henrija Dejvida Toroa i sa teorijom o nenasilnom otporu. Bio sam fasciniran idejom o odbijanju saradnje sa lošim sistemom; to me je toliko 'pomerilo' da sam ovo delo pročitao nekoliko puta. Počeo sam da verujem da je nesaradnja sa zlom isto tako velika moralna obaveza kao i saradnja sa dobrim“. Proteste u američkim menzama i „vožnje slobode“ kroz Misisipi, Martin Luter King je vidio kao izdanke Toroove misije sadržane u imperativu odupiranja zlu, sa jasnom i pravičnom motivacijom manifestovanom u stavu da nijedan moralan čovek ne sme da trpi i da se navikava na nepravdu.
I u dvadeset prvom veku nenasilni protesti koriste se kao globalni metod kojim se dolazi do društvenih promena. Isak Svenson, profesor na katedri za istraživanje mira i konflikata na Univerzitetu u Upsali, kaže za BBC da su se neke od najvažnijih promena koje smo doživeli poslednjih godina dogodile upravo putem kampanja narodnog nenasilnog građanskog otpora, da su sasvim uspešne nenasilne promjene bile u Tunisu, Alžiru i Sudanu, a manje uspješne u Siriji, Bahreinu i Libiji, kao i da se nenasilne kampanje „koriste za promenu režima, za postizanje samoopredeljenja, protiv strane okupacije i radi rešavanja raznih pitanja koja se tiču rodne i etničke jednakosti, ljudskih prava i životne sredine“. Kao najefikasnije nenasilne kampanje prepoznaje one koje se obraćaju najširim društvenim slojevima, one koje imaju ostvarive ciljeve, koje su inovativne, ali koje u odbrani prava na dostojanstvo ostaju do kraja nenasilne.
U izboru između prava na dostojanstvo i slobodnu egzistenciju ili trpljenje, svaki građanin u svakom trenutku može da bira svoj odraz. Verovatno se mnogi od nas sećaju Sofoklove tragedije i Antigonine čuvene replike u kojoj su, gotovo dijalektički, spojeni beskompromisni bunt protiv tiraninove zapovesti i projekcija vrline: „Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena“.
Kažu da su lica dostojanstvenih građana uvek prepoznatljiva. U maju ove godine, nastavnica istorije na Cetinju odvela je (uprkos predvidljivoj reakciji nadležnog Ministarstva) decu na obeležavanje Međunarodnog dana pobede nad fašizmom. Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta uputilo je „usmenu sugestiju“ da se protiv nje pokrene disciplinski postupak.
Verujem da je među nama ipak još uvek više onih poput nje, onih koji između Antigoninog dodira i pasivne pokornosti njenog antipoda, sestre Ismene, biraju ovo prvo.
