Subotić je u svojoj pisanoj izjavi dostavljenoj tužilaštvu tvrdio da je Mihajlović od njega iznudio ukupno 250.000 evra da ne bi podnio krivičnu prijavu za krijumčarenje cigareta i da postoje tonski snimci njihovih razgovora koji to dokazuju.
Za čitaoce Portala Analitika prenosimo Subotićevu priču – dio vezan za Mihajlovićevo reketiranje Subotića - koja je objavljena na portalu e-novine i koja je ustalasala medijsku scenu Srbije. Kompletnu storiju možete pročitati na pomenutom srpskom portalu.
Ako ne daš 20 milona, najebaćeš!
Kad mi se Dušan Mihajlović ponovo javio i tražio da se vidimo, po sugestiji mojih advokata sastanak sam zakazao u Parizu i to upravo u kancelariji advokata, kako bismo obezbedili dokaze o njegovim kriminalnim radnjama. Sreli smo se početkom februara 2004. godine u Parizu u advokatskoj kancelariji Veronique Lartigue (adresa: 4 Rue Dumont D’ Urvile). Na sastanak je Mihajlović došao s pilotskom torbom iz koje je izvadio neka vina meni na poklon, da bi praznu otvorenu torbu stavio na sto ispred mene, smeškajući se i gestikulirajući glavom da bi trebalo da je napunim.
Odmah mi je rekao da ga „dole“ čekaju ljudi koji su vrlo nervozni i nestrpljivi. Na moje pitanje šta se dešava sa „Mrežom“ i šta konkretno on očekuje od mene, počeo je da mi objašnjava da je situacija vrlo komplikovana, da će on uskoro napustiti mesto ministra policije, da je Vuković sve predao inspektorima Branku Glušici i Bogdanu Pušiću, s kojima je radio na ovoj akciji, da to sad oni vode i da ako brzo ne reagujemo, sve će doći kod Koštunice i novog ministra i da će tad biti kasno.
Rekao mi je da su i Glušica i Pušić njegovi ljudi, da je Glušicu on zaposlio u MUP na molbu jednog poslovnog prijatelja iz Slovenije i da može preko njega sve da završi, da kontroliše i Pušića i da mora brzo da se reaguje, gurajući mi torbu pod nos i pokazujući mi na njenu praznu unutrašnjost. Ponovo mu objašnjavam da ja nemam gotovinu, da mogu samo da investiram u projekte i to preko banke, ali da mora da mi kaže kakvi su projekti.
On nervozno traži da mu dam bar milion evra i to odmah jer ga čekaju u Beogradu jako nervozni saradnici, da to moram da dam kako znam i umem. Ja mu saopštavam da najviše što mogu da obezbedim jeste 100 ili 200 hiljada, ali da mi i za to treba vreme. Mihajlović počinje da bude neprijatan, da mi uvijeno preti, vadi neku cedulje iz džepa i pita šta je sa mojim računima na Kipru, tvrdi da je gledao te izvode i pita me gde su te pare.
„Dinkić, đubre jedno“: Objašnjavam Mihajloviću da bi on trebalo da zna da sam na Kipru imao firmu koja je imala velike promete na bazi trgovinskih ugovora sa proizvođačima cigareta, da taj novac nije bio moj, da je to promet, da je mojoj firmi ostajalo šest ili sedam odsto od te sume, a da su i on i Dinkić išli na Kipar da navodno traže pare Slobodana Miloševića, pa su taj račun javnosti predstavili kao račun na kojem su, navodno, pokradene pare iz Srbije, samo zato što je ovlašćenje na tom računu imao moj sestrić koji se slučajno prezivao Milošević. Vrteći glavom Mihajlović ljutito počne da mi priča o Dinkiću:
„Da, da to je ono govno od Dinkića... I mene je prešao oko Kipra. Ja sam kasno shvatio da je iskoristio prezime tvog sestrića da skrene istragu s pravih računa, a onda se utalio sa vlasnicima pravih računa. Đubre jedno. To je i Zoran Đinđić kasno shvatio i zato je hteo da ga najuri. Lopov jedan, sve je to sa Volfom Minićem i Koštunicom smuljao... Ali, pusti sad to, šta je bilo, bilo je. Nego šta ćemo mi za pare? Hoćeš da daš pare ili će biti problema...?“
Ja mu snishodljivo objašnjavam da nemam keš, da hoću da pomognem i finansiram „njih“, ali samo kroz projekte i preko firme. Vidno nezadovoljan, zatvorio je pilotsku torbu, promrmljao da je to vrlo loše, ali da će videti šta može da uradi oko nekih projekata, da bi zatim napustio kancelariju.
Napominjem da iako smo bili sami u kancelariji, moji su advokati preko video nadzora pratili ovaj sastanak i odmah po njegovom završetku sačinili zapisnik koji sam ga predao nadležnim vlastima u Francuskoj.
Tokom ličnih susreta, kao i telefonskih poziva i poruka, stalno me je upozoravao da Vladimir Popović o ovome ništa ne sme da zna, jer će u tom slučaju sve propasti, što sam ja i poštovao i nisam ništa od ovoga prijavljivao bilo kome sem mojim advokatima i nadležnim funkcionerima službi bezbednosti u nekoliko evropskih država.
Susret u Španiji: Posle nekoliko nedelja Mihajlović me poziva sa istog broja, pita gde sam i traži da se hitno vidimo, ja mu saopštavam da sam u Marbelji, u Španiji, da ću tu ostati ceo mesec, on mi traži adresu jer mora hitno da me vidi, navodno, dolazi sa prijateljem oko projekta i sve je po njegovim rečima, jako hitno. U Marbelju je došao dva dana kasnije, a sa njim je u društvu bio i Slobodan Radulović direktor preduzeća “C market”.
Mihajlović traži sastanak nasamo sa mnom i sopštava mi da treba da uložim 20 miliona evra u “C market” i da je to jako hitno, jer Koštunica pokušava da otme to preduzeće preko Miškovića i Beka, da je on s obojicom dobar, ali da “C market” mora da ostane „njima“ i da će se preko “C marketa” finansirati svi „oni“. Tom prilikom, smejući se, saopštava mi da sam „dobro prošao“, da taj novac nije ništa za mene, a da činim i dobro delo. Radulović mi potvrđuje da je potrebno 15 ili 20 miliona evra da bi otkupili većinski paket akcija i da moraju da rade brzo, jer će Mišković oteti „C market”.
Na moje pitanje u kojoj formi im treba novac, kao investicija strateškog partnera ili finansijska pozajmica, obojica se gledaju u čudu, pa onda u mene, da bi Mihajlović tražio da sa mnom ponovo razgovara nasamo. Tada počinje da mi se obraća drugim tonom i preteći saopštava:
„Jel’ si ti lud? Nisi još shvatio da treba da daš pare ili si najebao? Tamo dole se situacija komplikuje, svi su zbog tebe nervozni, ako nastaviš da nas zajebavaš računaj da si gotov!“
Po savetima mojih advokata, nastavio sam „igru“ i saopštio da hoću da učestvujem u finansiranju projekta, ali da mi treba vremena, a pre svega da moram da dobijem projekat i vidim sve oko privatizacije i da moram da pozovem ljude iz moje firme koji bi vodili taj projekat. Ja sam time, razume se, kupovao vreme, Radulović je bio poluzadovoljan, a Dušan Mihajlović vidno nezadovoljan. Njegova su očekivanja bila da tog istog dana dobijem račun od Radulovića na koji bih ja uplatio 20 miliona evra i - da se sve završi isti dan.
Advokati mi savetuju da još odugovlačim i da uključim nekoga u dogovor, kako bih imao još svedoka. Obraćam se mom prijatelju Zoranu Bećiroviću, poslovnom čoveku iz Moskve i objašnjavam mu sve šta me je snašlo od strane ministra policije Srbije. On mi nudi pomoć i dogovaramo se da na sledeći sastanak dođe i on.
Mihajlović u Burgonju: Sledeći sastanak se odigrao u Francuskoj, u Burgonju, u mojoj vinariji Louis Max, 6 Rue de Chaux Nuit Sant-Georges, gde je Dušan Mihajlović stigao sa Slobodanom Radulovićem. Pre početka poslovnog dela sastanka, šapnuo mi je da je situacija sa „Mrežom“ dosta teška, ali da on i „dalje drži“ inspektore Glušicu i Pušića i da ako ovo „zatvorimo“, sve će biti u redu.
Mihajlović je doneo neki papir, kao pismo o namerama i broj računa na koji bi ja trebalo da uplatim 20 miliona evra. Tada se u razgovor uključio Bećirović i objasnio da nije moguće tako lako uraditi transfer, a da prethodno nije urađen odit firme i finansijska analiza, da mi jesmo zainteresovani za finansiranje, ali da moraju da se ispune prethodni uslovi, da ni banke neće dozvoliti tolike transfere, bez odgovarajuće dokumentacije itd. Dogovaramo se da oformimo tim i pošaljemo ga u Beograd i da sa Radulovićem završimo taj posao.
Zoran Bećirović je stvarno ubrzo formirao tim i poslao ga za Beograd. Iako su na tome radili par nedelja, sve se na kraju svelo na to da ja treba da dam pare, a da ništa za uzvrat ne dobijam, ni strateško partnerstvo, ni dokaz o pozajmici, već da je to moja obaveza prema Mihajloviću, a da ću jednog dana, kad „oni“ ponovo dođu na vlast i „pobede neprijatelje“ i ja imati „koristi od toga“.
Susret u crkvi: Mihajlović mi neprekidno šalje poruke, nekad je ljubazan, nekad ljut, povremeno preti, a onda me početkom maja 2004. nervozno i ljutito zove, traži da se hitno vidimo i ja mu saopštavam da sam 8. maja pozvan od strane vladike Lavrentija na proslavu u manastir Soko Grad i da možemo tada i tamo da se vidimo. Na svečanom ručku koji je priređen povodom uručenja pohvale i ordena koju sam dobio od vladike Lavrentija, Dušan Mihajlović je sedeo pored mene, a preko puta nas Ivica Dačić, današnji ministar policije. Prisutan je bio veliki broj zvaničnika, njih negde oko pedeset. U porti manastira bilo je nekoliko stotina ljudi. Posle ručka otišao sam u kancelariju vladike da primim orden i iskoristio sam priliku da mu se požalim na probleme koje imam i koje mi je Mihajlović napravio.
Došao je u kancelariju i Mihajlović i pred njim sam govorio o problemima koje mi je napravio, verujući da će ga to urazumiti. Vladika mi je obećao da će pokušati da mi pomogne. Dušan mi je rekao da ima pozitivnih vesti oko istrage i predložio da odemo do Valjeva u hotel njegovog prijatelja Vujića, a da potom odemo na Povlen i da će mi nešto pokazati. Na njegov zahtev, prešao sam u njegov džip, ali su nas moji ljudi iz obezbeđenja pratili u mojim automobilima.
U Valjevu me je upoznao sa vlasnikom hotela Vujićem i još nekim ljudima, malo smo popričali i onda krenuli na Povlen. Tada mi je dao koverat sa novim organigramom, gde sam ja bio znatno niže u piramidi nego ranije, rekao mi je da je to jedini način da se stvar reši, jer je sad sve u rukama novog ministra Dragana Jočića, ali da on i dalje drži sve konce u rukama, da i dalje kontroliše Glušicu i Pušića i da će me u narednih nekoliko nedelja „potpuno izbaciti iz šeme“. Vidljivo je bilo da je promenio taktiku i da sad pokušava da do novca dođe drugim putem. Stigli smo na Povlen i tu je iz čista mira počeo temu o Srbiji i značaju pojedinih ljudi. Sav mističan, počeo je da ogovara Zorana Đinđića i Vladimira Popovića, govoreći da su bili izdajnici, da su brda oko njega puna tajni, da ih on zna sve i tome slično.
Okrenuo mi se jednog trenutka i obratio: „Zemljače, možda ćeš jednog dana i ti saznati neke od tajni. Ali, moraš da se otvoriš! Ajde, koliko možeš, pa da problem rešimo! Je l’ ti pedeset nije puno? (verovatno misleći na milione).
Mrvica od 200.000: Pokušavam da mu objasnim da sam potvrdio da hoću da finansiram „C market“, ali da još čekam informacije iz Beograda i da bez njih ne mogu ništa da uradim. On maše onom šemom akcije „Mreža“ i preti da mogu da nastradam ili da me skine sa šeme. Ponovo mi se obraća ljutito: „Zemljače, najebaćeš, ne budi glup! Svi su već platili svoj deo, ostao si samo ti, pa ne misliš valjda da možeš da se izvučeš!“
Pokazuje mi šemu i sa smeškom mi kaže da Miškovića više nema, komentarišući da „nije valjda Miško pametniji od mene“, dok mi se smeje u lice. Onda ponovo misteriozno ućuti, pa mi onda ljutito kaže da ako mu tog dana ne dam novac više neće moći da zaustavi moju propast. Ja mu ponavljam da nisam kriv i da nemam razloga da se plašim, jer nisam ništa protivzakonito uradio, a on mi odgovara: „Ma jebeš zemljače zakon, kakav zakon, ako ne platiš najebaćeš!“
Mihajlović me vraća kolima u Valjevo u hotel Grand kod svog prijatelja Vujića, daje mi račun hotela i kaže da mogu da uplatim pare i na taj račun, s naznakom „za povećanje kapaciteta“. I dalje mi traži novac i u aluzijama mi saopštava da možda mogu da budem i priveden na granici.
Nešto ranije sam Mihajloviću rekao da imam 200.000 hiljada evra u kolima kod mojih ljudi koje sam poneo da platim radove na crkvi koju sam gradio na Ubu, pa on insistira da mu donesem i predam makar to kao „prvu pomoć“ jer je situacija „vrlo, vrlo ozbiljna“. Malo u strahu da mi nešto ne napravi i da me stvarno ne zadrže na granici, ja pristajem i dajem mu 200.000 evra u gotovini. Uzeo je novac uz komentar da su to „mrvice“, da je to za troškove inspektora i da ih malo smiri, ali da ako ne dam pare koje očekuje ništa me neće spasiti...
Vraćam se u Švajcarsku, obaveštavam advokate i odlučujem da sa Mihajlovićem prekinem kontakt. Povlačim i Zorana Bećirovića iz projekta „C-market“.
SMS tortura: Mihajlović, verovatno zadovoljan dobijenim parama, tek sad uveren da će dobiti još, šalje uglavnom ljubazne i prijateljske poruke. Pokušava da me dobije i telefonom, ali ja se ne javljam, niti odgovaram na poruke. On međutim neprekidno šalje poruke: navodim samo neke od desetina i desetina poruka dobijenih u tom periodu:
June 28, 2004 11:08,52: Cekam da se cujemo. July 07, 2004 11:41,44: Sta je sa mojim prijateljem? Sto ga nema?
Ja, međutim, prekidam svaku komunikaciju s Mihajlovićem. Posle sastanka održanog s mojim advokatima, zaključujemo da ima dovoljno elemenata za podnošenje krivične prijave, ali da je najcelishodnije to uraditi u Srbiji, kako zbog mesta boravka Mihajlovića, tako i zbog činjenice da je reketiranje obavljao koristeći položaj ministra policije Srbije i da to delo mora da se goni po službenoj dužnosti. Krivičnu prijavu smo napisali i ja sam se čak i dogovorio s advokatima iz Srbije oko predaje prijave Tužilaštvu. Da tužbu ne predam tada, naterali su me pozivi iz moje firme, gde su me zaposleni obavestili da je izvesni tužilac Pavlović uz dogovor sa već pomenutim tandemom Branko Glušica - Bogdan Pušić pripremio tužbu protiv mene i moje firme, da se radi o pitanju dana, da je to koordinisano s Koštunicom i da bi bilo najbolje da ipak pokušam da dođem do dogovora sa Mihajlovićem i sprečim nepotrebne neprijatnosti.
Inače mi je poruka da se „dogovorim sa Mihajlovićem“ stizala od kraja 2003. godine (dok je bio ministar), pa sve do početka 2005. (kada ministar nije bio već godinu dana). Imena ljudi koji su mi te poruke prosleđivali i „dobronamerno“ savetovali da ipak napravim dogovor sa Mihajlovićem, kao i brojne SMS poruke na tu temu, posedujem i čuvam, a sve imaju i moji advokati i spremni smo da ih dostavimo bilo kome iz Tužilaštva ukoliko pokrene istragu povodom ovoga teškog krivičnog dela.
Drugi razlog za odustajanje od podnošenja tužbe u Beogradu protiv Mihajlovića jeste bio taj što su na vlasti već nekoliko meseci bili Vojislav Koštunica i njegova ekipa. Neki od njih, osumnjičeni za umešanost u ubistvo Zorana Đinđića, dobili su najvažnije državne funkcije, oni su upravljali policijom, tajnom policijom, vojskom, pravosuđem, tužilaštvom... Zato mi je delovalo besmisleno da ja, Stanko Subotić, koga su godinama ti isti ljudi proganjali, podnosim tužbu njima i to protiv osobe koja je sa njima napravila „deal“, što je svima u Srbiji bilo opšte poznato.
Mihajlović ne odustaje od para: Digao sam ruke od tužbe u Srbiji i tražio modalitet kako da tužbu podnesem u nekoj od zemalja gde je ta krivična dela Mihajlović takođe vršio. Avgusta 2004. dolazim sa porodicom na Ub da posetim roditelje i familiju. Naravno da me na aerodromu zadržavaju i odvajaju sa strane, ponovo s nekim razgovaraju telefonom, puštaju me da čekam i posle pola sata vraćaju mi pasoš i bez reči objašnjenja zašto sam zadržan, puštaju me da uđem u zemlju.
Nije prošlo ni par dana, a stigla mi je poruka od Dušana Mihajlovića: From +38163255500 August 11, 2004 21:18,19: Zar je moguce da se prijatelj ne javlja? Zbog obecanja ili traceva o kojima sam nesto nacuo? Nadam se da si drugaciji od vidjenog. Ali ti odlucujes.
Iako na poruku nisam odgovorio, dan ili dva kasnije na fiksni broj u kući na Ubu (koji ni ja nisam znao) pozvao me je Dušan Mihajlović i zamolio da dođem u crkvu na Ubu gde će me on čekati i da je jako, jako hitno! U crkvi je Mihajlović razgovarao sa popovima, ali kad sam ja ušao tražio je da se izdvojimo i nasamo porazgovaramo. Odmah je besno počeo da mlatara rukama i glasno da mi se obraća:
„Zašto si ispričao Bebi za naše sastanke i dogovore?! Jel’ si ti lud? Hoćeš da završiš u zatvoru? Svi smo besni i ljuti! Počelo je da se priča da te ja reketiram i ucenjujem istragom! Batić me zvao i rekao da prestanem da te reketiram! Ej, jel’ ti znaš šta si uradio? Beba je ispričao svima, pustio je među novinare, sudije, policiju, političare... Sad si gotov“.
Ja mu kažem da nas je u Soko Gradu videlo hiljade ljudi, u Valjevu isto, da svi znaju da mi se pakuje i montira optužnica kao posledica lažne istrage koju je on naručio, da to, takođe, svi znaju i pričaju i da je logično da ljudi sami izvedu zaključak.
Strah od Bebe: On urla, tvrdeći da nisu mogli da zaključe iz toga: „Kako je Beba saznao za „C-market“ i Pariz? Odakle Batić zna za 20 miliona evra? Zašto me prijatelji pitaju da li te stvarno reketiram?“
Ja sam mu tad odgovorio: „Pa šta je ovo Dušane, ako nije reket? Naručio si tajnu istragu protiv mene, tražio da mi spakuju i izmisle što više mogu, a onda si mi dao istragu i rekao da možeš da je uništiš ako platim! Uzeo si do sad 250 hiljada evra, daješ mi razne račune na koje tražiš da uplatim 15, 20 ili 50 miliona. Šta je to ako nije reket?“
Valjda nije očekivao da ću to da mu kažem, menja taktiku, smejulji se, pa me začuđeno gleda i cokće pa mi se obraća:
„E moj zemljače, ništa ti nisi shvatio. Nisam ja tebe reketirao, ja sam tebi hteo da pomognem i da te spasim od neprijatelja, a predložio sam ti da i ti pomogneš nama, pa da zajedno pobedimo neprijatelja! Za ovo što si dao do sad, em je sitnica, em nemaš dokaz, sem za 50 hiljada evra što si dao za kampanju. A to nije ni zabranjeno i dao si dobrovoljno, naći ću deset svedoka da potvrde da si me molio da daš pare, a sve ovo ostalo, pa mi smo ti pružali priliku gde i kako da investiraš... Glupo je da se mi zemljaci svađamo, to je cilj naših neprijatelja... Pokušaću sve da zaustavim akciju od slanja u tužilaštvo, a ti budi pametniji nego do sad... U se i u svoje kljuse...“
Tačno je, međutim, da sam u to vreme već uveliko počeo svima da pričam da me Dušan Mihajlović reketira, da mi zbog toga preti montirana optužnica i trudio sam se da što većem broju ljudi saopštim šta se dešava. Tada sam to rekao i Vladimiru Popoviću (Bebi), kao i Vladanu Batiću, mnogim novinarima i poslovnim prijateljima iz Beograda, ali i tadašnjem šefu Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBOPOK) Mladenu Spasiću.
Sastanak sa Spasićem mi je organizovao moj poslovni prijatelj iz Beograda Miloš Cicmil. Na tom sam sastanku šefu kriminalistike MUP Srbije, rekao sve šta mi se događa sa Mihajlovićem, ucenama, iznudama, o pripremanju optužnice jer neću da dam 20 ili 50 miliona... Mladen Spasić mi je rekao da i on, ali i skoro svi u policiji, znaju da je Dušan Mihajlović započeo akciju „Mreža“ da bi reketirao ljude. Da znaju da je od jednog broja ljudi novac uzeo, da je on u MUP doveo Glušicu i Pušića, da su oni praktično nastavili da rade privatnu istragu, ali da on tu ne može ništa, jer novi ministar policije Dragan Jočić na to gleda blagonaklono. Da je njemu jako žao, da mi je sve jasno, ali da je to van njegovih mogućnosti.
Ponovo Švajcarska: Mihajlović mi sve vreme šalje poruke i čeka da mu zakažem viđenje, ali posle sastanka sa Spasićem napuštam Beograd i odlazim za Švajcarsku. Ponovo sam prestao da odgovaram na njegove stalne poruke. A onda mi je prvog septembra 2004. poslao SMS:
From+381631111860, September1, 2004 10:50,39: Saznao sam skoro sve zbrkano pa treba sloziti kockice, jer moze biti vrlo jednostavno. Bilo bi dobro da se vidimo i da se uozbiljimo uskladimo delovanje ali sam u problemima do guse po svim linijama pozdrav
Nekoliko dana kasnije me je pozvao s telefona bez identifikacije i molio da se vidimo, tvrdeći da ima povoljno rešenje za sve, pre svega za mene i moj problem. Ja pristajem, ali tražim od njega da sve proveri detaljno pre nego što se vidimo i da me samo interesuje finalno rešenje. On mi par dana kasnije šalje novu poruku:
From +381631111860 at September 9, 2004 18:35:Komplikovano jer ima mnogo igraca nece preduzimati nista bez dogovora. Mnogo posla u najgore vreme. Kad se vidimo?
Uz prethodni dogovor sa advokatima i agentima službi bezbednosti pozivam Mihajlovića u Švajcarsku i ponovo se nalazimo u hotelu „Dolder“ u Cirihu.
Posljednja šansa: Razgovor je počeo objašnjenjem kako je došlo do akcije: „Jeste zemljače, ja sam kriv, ja sam doveo tog Glušicu u MUP na molbu jednog mog poslovnog prijatelja iz Slovenije... Ja sam Vuku (Miodrag Vuković) dao da radi sa njim i Pušićem, Glušica je postao jako blizak sa Bogdanom Pušićem, a on je pa blizak s tim tužiocem Pavlovićem iz Novog Sada i oni bi sad da se proslave... Umešao se u sve i Jočić i sad je mnogo teže da se sredi... Vuković ipak piše knjigu... Pogrešio si, zemljače, puno, što si pustio da dođe dovde, trebalo je ranije da reaguješ...“
Onda je nastavio da me ispituje da li sam napravio dogovor sa strankom DSS, kakav sam sa Koštunicom, Jočićem, Tadićem, Kasom, Čovićem, Mirkom Petrovićem... Tvrdi mi da mi nikakav dil sa DSS-om neće pomoći, ako sam ga napravio, jer on i dalje sve drži pod kontrolom.
Pošto sam na ovaj razgovor sa njim došao ozvučen, ja ga provocirajući pitam da li bi moglo da se sredi makar tada i koliko bi to koštalo: „Pa... ovaj.... možda... Ovo je poslednja šansa.... moglo bi sve da se sredi i sad... ali .... eeee... ovo je poslednja šansa. Tries’... i da se sve prekine“
Moje pitanje: Trideset miliona? Mihajlović odgovara: „Aaa... da, ali sve da se prekine...“ Uz već poznate ponude da pare mogu da uplatim na račune Slobodana Radulovića ili Vujića iz Valjeva, ili na neki treći račun ako želim, ali da sve mora da bude hitno, odgovaram da mi treba dva dana da razmislim i da ću mu dati odgovor. To je bio poslednji put da sam video Dušana Mihajlovića....
Na kraju izjave upućene tužiocu Radisavljeviću, Subotić kaže: „Napominjem da posedujem, skoro svu SMS korespodenciju sa Dušanom Mihajlovićem, datume i vremena njegovih telefonskih poziva, snimljene razgovore (neke i audio i video), zapisnike urađene od strane advokata, s potpisima i izjavama svedoka, brojne hotelske i druge račune koji potvrđuju moje navode u ovome dopisu. Sve ovo sam spreman da dam na uvid predstavnicima Tužilaštva, ukoliko ste spremni da po ovom pitanju otvorite istragu, koja se, ponavljam, vodi i po službenoj dužnosti.“
