Alek je objasnio da je pre dvadesetak godina, kao član kultnog beogradskog death metal benda Bloodbath, izbjegavao da sluša ne samo narodnu već i domaću rok muziku.
- Dok sam svirao u Bloodbath, bilo mi je nezamislivo i da ću svirati muziku koju sam kasnije izvodio sa Eyesburn. Pa sam i to počeo da sviram. Onda, 2006, došlo je do nekih nesporazuma u bendu, Eyesburn je prestao da postoji. Do tada smo lijepo živjeli od prodaje albuma i svirki. Zarađivali smo solidne pare. Ja škole nemam, bubnjeve sviram od trinaeste godine, morao sam nešto da radim. Dobio sam ponudu da sviram sa Cecom i Brenom. Mnogi su me pitali: „Kako možeš?“ Objasnio sam im da sebe posmatram kao profesionalnog muzičara i idem tamo gdje je bolje - rekao je Alek.
Uslovi rada sa folk divama su, kaže, izuzetni. Na svirke u inostranstvo putuje se avionom, spava se u hotelima, plata je redovna i dobra. On kaže da se vremenom „uživio u sviranje folk muzike“.
- Trudimo se da narodne pjesme liče na world music - kaže Alek, objašnjavajući da je okretanje folku svjetski trend i među rokerima. „Bio sam prošle godine na Metal kampu u Sloveniji, i na tom festivalu je najveće oduševljenje izazvao Korpiklaani, finski metal bend, koji ima gajde i violine, a njihova svirka je između Ortodoks Keltsa i Ritma nereda“ - objasnio je Alek.
Hitovi iz filmova: Željko Šašić, predstavljen kao utemeljivač pop-folk muzike u Srbije, sjetio se da je prije početka „narodnjačke“ karijere bio žestok roker, tada u najužem izboru za novog pjevača Generacije 5.
- U međuvremenu sam potpisao ugovor sa Siti rekordsom, Marinom i Futom, snimili smo prvi album i izdvojili su se hitovi „Crna ženo“ i „Gori more, tope se planine“. Danas ljudi pjesmu „Crna ženo“ prepoznaju po filmu „Do koske“ Bobana Skerlića. Kompozitor Futa je mene vidio kao nekog novog Dejvida Koverdejla. Bio sam jedan od prvih pjevača folka sa dugom kosom. Tada, poslije moje ogromne popularnosti, svi folkeri odjedanput su počeli da puštaju kosu. Ljudi i ne znaju da ja na drugom albumu imam i pjesmu „Voli me, voli“, posvećenu Milanu Mladenoviću iz Ekatarine Velike - rekao je Šašić.
Istoričar Aleksandar Raković, urednik tribine, objasnio je da je narodna melodija sedamdesetih godina prodrla u jugoslovenski rokenrol.
- Čini se da je jedan od prvih primjera stapanja rokenrola i novokomponovane narodne muzike, ako ne i prvi, pjesma Hanke Paldum koju je komponovao Milić Vukašinović „Voljela sam, voljela“ (1979). Tokom osamdesetih u novokomponovanu narodnu muziku uselili su se gitarski rifovi, a stadionski nastupi nekih zvijezda poput Lepe Brene vizuelno su podsjećali na velike rokenrol spektakle. O popularnosti novokomponovane narodne muzike svjedoči činjenica da su i pjevači koji nisu spadali u mejnstrim tada imali astronomske tiraže. Na primer, Šemsa Suljaković je s albumom „Pristajem na sve“ (1986) ostvarila tiraž od oko 850.000 primjeraka - rekao je Raković.
Rokenrol kao državni projekat:: Devedesetih, kako je objasnio, narodnjaci su zadominirali javnim medijskim prostorom.
- U konglomerat turbo-folka ušli su početkom devedesetih i neki urbani beogradski mladići koji su potekli iz miljea rokenrol kulture, da bi u pop-folku napravili karijeru i stekli reputaciju, kao Željko Šašić. S njima, ali i drugima, s rokenrol bendom u pozadini, pop-folk muzika je dobila urbani karakter i danas možemo da zaključimo da narodnu muziku sluša i urbana omladina. Uglavnom ta urbana omladina je činila 200.000 ljudi na koncertu Svetlane Ražnatović na Ušću - kaže Raković.
Rok kritičar Branimir Lokner objasnio je da je Srbija idealna sredina u kojoj se miješaju čak i one stvari koje nisu za miješanje, dok je filozof Miša Đurković, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije, rekao da je turbo-folk kovanica koju je izmislio Rambo Amadeus.
- Poslije, devedesetih, propao je rokenrol, koji je u SFRJ bio neka vrsta državnog projekta. Država se devedesetih povlači iz kontrole muzike, to prepušta tržištu, i tako dolazi do ekspanzije narodnjaka - rekao je Đurković.
