Priča o radioaktivnom čovjeku iz Japana

odbio je da se evakuiše iz grada Tomioka udaljenog šest kilometara od nuklearne elektrane. Mnogi tvrde da je ovaj farmer jedan od najtvrdoglavijih ljudi u Japanu, ako ne i na cijelom svijetu.

„Rođen sam i odrastao u ovom gradu. Kada budem umirao, to će biti u Tomioki“, kaže on.

Naotovo lice je pocrnilo od sunca i naborano od osmjeha, ono definitivno ne izgleda kao lice čovjeka koji je riješio da prkosi odluci vlasti tako što je odlučio da živi u području koje je zabranjeno za ljude.

Zato što je bio bombardovan količinom radijacije 17 puta većom od one dozvoljene za normalnu osobu, zato što je jeo radijacijom kontaminirano meso, povrće i ribu, naučnici su željeli da izvedu neke testove na njemu.

„Nakon pregleda su mi rekli da sam pravi šampion", to je značilo da je imao najviši nivo radijacije zabilježen u Japanu. „Takođe su mi rekli da se neću razboljeti još jedno 30-40 godina. Do tada ću sigurno biti mrtav, tako da nisam mnogo mario“.

Naotu je poručeno da više ne jede lokalno uzgajanu hranu, tako da on sada pije vodu sa izvora koja je testirana na radijaciju i jede isključivo hranu koja mu se šalje u paketima. Pored toga, Naotuov svakodnevni život kao da nije pogođen nevidljivim i štetnim česticama i talasima koji su svuda oko njega.

„Navikao sam se na radijaciju. S obzirom da ne mogu da je vidim, sve je u redu. I drugi ljudi koji povremeno dođu vrlo brzo prestanu da obraćaju pažnju na to. Međutim, bespotrebno je reći da igla na Gajgerovom brojaču ne miruje, zato ga ja ne nosim sa sobom“.

Doza radijacje po satu u Naotovoj kući iznosi 2 mikrosiverta dok van nje može dostići čak 7 mikrosiverta. Kada je doktor Hirojukija Koidu sa Kjoto instituta upitan koliko su ovi podaci loši po Naota on je rekao: „Japanski zakon kaže da svaka lokacija na kojoj je po satu izmjereno 0,6 mikrosiverta mora da bude označena kao radioaktivna zona i zatvorena za ljude. Kada ste unutar te zone ne smijete da pijete vodu i ne bi trebalo ništa da jedete. Potpuno mi je nezamislivo da normalna osoba može da živi tamo“.

Naravno, Naoto nije normalna osoba. Na samom početku napustio je svoj rodni grad sa roditeljima ali se ubrzo vratio u svoj dom. Razlog za to nije bila sentimentalnost, ljubav ili tvrdoglavost sredovječnog čovjeka koji odbija da se mijenja. Razlog je bio mnogo prostiji: nije mogao da napusti životinje na porodičnoj farmi.

„U početku sam bio uplašen zato što sam znao da je radijacija bila svuda. Sljedeća misao koja mi je prošla kroz glavu bila je da ću, ukoliko se budem zadržao predugo, dobiti rak ili leukemiju. Ali što sam više vremena provodio sa životinjama, počinjao sam da uviđam da smo svi i dalje zdravi i da će sve biti u redu“.

Matsumura se sada brine o kravama, svinjama, mačkama, psima, pa čak i nojevima koji su sada bez vlasnika, a to se desilo sasvim slučajno.

„Naše pse niko nije hranio nekoliko dana. Kada sam ih prvi put nahranio, komšijski psi su počeli da lude. Otišao sam do njih i vidio da su i dalje zavezani. Svi koji su napustili grad vjerovali su da će se vratiti za par nedjelja. Od tog dana sam počeo da hranim sve pse i mačke u gradiću“.

Mnoge životinje ponovo su postale divlje i sada se kriju u šumi. Stoka je i dalje pitoma i živi unutar ograda na pirinčanim poljima koje je Naoto sagradio. Iako su mnoge krave samo kost i koža, one su i dalje srećnije od onih koje su umrle od gladi u obližnjoj štali, a u cijelom gradu je umrlo više od 1.000 krava.

Glad nije jedini uzrok smrti životinja – Vlada je takođe odgovorna. Prilikom evakuacije zvaničnici su eutanazirali mnoge životinje pošto jednostavno nije bilo drugog izbora.

Ovo je vidno uznemirilo

.

„Ukoliko je trebalo da ih iskoristimo za meso, ne bih imao nikakav problem sa njihovom smrću. Tako život funkcioniše. Jednostavno je. Ali zašto je bilo potrebno ubiti ih sve i onda pokopati? Životinje i ljudi su jako slični. Pitam se da li bi i ljude isto tako tiho i neprimjetno ubijali. Što se mene tiče, ja bih se odlučio na to da ih posmatram – i ako je sa njima sve u redu, onda možda ne bi bilo razloga za brigu. Međutim, ukoliko bi se vidjele posljedice, ljudima bi trebalo da bude zabranjeno da se vraćaju svojim domovima“.

U septembru 2012. godine gradonačelnik Katsuja Endu objavio je da je nemoguć povratak svih stanovnika u narednih 5 godina zbog vremena koje je potrebno za dekontaminaciju cijelog grada. Skoro svih 15.000 osoba iz grada i dalje živi u skloništima – sem

i njegovih životinja. Oni ne planiraju da se sele.

tekst i foto: B92