BILJANA SRBLJANOVIC: Kratak ogled iz etike medija ili ?

Luis Alvin Dej, “Etika u medijima”

Najpre da kažem, ja sam sasvim navikla na ovo. Neeticno ponašanje gotovo svih medija prema meni polazi i od cinjenice da njihovu publiku mahom cini populisticki deo Srbije, koja sve ono što ja govorim i radim jednostavno ne može da svari. Ta publika stvarno ne može da shvati kako to da ja, kao osoba koja zagovara evropske vrednosti i koja se rukovodi Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, koja svoju literaturu i svoj život upravlja iskljucivo onako kako sama nalazi za shodno, a pre svega – kao žena koja ne pristaje na patrijarhalni obrazac koji upravlja društvom, u Srbiji uopšte smem da postojim. Kao takva, ja sam laka meta u svakoj orkestriranoj kampanji i sigurno donosim citanost na jedan dan.

Publika najveceg broja naših medija bi, da ima fizicku moc, veoma rado mene i još nekoliko stotina nas kratkim postupkom lišila svakog prava, ne samo onog na javnu rec ili državljanstvo, vec prosto i na život. Kao osoba koja je, dakle, navikla na sve to, želim da naglasim da ovaj tekst ne pišem zbog sebe. Pojavu medijskog lincovanja kroz koje prolazim od juce smatram društveno važnom i osecam potrebu da je analiziram, a iz odgovornosti prema istini, da ostavim i nešto zabeleženo.

Povodom vesti koju sam procitala u domacim medijima da se

izvinio bošnjackoj zajednici zbog “Marša na Drinu” koji je beogradski hor izveo u Ujedinjenim nacijama, a na svecanosti koju je organizovao (a ne i platio) Vuk Jeremic, na Tviteru sam napisala svoje mišljenje. Za one koji nisu vicni Tviter semantici, skrecem pažnju da u tekstu koji sledi ne treba da zacudi lapidaran ton. Tviter je mikroblog platforma, koja dozvoljava iskaze od samo 140 karaktera; aktivni tviteraši imaju svoj specificni stil i žargon. Otud ovako spojeni tvitovi mogu delovati stilski skromno, kada se daju u formi kontinuiranog teksta, ali to je danak preštampavanja tvitova u tradicionalne medije. Transkribovan, tekst mojih tvitova glasi tacno ovako:

“Još jedna pobeda

: i od najbanalnije proslave uspeo je da napravi polemicku i problematicnu situaciju za Srbiju. Skupljajuci jeftine poene kod populista u zemlji, ponovo je Srbiju uvalio u problem: da se svadamo sa Ban Ki-Munom i polemišemo o glupostima. Ne kažem ništa novo ni bitno. Samo podsecam: covek je kreirao polemiku, da bi sebi povecao rejting u Srbiji, istovremeno nanoseci štetu svima. Kako je preko leda ionako bednog ugleda Srbije izmuvao da bude predsednik, tako sada valja zemlju u nepotrebnu polemiku zarad licne koristi. Ambiciozan, ali samo u svoju najlicniju, najprivatniju korist. Koristi ime države da sebi napravi poziciju kod populistickih glasaca. Što je najgore, u tome i uspeva. Evo ti malog ubrzo nazad, pa kad krenu da ga uzdižu u nebesa glasaci. E za to služi ovaj cirkus sa UN.”

Usledila je zatim razmena mišljenja sa nekoliko tviteraša koji su se u tom trenutku zatekli na tajmlajnu. Jednom od njih sam, na opasku da je Jeremicu DS “maticna stranka” odgovorila podsecanjem da je njegova maticna stranka SPS, ciji je clan bio 90-ih, o cemu su nezavisni mediji, verovatno podstaknuti okolnošcu privilegovanog odrastanja u doba kada je otac bivšeg ministra bio istaknuti državni funkcioner – direktor mocnog monopola Jugopetrol, više puta pisali.

Nakon toga, napisala sam još nekoliko tvitova na ovu temu, koje integralno prenosim ovde:

“Slicno bi bilo kada bi nemacki predsedavajuci odlucio da za novogodišnji koncert otpeva

. Lepa pesma, zloupotrebljena, aha. Aus dem stillen Raume, Aus der Erde Grund, Hebt mich wie im Traume Dein verliebter Mund. Nema niceg lošeg u ljubavnim recima, zar ne? Pa što to ne otpevaju za božicni koncert u UN? Bilo bi baš simpa. Može li iko da zamisli novogodišnji prijem u nemackoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u. A ovoliko dranja nacionalista u odbranu pesme, samo govori o pravim razlozima njenog izvodenja. Da nam je svejedno, onda bi pevali Stonse. Znaci, nije nam svejedno. I od toliko manje više lepih srpskih pesama, mora baš bojna. Malo vreda inteligenciju.”

Ukratko i da sumiram, smatrala sam da je posao diplomate da izbegava potencijalno problematicne izbore i situacije, da Srbiji ne treba još jedna polemika u nizu, posebno ne na temu koja nije od suštinskog znacaja i da fenomen nepravde prema pesmama postoji u istoriji: pesma može biti lepa, ali je zloupotrebljena u godinama ratova u bivšoj Jugoslaviji i pravi diplomatski potez je izbeci, a nikako ne otvarati potencijalni problem. Za mene je zloupotreba “Marša na Drinu” kao svojevrsnog soundtracka ratova devedestih, nesumnjiva. Lili Marlen ili Hajdnova Deutschlandlied su odlicni primeri i uprkos masovnom neznanju, u intoniranju nemacke himne se, zbog zloupotrebe od strane nacisticke vlasti, u savremeno doba izvodi samo treca strofa.

Tu se moj tvit rant na ovu temu okoncao, diskusija se nastavila bez mene buduci da, bez obzira na opšte uverenje, u životu imam i nekog drugog posla osim da visim na Tviteru.

Nepunih sat vremena kasnije, online izdanje Blica na naslovnoj strani objavljuje tendenciozni odabir moja tri tvita, sa senzacionalistickom opremom teksta i falsifikovanom izjavom u uvodu, i tada pocinje ono što se u etici medija naziva opštom pomamom ili stampedom.

Blic, najpre sam pomislila iz neukosti, a do kraja veceri se uverila – s predumišljajem, falsifikuje moje reci dodajuci im ono što nisam rekla i izdvajajuci iz konteksta ono što doprinosi falsifikatu. Ovaj list, u nepotpisanom tekstu, piše:

“Dramska spisateljica

oštro je kritikovala izbor pesme “Marš na Drinu” na proslavi Srpske nove godine u Ujedinjenim nacijama, kao i nacin na koji je Vuk Jeremic branio izbor ove pesme posle kritika koje su usledile od bošnjackih udruženja u SAD.”

Nacin na koji je

“branio izbor pesme” nije mi poznat, jer me slabo zanima, ništa o tome nijednog trenutka nisam rekla, ali to postaje nevažno. Blic zatim citira samo jedan od mojih petnaestak tvitova: ” “Može li iko zamisliti novogodišnji prijem u nemackoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u”, napisala je Srbljanoviceva u tvitu”. Ispod toga Blic navodi izjavu Vuka Jeremica koju do tada nisam procitala i nisam komentarisala. Uz to dodaje i tvit o SPS-u (bez navodenja pitanja na koje je ovo bio odgovor).

Ovim jednopoteznim falsifikatom posao je obavljen, urednik, koji je prethodno na svom Tviter nalogu objavio divljenje i poštovanje za Vuka Jeremica, zbog svog licnog neslaganja sa mnom odlucio je da me kazni uobicajenom metodom: senzacionalistickim falsifikatom nakon kojeg je mogao da se nasloni i saceka stampedo. Koji je zatim i usledio.

Tokom citavog dana, putem brojnih kanala komunikacije pocinju da pljušte poruke, i to one koje sadrže najvulgarnije vredanje, direktne pretnje fizickim nasiljem, ponižavanje sa aspekta polne diskriminacije, psovke, gadosti svake vrste. Zarad ilustracije i užitka u lepoti srpskog jezika, te slobodnom odnosu prema sintaksi, navodim samo nekoliko sa zvanicne FB stranice Blica:

“Mamu joj jebem narkomansku!” “Budalo drogirana ne trebaš da živis u Srbiji” “Srbljanovicka, jedan propali abortus” “Katran i perje!”

Sa Blicove stranice vode direktni linkovi na Biljana Srbljanovic FB fan page, na kojoj su se našle reci kao:

“Kucko moji preci su ostavili kosti na Ceru i ti uporedujes hitlerovski marš sa našom bog ima da ti uzme dušu u muciliste”,

“Pa ko je ureduje neka je pozdravi i neka joj kaže da zacepi svoja usta… puno prica gluposti nemoj da je trazim po bg u”.

Istovremeno na Tviteru, novoregistrovani korisnici, direktno inspirisani tekstom u Blicu pišu:

“Popuše mi kurac i Biljana Srbljanovic i Lili Marlen, kad vec moram tako svedeno balkanski da se izrazim”,

“Mislim šta pametno može da kaže jedna narkomanka i prostitutka, ako si iz ds jeremicu ali svaka ti cast za ovo”,

“Alo bicarko jesi li ti normalna, šta trabunjaš više, idi u hrvatsku ili bih pa tamo živi, ostavi Srbiju i Srpski narod na miru!”

Stotine i stotine ovakvih komentara (iz poštovanja prema publici Pešcanika ne mogu da citiram baš najodvratnije) pocinju da me zatrpavaju. Aktivniji tviteraši primecuju da se broj novoregistrovanih korisnika Tvitera uvecava iz sata u sat, što bukvalno znaci da ljudi citaju tekst u Blicu, dolaze na Tviter da se prijave pod pseudonimom, a neki hrabro – imenom i prezimenom, samo da bi meni uputili prostacku uvredu ili direktnu pretnju. Isti aktivni tviteraši pokušavaju da skrenu pažnju uredniku online izdanja (koji je i sam aktivni tviteraš) na falsifikat u tekstu i na medijski linc koji je time provociran, kao i na pristrasnu moderaciju na samom sajtu Blica, ali bez ikakvog uspeha.

Možda najinferiornije od svega je besomucno šerovanje montiranog tona Marša na Drinu preko Karajanovog dirigovanja Radecki marša na beckom božicnom koncertu 1987. godine. Obnevideli populisti poverovali su banalnom triku – lepljenje jedne muzike na drugu sliku, trik koji i minimum muzicke pismenosti demaskira, a za gluve, ako nisu slepi, ima i napismeno šta je Karajan dirigovao i da to nikako nije Binicki. (Na stranu što nikad denacifikovan Herbert Fon Karajan koji je dirigovao Judenfrei orkestrima tokom godina nacisticke vladavine, možda jeste moralni autoritet za Srbe na vlasti, ali ne i za mene.)

Do kraja radnog dana i ja sama ne mogu više, javno tražim od Blica da sporni tekst skine sa svog sajta i zaustavi talas pretnji od kojih pocinje da me hvata malo ozbiljnija panika. Molim Tviter korisnike koji dele moje mišljenje, da isti zahtev upute redakciji Blic online, na šta se mnogo njih ljubazno odaziva. Sve je to bez uspeha.

Kasno uvece, urednik svih online izdanja u vlasništvu medijskog giganta Ringier, poznatog po tabloidnom novinarstvu koje krši brojne norme novinarske etike, ipak odlucuje da odgovari: odbija da sporni tekst skloni sa naslovne strane, jer “ne vidi šta je problem”.

A problem je sve: jer, kako

navodi, laganje i obmana su dve srodne, ali ne baš sasvim podudarne kategorije. Urednik kao moralni agent snosi punu odgovornost za obmanjivanje javnosti (tendencioznom selekcijom tvitova), cak i kada to tehnicki gledano nije laž. Ako zanemarimo cist falsifikat u uvodu kratkog teksta, stav koji mi je pripisan – a koji nisam iznela, citav tekst je obmana, rasturanje netacnih informacija sa jasnim ciljem i punom svešcu da se u obmani ucestvuje.

Sredstvo ove obmane je pre svega oprema teksta, osim što se kao i uvek istice rodna neravnopravnost koju nominalno podržava zastareli Pravopis (ja sam “Srbljanoviceva”, a Jeremic nije “Jeremicev”), tu je i senzacionalisticki naslov koji racuna na mentalitet stada, stampedo koji ce izazvati kod publike, koji je veoma pristrasnom moderacijom online komentara i te kako kontrolisan.

I inace, ne samo u ovom slucaju, iako svi internet portali imaju disklejmere kojima tvrde da nedopustivu vrstu komentara nece objavljivati, vecina tabloida se cak ni nominalno ne drži sopstvenih pravila. Tako se u njima neretko nalaze komentari koji sadrže ne samo najobicnije uvrede, vec i psovke, seksualno uznemiravajuce izjave i otvorene pretnje nasiljem. U medijima kao Blic online, komentari su nešto drugacije moderisani, nivo pismenosti je u ležernoj prednosti, ali je njihov kriticki sadržaj predmet filtera moderacije: na ovom Blicovom tekstu velika vecina komentatora osuduje moje “stavove”, barem onakve kakvim su predstavljeni u tekstu, a da istovremeno moj licni, kao i nekoliko desetina komentara ljudi za koje znam da su pokušali da se pozitivno izraze o meni – jednostavno nisu objavljeni.

Ni danas, drugog dana ove medijske hajke, broj pretnji koje mi se upucuju se ne smanjuje. Ali na ovo, u trenutku dok ovo pišem, i dalje niti jedan ucesnik u javnom diskursu nema šta da kaže. Jedini novinari koji su se ovim povodom oglasili su Brankica Stankovic i redakcija Insajdera, te redakcije E-novina i B92, verovatno i zbog toga što i sami znaju kako izgleda i koliko je opasan medijski linc. EDIT: U meduvremenu mi je predsednik LDP-a veoma principijelno i oštro izrazio svoju podršku, na cemu sam mu iskreno zahvalna.

Istovremeno, mejnstrim novinari i mediji s prezrenjem ili indiferentno gledaju na taj Tviter te ne bi da se mešaju.

U Srbiji gotovo da ne postoje mediji, novinarstvo je na izdisaju. Novinarska udruženja i uticajnija pera nove medije ne smatraju dovoljno vrednima da bi bili predmet deontološkog promišljanja. Novinari tradicionalnih medija preziru Tviter, što je jednako kao kada bi prezirali radio talase ili blue ray diskove. Tviter je medij kao i svaki drugi. Ne može se prezirati platforma vec njen pojedinacni sadržaj. Licna neukost i neobaveštenost ne može biti pokrice za elementarno profesionalno ili gradansko nereagovanje.

, na primer, ne propušta priliku da se pogrdno osvrne na Tviter (ironicno ga nazivajuci “uglednim beogradskim dnevnikom”), ne razumevajuci da ta vrsta snobizma doprinosi opštem srozavanju i ovako veoma niskog nivoa eticnosti profesije. To što domaci tabloidi u svakoj redakciji imaju po nekog priucenog prepisivaca tvitova, kojim urednici manipulišu usmeravajuci odmazdu javnosti tacno onako kako oni hoce, upravo znaci da gradanska Srbija nema pravo i ne sme na to da cuti.

U tradicionalnim medijima koji preziru net više kao i da nema novinara; svi su postali kolumnisti. Ti kolumnisti ne shvataju da su zapravo blogeri, jer kolumnisticki osvrti na društvenu stvarnost imaju upravo blogersku metodologiju rada: kolumnista-bloger sedi kod kuce, cita novine i gleda TV, a ako je tehnicki pismen i surfuje po netu, te tako stvara svoju sliku sveta, koju potom deli sa citaocima putem svoga bloga/svoje kolumne.

Istraživacko novinarstvo, otkrivanje znacajnih društvenih pojava i indikativnih dogadaja gotovo da više ne postoji, osim (zacudo opet baš) Insajdera i još nekoliko casnih izuzetaka. Srpski tradicionalni mediji pocivaju na informacijama koje vlast dojavi odabranoj redakciji u cilju dobijanja narucenog i kontrolisanog teksta.

U takvom svetu, a i u svetu u kojem ja, kao žrtva tabloidne mafije, uopšte više ne mogu da zauzmem mesto u regularnim medijima (poslednji primer je upravo Pancicevo “Vreme”; Teofil me je u svojoj kolumni kritikovao što se nisam oglasila nekim povodom, te što se oglašavam samo na Tviteru, iako je to isto “Vreme”, nakon što sam pre nekoliko meseci prihvatila poziv da dam intervju, taj poziv jednostavno povuklo). Internet kao slobodna platforma i socijalni medij ostaje poslednje mesto gde mogu da se oglasim i ja to mesto koristim.

I u tome ipak imam svoja pravila. Moj Tviter nalog je zatvoren za javnost, disklejmerom se ogradujem da su moji tvitovi – moje vlasništvo, ali u zemlji u kojoj pravo na privatnost nije cak ni zakonski regulisana, a kamoli obicajno, nemam iluziju da moji tvitovi nece biti preštampavani. Ipak, zatvorenost mog naloga dovodi me u jasnu poziciju sa svojom publikom: umesto lažne slike koju i Blic online plasira, da ja sama namecem svoj stav u novinama (kako bi citalac Blica slikovito rekao “Kakva smo mi država. Dajemo prostor narkomanki Srbljanovic da iznosi svoje mišljenje. Ti pljujes nekog ološu odvratni.”), ja naprotiv, na zatvorenom nalogu svojoj publici nudim svoje tvitove, samo ukoliko prethodno sami i na sopstvenu odgovornost pošalju zahtev da ih citaju.

Tako dolazimo do paradoksa koji ilustruje razocarani citalac Blica iz naslova, što mi, gaduri, traži da otkljucam Tviter: ljudi koji mi prete ni ne znaju šta ja to pišem, ali im to nije ni potrebno. Clanak iz Blica i slicni tekstovi su ih naveli da misle da znaju te da treba da požure da se sa mnom svim sredstvima obracunaju.

Upravo zbog toga zakljucan Tviter profil za mene jedino ima smisla. Obracam se iskljucivo publici koja sama želi da me cuje, lapidarnim tonom, u mediju koji namece satiricnu, aforisticnu formu, cvrsto verujuci u bahtinovsku misao da je karnevalizacija poslednje efikasno sredstvo u borbi protiv totalitarne misli.

U vremenu u kojem se ponovo prave spiskovi nepodobnih ljudi i medija, držim da je važno, da je jako važno podici svoj glas protiv, suprotstaviti se i reci DOSTA. Sve drugo je saucesništvo.

foto: balkaninsight.com