Jednog petka voditelj skupa u Novom Sadu je rekao: „Danas je umro jedan od najvećih srpskih pesnika“. Kad je izgovoreno ime, pretvorio sam se u slučajnog prolaznika i posramljeno se išunjao s trga. Počivši član UKS, naime, s protestom nije imao nikakve veze. Štaviše, stihoklepao je na uvce svim režimima. Svojatajući ga na dan smrti, „1 od 5 miliona“ i SZS obznaniše da im nije do umetnosti, već do kiča. Ne do budućnosti, već do što dalje prošlosti.
U subotu, 4. januara, 2020. dobih, napismeno, potvrdu da nisam pogrešio.
Pomenutog dana čelništvo pokreta „1 od 5 miliona“ izvolelo je priopštiti da podržava protivcrnogorske proteste u Srbiji i Crnoj Gori.
Ne čekajući obrazloženje, shvatio sam o čemu se radi. Pomogao mi je Solženjicin, koji je – kaže logorska legenda – svojevremeno rekao da ruska demokratija prestaje onog trenutka kad se pomene ukrajinsko pitanje. Po njegovom dubokom uverenju, Ukrajina može da postoji samo ako joj to dozvole samozvana velika braća. Ukrajinci mogu da postoje kao etnička grupa koja igra hopak i kuva boršč.
Ne mogu da postoje kao slobodan narod u slobodnoj državi.
Mutatis mutandis, o Crnoj Gori može se razgovarati tek onda kad ona prizna vrhovništvo Srbije. Pokret „1 od 5 miliona“ možda ne predvode drugovi Putin, Bećković i Čavoški.
Ko god ga predvodio – u njihovo ime, jašta – on ne može ni da vidi ni da svari nezavisnu crnogorsku naciju, državu i crkvu.
Shodno tome, Srbija se umirit ne može sve dok je nezavisne Crne Gore (koja ima čak i more). Moći će tek kad je ponovo pokori, a Crnogorce pretvori u zanimljive folklorne likove. U priproste i priglupe đetiće.
Aferim takvoj, petomilionskoj demokratiji. S Vučićem, Vučevićem i Vućićevićem ili bez njih, isto joj je pisano. (Autor je novinar iz Novog Sada)
