Više radnje, dinamike i dijaloga čine da su Aćinovi romani u centru interesovanja čitalaca i kritike. Na velika pitanja i teme Aćin ne daje „velike“ odgovore, već otvara nove situacije o erosu i tanatosu, o ljubavi i smrti, kroz uvijek raskošne literarne igre i majstorije.
POBJEDA: U novom romanu „Pilot tramvaja“ kroz sjećanje i naraciju glavnog junaka, izbjeglice iz Galipolja, smjenjuju se uzbudljivi događaji i mjesta od Krfa do Marseja, gdje se konačno glavni lik skrasio kao vozač tramvaja. U čemu je simbolika ovog neobičnog naslova?
AĆIN:Dvadesetih godina prošlog veka svi koji su upravljali nekim drumskim ili uličnim vozilom nazivani su „pilotima“ , naročito kad su u pitanju trkački automobili. Moj junak, Miljan Klisura, pošto vozi tramvaj, sebe shvata kao pilota kome tramvajske šine ne dopuštaju da poleti. On je naročita vrsta filozofskog tramvajdžije. Voli da posmatra ljude koje vozi. I voli da se sprijateljuje s njima. S obzirom na svoje ekstremno iskustvo preživljavanja i, istovremeno, obdaren za usmeno pripovedanje, on je za svakoga sagovornik bez premca.
POBJEDA: U pitanju je kontroverzan lik sa mnogobrojnim zanimanjima, on je i metafora jednog vremena. Šta on personifikuje i čime je obilježen?
AĆIN:U jedan mah on se pretvara i u detektiva. Istraživao je zagonetnu smrt svog prijatelja na špansko-francuskoj granici. Spasavao je ljude, ali izgleda da je i ubijao. Iako tramvaj mora da se drži šina, gotovo nalik nekoj zacrtanoj sudbini, njegov vozač uspeva u onome što nijednom drugom vozaču ne polazi za rukom: uspeva naposletku u neku ruku da poleti. Tako prelazi granice koje su nam nametnute. To su granice koje dele zemlje i ljude. Moj pilot tramvaja, na kraju krajeva, u malim stvarima shvata i čuje podzemnu tutnjavu istorije koja je obeležila prošlo stoleće. Kao pilot tramvaja, on je čitač katastrofe koja nas progoni.
POBJEDA: Šta vas je inspirisalo da jednu istorijsku ličnost uzmete kao zametak romana, s obzirom da to nije tipično za vaš opus? Kako ste uspjeli da potisnete istorijski kontekst u romanu i da tradiciju i istoričnost pretvorite u savremen, literarni tekst?
AĆIN: U romanu se pojavljuje ne samo jedna nego iskrsavaju više istorijskih ličnosti. Nisu uvek ni prepoznatljive. Izgledaju sasvim kao izmišljeni likovi. Kad bi trebalo da kažem ko je stvaran, a ko fiktivan, nisam baš siguran da li bih umeo tačno da odgovorim. Uostalom, istoričari i romanopisci dele mnogo toga zajedničkog. I jedni i drugi zapravo pripovedaju. Prvi saopštavaju šta se dogodilo u prošlosti, drugi nam dočaravaju ponešto od osećanja koja su prožimala odigrani ili imaginarni događaj.
POBJEDA: Glavni lik romana je sa Balkana i on čezne da upozna i da se sretne sa likovima iz tog podneblja. Šta su, zapravo vaše poruke preko iskustava ovog neobičnog junaka kroz povezivanje prošlosti i sadašnjosti?
AĆIN: Volim da ispitujem šta se u svetu događa s ljudima iz balkanskih krajeva. Za mene je to bio neverovatan slučaj da čovek iz balkanske zabiti upoznaje u Marseju svetske likove koji su u tom trenutku izbeglice i koje nacisti proganjaju. Nisam mogao da odolim, a da se ne zapitam šta je on sve iskusio. Nisam želeo nikakvu istoriju. Naprosto sam tragao za samim životom. Svako od nas i bilo gde u svetu može da ga živi na sličan način. I ja sam bio zaprepašćen kad sam odjednom razumeo da prošlost može biti naša sadašnjost. Umesto da potiskujem istorijski kontekst, dozvolio sam mu da se ispolji i zatim raspline kao u nekoj čudesnoj reinkarnaciji.
POBJEDA: Rekli ste jednom da je smisao u poeziji, u književnosti, generalno samo obećan, on nikada nije gotov, nije završen. Šta je lični smisao koji nalazite u pisanju priča, romana, esejistike?
AĆIN:Vaše je pitanje poput pucnja iz zasede. Jer, ma šta na njega odgovorio, izgledaću kao jeretik, pošto će svako pomisliti da zastupam besmislenost. Ali, ne, ja želim smisao. Pisac obećava smisao, čitalac ispunjava obećanje. Bez te saradnje ne bi bilo književnosti niti ma koje umetnosti. Što se mog pisanja tiče, u njemu za mene ima smisla onoliko koliko sam život ima smisla. Štaviše, pisanje mi pojačava životne želje, nade, vere, ljubavi.
POBJEDA: Dobro, pisanje, odnosno pričanje je vječno, ljubav je neizvjesna, jedna je od vaših autopoetičkih dilema. I u novom romanu su na sceni dvije velike teme ljubav i smrt, odnosno umiranje. Do čega vas dovodi pokušaj pomjeranja tradicionalnih granica erosa i tanatosa, kao dominantnih energija vašeg proznog opusa?
AĆIN: Zapravo to nije moja dilema. To veli jedan od likova u mom romanu dok donosi odluku da, uprkos ljubavne ucene od prijateljice, sasluša kazivanje Miljana Klisure, jer je ono za njega jamstvo života. Za nekog drugog je, kao, recimo, za njegovu prijateljicu u koju je zaljubljen još od malih nogu, u tom kazivanju suviše smrti. Ali, na koncu konca, u „Pilotu tramvaja“ će se ispostaviti da i ljubav može, koliko god bolna i naoko kolebljiva pojava, biti veoma radosna i izvesna. Granice koje razdvajaju smrt i život, kao i mesta na kojima se smrt i život stapaju ujedno, zaista jesu izvorišta dominantnih energija u mome pisanju. Ali, Bože moj, zar razgraničavanja i preplitanja toga što nazivate eros i tanatos nisu i nezaobilazni elementi svega što je iole važno u čovekovoj vitalnosti i aktivnosti?
POBJEDA: Druga dva pola snažno inhibiraju vaše stvaralaštvo, a to su muško ženski odnosi i prožimanja, često erotsko koristite kao pozornicu. Kakvi su danas vaši odgovori na ova pitanja erotskog, feminizma, ženskog pisma itd.?
AĆIN: Nisam ni ranije imao odgovore na to o čemu pitate. Neko će reći da je žensko pisanje drukčije od muškog, a neko će reći da je svačije pisanje osobeno i da nema veze da li je onaj ko piše žensko ili muško. Meni je svejedno šta je tačno. Uživam da čitam knjige koje su napisale žene, baš kao i one koje su napisali muškarci. Ponekad je na mestu reći da postoje ženski i muški elementi u nečijem stilu i umetničkoj viziji, ali to samo obogaćuje umetničko delo.
POBJEDA: Ipak ste vrlo suptilno pisali o ženama i ženskom biću. Kako biste onda danas odgovorili na ono Frojdovo pitanje upućeno povodom Lu Salome, „šta žena zapravo želi“?
AĆIN: Ne znam šta je Lu Salome odgovorila Frojdu, ali jasno je da mi ne znamo ni šta želi onaj ko pita šta žena želi. Takvo pitanje mi zvuči kao ono koje je Pilat uputio Hristu: šta je istina? Odgovorio bih kao Sveti Avgustin: kad me pitate šta žena želi, ne znam; kad me ne pitate, znam. U tim stvarima, svako neopozivo tvrđenje jeste neistinito.
POBJEDA: Jednom ste rekli da je teško zamisliti koliko su vas obilježila istraživanja o logorima i izgnanstvima. Što možete reći danas o toj vrsti literature u kontekstu globalnih društevih kretanja i uopšte položaja čovjeka?
AĆIN: Rekao sam da je pisanje krik u situaciji kad stvari postaju neizrecive. Književnost u raznovrsnosti svih svojih formi jeste dragoceni prostor u pokušaju iskazivanja užasa koji nam oduzimaju jezik, u pokušaju da dospemo do smisla kad ga strava logora, masakra, progona... poništava. Književnost koja svedoči bila je oduvek neophodna. Čak bih rekao da je danas još neophodnija. U njoj je istina, a ona nas izbavlja od laži kojima smo obasuti. Ona čuva čast književnog govora. Svedočenje je u samom srcu morala književnog stvaranja.
POBJEDA: To asocira na uvijek aktuelan odnos književnosti i politike. U tom su smislu iz 90-tih ostali mnogobrojni nacionalistički, crkveni, partijski recidivi koji opterećuju srpsko društvo. Šta su suštinski razlozi tome?
AĆIN: Ako biste da kažete da je književnost u političkim okovima, onda grešite. Teško da je srpska književnost ikad bila slobodnija nego što je danas. A čime je sve savremeno društvo opterećeno istina je da se o tome može više saznati i u književnim delima. Ne stidim se da kažem da se nijednim od navodnih recidiva moj roman ne može pohvaliti. Naprotiv, u njemu su uočeni i ismejani svakojaki represivni elementi koje je takozvano mirno doba nasledilo iz ratnog. Ukratko, ono što bi politika da ućari na moći u jednoj deceniji, književnost uvek gleda da razgradi u sledećoj deceniji. Dobra književnost je kao lek za svako bolesno društvo.
POBJEDA: Da li je uopšte moguć, ne samo na Balkanu, nego uopšte, u bilo kojim sredinama, takav društveni koncept politike kao apoteoze prijateljstva?
AĆIN: Kad postoji neprijateljski duh, takav je često tvorevina politike. Ali za mene nije pitanje kako izići na kraj s neprijateljskim duhom nego kako one koji gaje neprijateljski duh preobratiti u svoje prijatelje. Na to pitanje mogao bih da odgovorim jednostavno: pokušajmo da budemo prijateljski raspoloženi prema onima koji gaje neprijateljski duh, možda će se tada oni i sami preobratiti u prijatelje. Možda ćemo otkriti i da smo srodnici, kako glasi i naslov mog prethodnog romana.
