Generacije odrastale osamdesetih godina 20. vijeka Dušana Petričića pamte kao jednog od autora (pored Dušana Radovića, Timoti Bajforda i Ljubivoja Ršumovića) kultnih emisija - Poletarac i Nedeljni zabavnik. U međuvremenu, kao koautor ili ilustrator, Petričić je u SFRJ i Sjevernoj Americi objavio više od trideset knjiga za djecu.
Devedesetih, zgađen načinom na koji je uništena njegova zemlja, Jugoslavija, Dušan Petričić odlazi u Kanadu; nastavlja da crta, a njegove karikature objavljuju The New York Times, The Wall Street Journal, The Toronto Star, Scientific American…
Nakon povratka u Beograd, 2009. započinje saradnju sa beogradskom Politikom, koju je 2016. bio prinuđen da prekine: predsjedniku Aleksandru Vučiću nijesu se, naime, sviđali crteži Dušana Petričića.
Posljednjih nekoliko godina, u nedjeljniku NIN, u rubrici Kibicfenster, objavljuje političke karikature. Njih četrnaest, uvrštenih u mapu pod nazivom Samo vas gledam, nedavno su promovisane po gradovima širom Srbije.
,,Odrastao sam slušajući tu starinsku pretnju - samo vas gledam, pazite šta radite. Praktično celo detinjstvo proveo sam posmatrajući svet sa prozora svoje kuće u Zemunu: decu koja su se igrala u dvorištu, komšiluk, naše nesvrstane prijatelje…“, kaže Dušan Petričić za Pobjedu.
POBJEDA: Koje nesvrstane prijatelje?
PETRIČIĆ: Sirimavo Bandaranaike, Haile Selasije, Kvame Nkrumah… Nakon sletanja na batajnički aerodrom, mojom bi ulicom ka Beogradu jurile kolone vozila naših nesvrstanih prijatelja. Tako sam, dakle, šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka sa svog zemunskog prozora gledao ljude o kojima govorim; danas, sa nekog drugog kibicfenstera, posmatram bitange na vlasti.
POBJEDA: Čuje li uopšte vlast Vašu ,,starinsku prijetnju“, što mislite?
PETRIČIĆ: Moja karikatura deluje kao vrsta aspirina, koji publici pomaže da lakše proguta stvarnost. Svojim crtežima želim da ih ohrabrim, da im pomognem da kažu ono što bi hteli, ali ne mogu ili ne smeju. Kada je reč o vlasti, ne verujem da ona moj rad razume kao pretnju. Pre bih rekao da je ti crteži u izvesnoj meri nerviraju. Shvataju, nadam se, da je to jedini način da odgovorim na njihov bezobrazluk, surovost i agresiju.
POBJEDA: Jesu li i Vaše karikature i Vaši javni nastupi postajali oštriji kako je vlast pojačavala agresiju?
PETRIČIĆ: Jesu. Karikatura je izuzetno suptilna, rafinirana slika, koja na specifičan način opisuje stvarnost. Poslednjih šest, sedam godina okolnosti su se drastično promenile, i na tu me činjenicu uvek podsete moji stari crteži, koje povremeno izvlačim, posmatram i upoređujem sa ovima danas.
POBJEDA: I, što vidite?
PETRIČIĆ: Pre svega to do koje su se mere okolnosti u društvu promenile, radikalizovale. Radikalizaciju društva pratile su i moje karikature, tu je promenu nametnula stvarnost. Vreme u kojem živimo radikalno je ,,iskočilo iz zgloba“; prilike su do te mere ekstramizovane da kao karikaturista gotovo nemam potrebu da izmišljam, da maštam, da karikiram kako bih napravio štos. Stvari su se otele kontroli i često imam osećaj ne da crtam, nego da na likovno interesantan način precrtavam svet u kojem živim. Moji su crteži sve manje karikature, a sve više puka iliustracija stvarnosti.
POBJEDA: Kada sam govorila o radikalizaciji, nijesam mislila samo na Vaše karikature, nego i na javne nastupe: govorite veoma direktno, ne skrivajući netrpeljivost prema aktuelnoj vlasti u Srbiji, posebno prema predsjedniku Aleksandru Vučiću.
PETRIČIĆ: To je tačno. Bilo da je predsednik države ili premijer, Vučić je uvek i pre svega navijač, huligan sa stadiona. To je njegov životni izbor, njegova pozicija. Vučića njegovi glasači ne podržavaju, oni za njega navijaju. Kako se odbraniti od te agresivne mase? Tako što ćete pokušati da im uzvratite istom merom. Što nije lako. Posebno ako ste stidljiv čovek, koji ceo život izbegava javne nastupe, uveren da svojim crtežima najjasnije i najdirektnije pokazujete ono što zaista mislite i osećate. Zašto taj stidljiv čovek u poslednje vreme tako često govori u javnosti, zašto se, tokom građanskih protesta u Beogradu, popeo na kamion i održao govor, zapitaćete se.
POBJEDA: Zašto?
PETRIČIĆ: Zato što sam shvatio da u ekstremnim okolnostima crtanje nije dovoljno. Osećaj ugroženog ličnog dostojanstva, obaveza prema ljudima koji će doći posle nas teraju me da nešto javno izgovorim ne bih li i na taj način ukazao na zlo koje preti da satre naše društvo. Iako sam u sve ušao pošteno i otvorenog srca, očito mi neki đavo ne da mira: verovatno sam prešao granicu. U svojim javnim nastupima više i ne skrivam osećanja koja gajim prema režimu Aleksandra Vučića. Moj rečnik determiniše ova nakaradna vlast; ona mi ga je nametnula. Ne, ne pokušavam sebe da opravdam, naprotiv: iako o sebi volim da mislim kao o civilizovanom i lepo vaspitanom čoveku, ponekad, verujte, zažalim što nisam Marko Vidojković i što ne mogu tako slobodno i žestoko da razvalim po svima. Jer ova vlast zaslužuje upravo to: da je razvalite.
(opširnije u Pobjedi)
